ПОЉОПРИВРЕДА


 

 
СТОЧАРСТВО
 

 

 

                        КОЊАРСТВО

                                      

     

ОВЧАРСВТО

 
     

ГОВЕДАРСВТО

 

     

КОЗЕ

 

     

СВИЊАРСВО

 

     

ЖИВИНАРСТВО

 

  

 

 
   Захваљујући релативно добрим условима за узгој стоке, сточарство је било главно занимање становника Велике све до средине ХХ века. Сточарска производња, уз помоћ других привредних грана, пружала је поуздан услов и давала материјалну сигурност за опстанак на овим просторима.

   Гајење стоке у немирним временима, посебно у време турске власти,показало се као релативно сигурно занимање. Велика пространства планинских пашњака, давала су сигурност за гајење стоке. У последњих 200 година сваке 16 године, дешавале су се велике паљевине и пљачке села, самим тим и стоке. Чобани су са стоком бежали у шуме и планине,покушавајући да избегну пљалчку стоке. Некад су и успевали у томе.

   Прострни пашњаци Велике, пружали су могућност свим сточарима да у току лета врше испашу свог стада. Проблеми су настајали за време зимских дана, када није било довољно хране за стоку.Тај проблем решавали су слањем стоке у друге топлије крајеве. До почетка ХХ века сточарство је било главна грана пољопривредне производње и главно занимање становника Велике. Дотадашњи живот је био незамислив без узгоја стоке. Целокупни живот, исхрана и одевање, ослањао се на сточарске производе: месо, млеко, вуну, кожу, маст, јаја и све друго што је могло представљати основне намирнице за преживљавање.

   Домаћинства су бројала од 20-30 чланова.Тако се једна велика породична заједница морала бавити свим пољопривредним гранама да би опстала, а сточарство је била главна грана пољопривредна производње. Најмањи број грла које је у то време домнаћинство гајило је 30-50 грла ситне стоке и 5-10 грла крупне и један коњ. Поједина имућнија домаћинства гајила су и до 500 оваца, и више од 30 грла крупне стоке. Сточарење је у прошлости било јако развијено и поред велике имовинске несигурности, јер је стока била најпогоднији облик чувања стоке од пљачкаша.

   Развој историјско - економских односа који су били присутни на овим просторима, битно је утицао и на развој сточарства у Велици. Од почетка ХVII века, када се становништво почело насељавати у ове крајеве, па до краја XIX века сточарска производња била је условљена бројем становника и постојала је опдређена корелација у погледу сточарске производње у овим крајевима. У бреме ратова и буна сточни фонд је био увек десеткован - уништен, опљачкан, али зато је врло брзо и обнављан.Постоји писани податак да је приликом напада на Велику од стране Руговаца и метохијских арнаута 1866. године, насеље спаљено а стока опљачкана. Опљачкано је преко 10.000 оваца и 1.000 грла крупне стоке. Под претпоставком да пљачкаши не успеју увек да опљачкају сву стоку, овај број треба увећати за 30%, што значи да је сточни фонд био знатно већи.

   Прострни планински пашњаци су у току лета пружали могућност добре испаше стоке. Зиме су представљале посебну тешкоћу за исхрану стоке,односно презимљавање стада. Са својих ливада сточари нису могли да обезбеде довољно сена за зимску исхрану стоке. Зато су се у то врема више цениле ливаде него оранице. Сточари из Велике стварали су велике буљуке (стада) удруживали се и преко зиме терали стоку на зимовник у топлије крајеве у Босну или Србију. Према предању и записима Лутовца М. (1957) и Павла Ровинског (1915) сточари из долине Лима терали стоку на зимовник у  топлије крајеве. Приликом селидбе стоке у Босну и Посавину сточари из Велике удружили би се са сточарима из Плава и Гусиња (муслиманима)ради одређене сигурности и заштите од пљачке и других незгода,наводи Павле Ровински (,,Црна Гора у прошлост и садашњости,, том II стр.452.1994). Вредно је истакнути, а што се са сигурношћу може и потврдити, да су сточари из долине Лима, када су одлазили у Босну, привремено мењали имена и узимали муслиманска (Асо,Суљо,Рамо) а народ препричава да је један сточар из братства Кнежевића у Лијевој ријеци привремено узео име Рамо, па све из те породице назваше Рамшићи, и данас их често тако називају. Да су сточари ишли у Босну навешћемо други пример. Често се у Велици и данас каже „брз си као Петровића куја из Босне“, а изрека је настала по томе, што је у току зимовања стоке у Босни, једна куја зажелела да се врати кући у Велику. Кренула је за Бадњи дан и већ сутрадан на Божић стигла је у Велику. За време Бадњег дана сточари су добро нахранили псе, сутрадан на Божић приметили су да кује нема а она је већ била стигла у Велику.

   Ови примери са сигурношћу указују да су сточари из Велике одлазили у Босну и Србију на зимовање. Наравно да су ову испашу плаћали властима у Босни.У босну су одлазили сточари из Велике који нису имали хране за исхрану стоке преко зиме. Сиромашна домаћинства са мањиим бројем стоке нису одлазила већ су своје стадоо прикључивали већим стадима. Чобани су претходно одлазили да обезбеде место и купе храну за себе, со за стоку и храну та псе. На крајњем одредишту правили су колибе где су спавали, док је стока спавала на отвореном.

   Изнећемо још неколико података одласка сточара у Србију у време 1821-1835. године. Лутовац М. (1957) наводи следеће: "У првом извештају који је слао старешина пожешке нахије Васо Поповић књазу Милошу, каже да је дошао Васојевић, син војводе Лакића, и тражи да му се овце приме на зимовник у Чачак". У другом писму говори, како су дошли пријатељи из Васојевића, траже жита и ливаде, жалећи се да је у њиховим пределима слана а касније и суша упропастила све. У трећем јавља да је овуда прошао Ћаја (старешина чобана), Урош из Васојевића (Велике), привенчао неку жену за свог чобанина, па моли књаза да се заузме код Ђулибега гусињског да ово спречи. Најзад, у четвртом писму извештава, како су из Хаса дошли и населили се Радосав Лекић са пет синова и Буксан Тодорчић са сином девет неудатих ћерки. Даље Лутовац наводи: „Главари из нахије жалили су се 1863. Године црногорском конзулу у Скадру на поступке турака према сточарима који су ишли у Босну“. У жалби се каже: "Тако 1863. године отправи наша љута сиротиња на зимницу у Босну 451 брава (овце), па су платили зимницу 2.612 гроша, 2 динара и 93 оке скорупа, 14 ока соли, 30 коморa и три јапунђе, што треба чобанима за зиму,потом су им све овце опљачкали и траже да им се врате". Из жалбе се такође види да су чобани носили са собом кухињску со за стоку, храну за себе, присмоку, постељину и др. Преко јесени су се спремали зa зимовник у Босни, налазили место, правили черге, колибе и др. и затим одлазили на зимовник.

   Поред велике несигурности и за стоку ни за њих, сточари су ипак ишли у Босну. После окупације Босне од стане Аустроугарске, и повлачењем нових граница за сточаре из Полимља наступила су врло тешка времена.У Босну се више није није могло ићи на зимовање, летњи пашњаци су били све тешњи за тако велики број стоке, што је представљало додатни проблем за гајење стоке у Велици. Планински пашњаци Велике граничили су се са пашњацима Ругове па је често долазило до чарки између чобана. Честа су била убиства чобана и пљачка стоке, а Величани су узвраћали истом мером као јединим начином одбране.

   После пада турске власти 1912. Године, наступају нешто повољнија времена за сточарење, и поред тога што су Балкански ратови утицали на смањење сточног фонда. Кнежевић М. (1981) наводи бројно стање стоке у Велици 1914. Године: 3.939 оваца, 958 говеда и 88 коња. Домаћинства је било 314, па је, тако свакој кући припадало по 2 рала земље, 2.73 косе ливаде, 13 оваца, 3 говечета и на сваке 4 куће по један коњ. Овако је изгледало сточарство после балканских ратова, а ратови су, иначе, увек неповољни за сточни фонд, јер се стока одузимала од власника и користила за исхрану војске.

   После првог светског рата сточарство у селу Велика добија развојни карактер, обнављају се велика стада оваца и говеда, тако да поједина домаћинства имају и до 500 оваца (Пауновићи). Недостатак хране сада се надокнађивао зимовањем у Метохији у којој је било врло повољних услова, јер је било доста сена на продају. Стока је била на испаши у Мезохији до 6. маја (Ђурђевдана). Бројно стање стоке пред други светски рат било је: 7.875 оваца, 650 говеда и 150 коња. Између 1941 и 1945 године у време трајења другог светког рата Велика јенеколико пута паљена и пљачкана, тако да је сточни фонд практично уништен. Овце, говеда и коњи су били насилно одузимани од стране окупаторске војске. Завршетком рата 1945. године у Велици оваца није било више од 360 грла, говеда испод 180 грла.

   По завршетку другог светског рата, сточарство се споро развијало из више разлога. Становништво је из ратних сукоба изашло сиромашно, тако да је било тешко набавити стоку. Друштвена заједница, такође, није била у стању да кредитира било какву производњу. Сточни фонд се обнављао природним путем и то веома споро. Поред тога настали су нови друштвено пилитички односи. Омладина одлази на школовање, занате, рад у градовима. Многи учесници у рату остају у оквиру војних и других служби и не враћају се у своје родно место. Домаћинства остају без радне снаге и могућности за интезивнијим бављељем сточарском производњом. У таквим условима сточарство се није могло развијати, већ је, напротив стагнирало.

   Историјски приказ развоја сточарства у прошлости, изнели смо да би будући сточари, увидели са каквим су се недаћама и мукама носили наши преци да би одржали своја стада и одржали се на овим просторима. Данас, када су повољнији услови за развој сточарства, у погледу смештаја и исхране, бројно стање се стално смањује. У данашњим условима храна се може набавити из других крајева (кабаста и концетрована храна) и транспортовати до Велике. На подручју Велике гаје се домаће животиње: овце, козе, говеда, коњи, свиње и живина.