Одломак из књиге:
ПЛАВСКО - ГУСИЊСКА ОБЛАСТ
ПОЛИМЊЕ, ВЕЛИКА И ШЕКУЛАР
Српски етнографски зборник - Насеља Српских Земаља
 
АНДРИЈА ЈОВИЋЕВИЋ

 

 

ВЕЛИКА

 

Земљиште и воде.

Између Новшића и Горње Ржанице, с десне стране Лима, налази се Велика; од Новшића је раздваја брдо Кодра, а од Горње Ржанице Куњ; оба су брда горовита. Између Кодре и Куња протиче Величка ријека, коју састављају Десна и Лијва Ријека; Десна Ријека долази од планине Чакор, а Лијева од Ваганице. Међу ријечним крацима је пространо брдо Зрнојевићки Хрт, испред којег се оба крака састају.

На страни Ваганице налази се Приједо и Мокри До, а на страни Чакора Лијепи До, Чакорски Поток и Јечмишта. Ове планине омеђују Велику са истока. То су у исто доба величке планине, гдје су Величани издизали са стоком и куда су имали везу са Васојевићима. Њима припадају и планине Бјелуха и Ваганичка гора. Све су ове планине травне и прилично шумовите.

Велика административно сачињава засебну капетанију.

 

Економки услови.

До 1878. г., када је Велика ослобођена испод Турака, Величани су били чипчије плавских и гусињских ага и бегова, а сва Велика агалук турски. Живот Величана је био отежан давањем доходака и разним притисцима са страна Турака. Од ослобођења они су дахнули душом само унеколико; и ако нијесу давали доходке са земаља, ипак су били стављени у безизлазан положај, те им је живот и дању и ноћу био у опасности. Имајући само један узани излзак преко планина, а заокружени са свих страна турским караулама, свакад су могли бити затворени, да нити могу избећи, нити да им помоћ може притећи. Мржња Величана према Турцима и љубав према свом племену, које су њихои стари знојем и крвљу бранили, стварала је код њих нечувену снагу и издржљивост, те су, и поред врло много жртава, потпуно сачували светињу свог огњишта. Будући у непрестаној борби, живот Велична је био жалостан; да су и имали све погоде за живот, ипак се не би могли користити њима.

Занимање Величана је сточарство и земљоеадња. У племну нема ни корак равнице, а стране су стрмене и тешке за обрађивање; нема довољно земљишта, да се раскрчи нових њива и ливада. Зато Велика и има мало земље и ливада. По списку дације из 1914. г. Велика је бројала 314 кућа, 628 рала земље, 858 коса ливаде (без Бјелухе), 3939 брава, 958 говеди и 88 коња. Од тога отпада на кућу: 2 рала земље 2*73 косе ливае, 12*52 брава, 3 говечета, и на сваке 3*57 куће по један коњ. Овај је проценат врло мален и недовољан за живот и развитак племена. Величани су били стално у оскудици жита; са својих њива једва су могли добити половину исхране, а остатак су морали прибављати са стране, понајвише из Плава и Пећи. Због ове животне потребе приморавани су били, да, и против своје воље, одржавају с Турцима добре односе.

Величани су имали добре планине за љетњу испашу, али нијесу имали довољно ливада за зимску исхрану стоке; за то и нијесу држали онолико стоке, колико би могли љети напасати и колико би им потребно било. Сва плећа по бреговима Велике раскрчена су и претворена у њиве и ливаде, али је све то, ипак, недовољно за подмирење њихових потреба. Овдје се њиве и ливаде не наводњавају као у Плаву и Гусињу, јер по странама нема довољно воде за вођење; за то род у житу и сијену није бог зна како издашан.

Највеће су приходе имали од стоке; продавајући браве, јагњад, вуну, сир и скоруп, могли су, колико толико, подмиривати најпрече своје потребе. Уз то узимали су на "љетовиште" овце из Црне Горе, на које су плаћали "млекарину" обично по оку сира или по оке скорупа на сваку музару.

Уопште, Велика је живјела и развијала се под врло неповољним условима, што је јако отежавало живот и напредак, и чудно је, да се насеље у таквим околностима одржавало. Но слога и љубав племена, која је потицала из братственичких веза, подржавала је и издржљивост у борби за опстанак.

 

Прошлост.

О најстаријој прошлости Велике мало се зна и прича; у предању стоји само толико, да су се стари Величани иселили одавде за вријеме великих сеоба Срба и да су се населили у Сријему, гдје и данас њихово потомство живи под именом Величани. Не наводи се узрок пресељњу, нити се зна, да ли је ико од њих игдје овамо остао. Клименте нијесу никада овдје живјели, ваљда зато, што је ово мјесто, по предању, запустјело иза пресељења старих Величана, а Климентама није било стало толико до крчења и насељавања, колико до напасања стокепо планинама и њиховим нижим странама.

С лијеве стране код Вукадинова Потока налази се мјесто ”Хотско Гробље”. Не зна се, откуда то име; ту се види нека развалина, по чему се рачуна, да је ту у старо доба била црква, можда црква старих Величана, која је иза пресељења запустјела. У предању стоји, да је било све пусто и у шуму зарасло, када су се данашњи Величани стали овдје насељавати.

Велика је била метох манастира Дечана, и данашњи су Величани, знајући за то, сваке године, као што је била дужност старих Величана, ишли у Дечане, да косе манастирске ливаде. Ваљда је то био сав приход, који су Дечани добијали од Велике, или су сами Величани, из побожности, узели на себе тај дуг. До прије 50 година они су редовно вршили ту дужност, а тада се, приликом њихова повратка из Дечана, у Богићевици похвали један Арнаут, да је на истом мјесту бријао и заклао једног Величанина; за то један од Величана убије Арнаута на том мјесту и изврши освету. Од тада су Величани престали ићи у Дечане, да косе ливаде, јер су се бојали освете.

Када су Турци ухарачили лимску долину, и Велика је била принуђена на давање чтвртине. Ништа од тога није било теже за Величане; они нијесу хтјели да буду чипчије, и један пут одрекоше давање доходака; због тога Турци употријбише сву силу, да их принуде на покорност. Борба је била не само очајна, но и врло дуга. Величани, завјерени међусобно на борбу за живот и смрт, борили су се јуначки, али послије занатних с једне и друге стране, подлегоше сили јачега и по невољи пристадоше, да дају четвртину. Тада се много виђенијих Величана иселило, нароито они, који су се у борби истакли као вође и подстрекачи народа на буну против Турака.

Величани су свагда тежили за слободним животом; Турке су сматрали за наметнуте господаре, мрзили су их и настајали, да их се отресу; никад нијесу дозволили, да се и један мухамеданац усели међу њих, а своју су вјеру тако чврсто држали, да међу њима није било ни једног случаја превјеравања. Они нијесу имали цркве, јер је нијесу смјели подићи, а припадали су цркви у Брезојевици, гдје су у доба турске владавине (до 1878 г.) ишли на службу.

Године 1859. Велика се заједно са Васоевићима одметнула и одрекла давања четвртине; и тада су виђенији Величани пошли на Цетиње код књаза Данила, ставили се под његову заштиту и затражили помоћ Црне Горе. Васојевиће, Величане и остале устанике против Турака нвела је на то побједа Црногораца, коју су 1. маја 1858. г. одржали над Турцима на Грахову. Књаз Данило, охрабрен овим успјехом, живо је наставио дјело ослобођења, подстичући их на одметање и борбу против Турака. Када су му Величани дошли и затражили помоћ, он је, да би их што јаче завадио с Турцима и придобио за себе, поставио главаре у Велики: Милету Пауновића за капетана, Милића Радевића и Јована Јокића за стотинаше, Саву Петровића и Радивоја Кнежвића за барјектаре, Рада Микића, Панића Јанкова Голубовића, Радуна Вучетића и Радована Радуловића за перјанике. Добивши своје главаре, Величани су са више воље и енергије ушли у борбу против Турака; за седам година, тога пута, нијесу давали Турцима доходак, нити су Турци успјели, да их приволе на то. Тада су се с Величанима били удружили Полимљани и Горњи Рженичани.

Негдје око 1866. ударе Турци на Велику са јаком силом, разбију Величане, попале сву Велику, посјеку 20 глава, заплијене скоро сву стоку и одведу 70 робова. Тада су Величани од невоље пристали, да поново дају четвртину; Турци нијесу тражили четвртину за прошлих седам година, јер су то наплатили упљачаном стоком и робљем, које су дали на откупе; неоткупљено робње Турци су задржали и потурчили.

Пошто је Велика "пољубила крваву сабљу", Турци су од свих већих братстава узели девет највиђенијих породица и зајмили их у сургун од Сјенице до Сарајева, растуривши их тако, да једна за другу не знаде; људе су држали у тамницама, а робљу су давали тајин. Те породице јесу: капетан Милета Пауновић, Милета Стаматов Томовић, Радман Живаљевић, перјаник Павић Голубовић, Стеван Гојковић, Зарија Бошковић, перјаник Радован Радуловић, стотинаш Милић Радевић и Илија Раедевић. Поменути Величани су са својим фамилијама стојали у сургуну 2-3 године и пошљедња четворица су тамо умрла; кад су ови умрли, остали су пуштени на слободу, и они тајно преко Аустрије и Црне Горе пребјегну с робљем онамо.

Године 1876 Полимље се одметнуло и Турци су га попалили. Идуће 1877. г., кад је рат црногорско-турски бјеснио, одметнула се и Велика и за двије године је водила борбу с плавским и гусињским Турцима. Кад су Црногорци пошли на Плав 1879. г., да га окупирају, и Туци их на Новшићима с јачом силом ненадано напали и разбили, Црногорцима су помгали Величани и Турци су за то попалили и похарали сву Велику. Од 1877. до 1879. г. и у боју на Новшићима погинула су 42 Величанина.

Од 1878. г. Велика је по Берлинском Уговору, припала Црној Гори; она је од тада престала давати четвртину, али је за то опсједнута била турским земљиштем и караулама, те је живот и опстанак Велчана завистан био од тог положаја. Са свих страна Турци су били подигли многе куле за стражарење и ископали многе шанчеве за борбу, како би што јаче стегли Велику и одузели јој сваку могућност за живот. Од тада настаје најтеже и најкрвавије доба за Величане. Ријетко су били мирни и живот им је био у непрестаној борби. Једне године за 12 недјеља нијесу били мирни, него су се свакодневно тукли с Турцима. Бивало је, да неки Величани из доњих села не излазе из куће дању, и приморани су били, да ноћу раде своје послове. Све до 1912. г. Величанин није излазио из куће без оружја.

Године 1906. Црна Гора је подигла три куле на планинама величким, гдје су Величани одржавали стражу. Идуће 1907. г. ударе Турци на два стражара у Ваганици и убију их, али пошто и ови убију 3 и ране 2 Турчина. Друштво погинулих Величана, послије једног мјесеца, ударе на крвнике и убију још 3, а ране 1 Турчина.

Живот Величана од ослобођења до 1912. г. протекао је у вјечитој борби. Од 1879. До 1912. г. погинуло је 108 људи, жена и дјеце. У борби су увијек били срећни, да је Турака цвагда ”двојином” више гинуло. И ако су турски положаји доминирали, ипак су Величани налазили заклона при својим планинама и добијали помоћ од Полимљана и других Васојевића, те су се у том тешком положају могли до данас одржати.

Величани, као људи, који су све вријеме провели у борби, памте своју прошлост; бистри су, отресити, врло храбри, јако развијени, прекаљени дугом борбом, искушењем, патњом и страдањем. Ријетко је гдје наћи таквог родољуба, као Величанина. Потоњег рата с Турском 1912-13. г. било их је 3 чете, од којих је погинуло 52, а рањених је било упола више. Ријетко је код њих старијих људи, јер су људи у борбама, које се за 50 година нијесу прекидале, гинули. Само за 4 године прије 1912. г. погинуло је 60-70 Величана. Турци, налазећи се над самом Великом, гађали су их и дању и ноћу, убијали их на пољу и у кући, и никад им нијесу дали, да с миром раде или мирно ноћ проведу.

 

Кућа

Велика је разлика између кућа у плавско-гусињској области и ових у Велици. Овдје нема кула, као што смо их видјели онамо, нити онако пространих кућа са 4 и више одјељења. Куће су по облику приземљуше и на два ката, а по грађи брвнаре и плетаре; приземљуше су обично од плота, па залијепљене блатом или опшивене сламом, а куће на два ката састоје се издоњег дијела, који је ограђен зидом и гњилом, и горњег дијела, који је од брвана. Кров је и у једних и у других кућа од сламе; мало је таквих. Које су покривене шиндром или даскама.

Код кућа на два боја доњи се бој зове изба и слжи за спраћење говеди и стоке; овај се дио не пружа испод огњишта, јер је огњиште обично на тврдини, на земљи. Горњи се бој дијели на собу и огњиште. Ријетко је кућа са више одјељења, а има их са вајатом споља до уласка. И приземљуше се дијеле на два одјељења. У соби се спава, а на огњишту се ложи ватра.

Куће су подигнуте махом при стрменим странама, окренуте једним крајем страни, и тај је крај дубље укопан у земљу. Кровови су врло стрмени; низ њих се лако и брзо клиза снијг, који овдје јако напада. Стрехе су јако продужене, да не би спољна вода продрла унутра.

Скромност и сиромашно стање кућа доказује несигурност, која је овдје до јуче владала. Људи, чије су куће неколико пута гореле, нијесу имали воље, да подижу боље куће, јер нијесу били сигурни ни са животима. Гледајући насеља с противне стране, једва можете овдје ондје угледати по коју скромну кућицу, а некоја је толико мала да се једва види. Томе је најглавнији узрок несигурност. Од ослобођења Велике 1878. г. несигурност је била једнака као и прије, и Величани у погледу куће нијесу знатно напредовали. Неколико хана у средини племена истичу се као боље куће, које ће, без сумње, послужити Величанима као углед за подизање кућа унапријед.

Свака кућа има у непосредној близини кошаре за зимско спраћење стоке, говеди и коња, па мање оспреме за млијеко и друге потребе. Све грађевине око куће су врло мизерне.

 

Положај и тип.

Сва села величка се налазе при плећатим странама с обије стране Величке ријеке и пењу се уз брда Куњ и Кодру. Насеља се пењу и уза стрмене стране Зрнојевићког Хрта с једне и друге стране. Једна насеља су окренута југу, друга западу, а трећа сјеверу. Велика је са истока затворена планинским ланцем од Чакора до Ваганице. Насеља се највише пењу уз Зрнојевићки Хрт, мање уз Куњ, а најмање уз Кодру. Насеље уз Зрнојевићки Хрт представља средиште племена; оно је највише било осигурано од турског напада, стога је најгушће; оно је и најближе планинским ждријелима за везу са Васојевићима. Нијесу на овакав положај насеља утицале какве особите економске прилике; насилно стање створило га је, и Величани су, уздижући се тако високо, намјерно ишли на то, да им буде сигурнија одбрана и безбједност и да што лакше долазе у везу с Васојевићима. Такав положај је у многоме помогао Величанима, да се одрже. Љепша би насеља била при Кодри или Куњу; тамо је и клима блажа и лакши живот, али су та мјеста била на крајевима, изложеним нападајима с једне и друге стране, и онда је природно, што се људи нијесу настањивали тамо, него су се радије пели уз Зрнојевићки Хрт, гдје им је живот био безбједнији.

Због таквог положаја и никаквих путова живот је овдје био јако отежан. Природни излазак низ Лим није био до 1912. г. слободан; шта више, Величани су се од њега удаљавали, јер су Турци на њега много мотрили. Оно путева, што има Велика, неподесни су и за коње, те људи морају својом снагом савлађивати тешкоће у преношњи рода и сијена.

Осим насилног утицаја на стварање оваквих положаја, и пластика земљушта је унеколико упућивала људе, да бирају ове положаје. У одсуству плодних равница, благих нагиба и згодног планинског положаја, људи су бирали од једнаких или скоро сличних, мјеста она, гдје им је живот био безбједнији и одакле су се успјешније могли борити против непријатеља.

Сва су села заснована у крчевинама, баш као и сва Васојевићка. Велика се сматра као велико село, које у исто доба сачињава и племе. Почевши с једног или другог краја Величке ријеке, свуда су куће начичкане, да се не може разликовати граница међу појединим селима. Само су села при Зрнојевићком Хрту одвојена од осталих Лијевом и Десном Ријеком. Села с лијеве стране Величке Ријеке до средине Зрнојевићког Хрта јесу: Иван-Поље, Вукадинов Поток, Десан, Поткрај, Лази, Десна Ријека, Волујак, Закрш и Бјелице, а с десне стране су: Шуме, Вран Поток, Доње и Горње Папратиште и лијева Ријека. Велика има свега 14 села са 314 кућа.

Села су разријеђеног типа. Овдје нема велике раштрканости кућа, те села немају потпуно разбијен тип, нити су опет куће збијене, као што смо смо видјели код Мартиновића и Вусања. Овдје су куће махом удаљене једна од друге по 60-150 метара, а има мањих групица, гдје су куће међусобно удаљене по 20-50 метара. На овакав тип је утицала не само несигурност, због које су се људи радо насељавали у близину једни других, ради заједничке одбране, него и мален простор. Како је величко становништво тијесно ветано међусобним родбинским везама, то су се групе сродних породица више стјешњавале, што су се више намножавале.

Свак кућа има одмах до куће (обично испод куће) поткутњицу и нешто воћњака. Кућа се налази одмах изнад земље, да се осока од ђубрета стаче на њиве. Воћњаци су одмах уз кућу. Што су куће збијеније и поткутњице су мање, а што су разбијеније, поткутњице су веће. По величини поткутњице даје се просудити и старост појединих насеља. Доња су насеља, према томе, старија, јер су збијенија, а најмлађа су она при Зрнојевићком Хрту. Насеља су по окрајцима разбијенија, јер се задругари при диоби исељавају даље, гдје захватају нове и повеће комаде земљишта за крчевину. Тако се то радило увијек и племе се тако, ширећи се само уза стране планина и брда, заокруживало. А како није било новог усељавања, које би било од значаја за прираштај, то је насеље расло понајвише размножавањем и диобом задруга

Докле су Величани били под Турцима, није им било нужда за збијањем кућа, као што им је то доцније потребно било; а зашто у потоње вријеме нијесу збијали куће, а била им је потреба ради самоодбране, узрок је: 1) у тој особини, што сваки хоће да му је имање одвојено; 2) у томе, што земља није груписана на једном мјесту, него је свуд једнако расподељена; и 3) у потреби, да се што више избјегне од погибељи, јер што би куће биле збијеније, то би од непријатељских метака било више жртава.

 

Поријекло становништва.

У Велики има 28 братстава: Брковићи 4 куће, Гојковићи 38 к, Голубовића 9, Јокићи 47, Кнежевићи 17, Касумовићи 3, Лакићевићи 4, Микићи 7, Радуловићи 9 и Симоновићи 15, који су сви "дијелом" (поријеклом) Шаљани; Бошковићи 15, Вучетићи 13, Огњеновићи 8, Пауновићи 17, Радевићи 15, Стешевићи 14 и Томобићи 17, чија је старина из Цеклина; Бузићи 3, Бјелановићи 7, Вујошевићи 11, Вељовићи 3, Живаљевићи 15, Јовановићи 1, Лабовићи 2, Петровићи 13, Поповићи 4, Прашчевићи 2 и Славковићи 1 кућа.

Сви Шаљани воде "дријело" од неког Чере, који је у Шаљи "пао за крв" и добјежао амо, гдје се најприје населио у дну Велике, на Иван-пољу. Чера је овдје нашао Живаље (Живањевиће) и Петровиће, који су, према томе, најстарији. Чера је био католик, али је овдје прешао у православље, оженио се дјевојком једног Живаља и с њом изродио седам синова, од којих су му четири умрли без порода, а од остала три сина - Крта, Јоке и Ивана воде поријекло сви Шаљани, који броје десет братстава са 153 куће. Од Крта су Гојковићи, Голубовићи и Брковићи, а од Голубовића се издвојио малени огранак Микићи; од Јоке су Јокићи, од којих су се издвојили Лакићевићи; а од Ивана су Радуловићи, Кнежевићи као млађе братство. За Касумовиће се прича, да је једна жена Радуловића остала удовица, па се удала за неког мухамеданца Гарчевића у Доњој Ржаници и собом повела малог синчића из дома Радуловића. Овог су дјетића тамо потурчили и назвали га Касум; а кад је одрастао, повратио се браћи, гдје су му Реџепагићи дали земљу. Касум се доцније, под утицајем своје браће, покрстио; од њега су данашњи Касумовићи.

Сви се Шаљани међусобно своје, не узимају се, међусобно се помажу и чине скоро половину величког насеља; сви славе зимски Никољ-дан, а "прислужак" им је св. Симеон (3. фебр.).

Чера и синови његови имали су честе свађе с Плављанима и Гусињанима, када су ови хтјели да ухараче Велику и приморају Величане на давање четвртине. У овим борбама Чера је, како се прича, изгубио четири сина, али су ови погинули, пошто су доста јада задали Турцима.

Миленко Гојковић, стар 61 године, броји пасове од себе до Чере: Миленко (он), Милутин, Гојко, Радисав, Радун, Крто и Чера. Рачунајући Миленка у два паса, онда налази да од досељења Черина (не рачунајући и њега) има седам пасова; према томе, Чера се доселио овдје прије 200 година, дакле онда, када су Клименте потиснути и када је настало мухамеданизирање плавско-гусињских Срба и Арбанаса.

Потомци Черини били су силни зулумћари: са Плављанима су се свађали и убијали; од њих су често и плијен узимали. Лабуд Гојков био је особито на гласу као зликовац. Плављани су се често пута на њега жалили Ђул-бегу Шабанагићу, гусињском заповједнику. Отац Лабудов био је врло богат човјек, и кад год би Ђул-бег позвао Лабуда на одговорност, и он би пошао код бега с пуном кесом; и како су Турци били лакоми на благо, Лабуд је свакад био оправдан. Говоре да је Ђул-бег оградио добар дио града у Гусињу с новцем Лабудова оца.

Цеклињани произлазе од заједничког предка. Њихови преци, њих пет брата , иселили су се из Цеклинске Жупе и најприје се населили у Плавским Коритима (код Плава), одакле су се доцније раселили: Андрија у Биор и од њега су тамошњи Адровићи; Рале у Калудру и од њега су Ралевићи; а Столета, Вучета и Пано доселе се у Велику, гдје и данас њихово потомство живи. Од Столете су Бошковићи, Томовићи и Стешевићи; од Вучете су Вучетићи, а од Пана Пауновићи.

Браћа су имала и једног стрица, који је са њима дошао у Плав, и од њега су, по предању Величана, Ђуричани. Велички Цеклињани се своје са Ђуричанима, сматрају се као један род и до скоро се нијесу међусобно узимали. Цеклињани славе 26 новембар, а послужују Ђурђев-дан. То исто славе и послужују Ђуричани, што понајбоље доказује њихово сродство.

Ђуричани у плавско-гусињској области доводе поријекло од Ђурашковића из Цеклина, а велички Цеклињани то не кажу. Како је предање код Величана уопште живо, да му се са доста поузданости може вјеровати, то ће бити понајприје, да су се преци ових Величана, Ђуричана, Ралевића и Адровића пресељени из Цеклинске жупе при крају 17. вијека, када је Цеклинска Жупа опустјела због гладних година или због најезде Бјелица. На тај начин они би били потомци старих исељеника из Цеклинске Жупе, а не огранци Ђурашковића. Да се може помишљати тако, наводи нас и то, што Ђурашковићи од старине славе Никољ-дан, што нема никакве везе са крсним именом ових цеклинских исељеника, и што се ни сами не сјећају, да су њихови преци икад славили Никољ-дан. Да су ови потомци Ђурашковића, и ако би промијенили славу, остала би у послужници успомена на стару славу. 26. новембар нико не слави у Цеклину; то је слава старих становника, по чему се и преци величких Цеклињана могу рачунати у старо цеклинско становништво, које је, због разних узрока, исељено.

Бузићи су из Бјелопавлића; славе Аранђелов-дан.

Бјелановићи су из Трепача, изнад Берана, а даља им је старина из Црне Горе од Војиновића. Негда су славили св. Евстатију (20. септ.); сада славе св. Николу, а св. Евстатију послужују. Миле Бјелановић, стар 80 година, броји своје пасове до Бјелана, који се први доселио: Миле (он), Јово, Илија и Бјелан. Рачунајући у Мила три паса, то од Бјеланова досељења има, без Бјелана, пет пасова, што износи једва 150 година.

Вушовићи су из Скадра, славе Ђуршев-дан, а прислужбице немају. Алекса Вушовић, стар 30 година, броји своје пасове: Алекса, Обрад, Миленко, Вушо и Перо. Перо је први дошао, и од њега до данас има четири паса, што чини некох 120 година.

Вељовићи су с Косора из Куча; негда су се бавили ковачким занатом; славе Никољ-дан. Први се доселио њихов предак Вуксан прије 80-90 година. Вуксанов се син звао Вељо, по коме су и назвати.

Живаљевићи су из Пипера. Они и Петровићи су се први доселили у Велику. Живаељевића има у Машници, Метеху, Горњој Ржаници, Србији и Пећкој Нахији, који су се одавде, због разних узрока, "одселили". Славе 26. новембар, а послужују Ђурђев-дан. Изгледа да су Живаљевићи од најстаријих насељеника у овим крајевима; њихово се име доводи у везу свим периодима, кроз које су житељи ових мјеста пролазили.

Јовановићи су из Пећи, одакле су пресељени овамо прије 36 година, а даља им је старина из Берана, од Ашана. Славе 3. новембар.

Петровићи су из Васојевића; овдје су дошли, кад и Живаљевићи; славе и послужују, што и Живаљевићи. Кад је Велика потпала "под четвртину", Петровићи се нијесу с тим помирили, за то су напустили Велику и предигли у Србију, гдје их данас има у Тополи и Шаторњи. Доцније су се неки од њих повратили у Суходо, на Пештери, гдје њихово потомство и данас живи. Овдје у Велики остао је био само један Петровић, именом Миленко, и од њега су велички Петровићи.

Поповићи су из Шекулара од тамошњих Поповића. Овдје је први дошао поп Митар, као парох, прије 90-100 година. И његов син Милован био је велички парох. Поповићи славе 7. јануар, а послужују Ђурђев дан.

Прашчевићи су из Метеха, под су онима у Брезојевици и славе Никољ-дан; досељени су овдје прије 35 година.

Славковићи су из Метеха од тамошњих Славковића, а по даљој старини су Ашани. Дошли су овдје прије 30 година; славе 3. новембра.

Од исељених, Шаљана из Велике има Гојковића у Плаву (од скоро), Касумовића у Плаву (од прије 40 година), Голубовића у Колашину (40 година), Кнежевића у Пећи (Црни Врх), Јокића у Србији, у Врањском округу (1896. год) и Пећи (Црни Врх), Радуловића у Србији (1891. год.) и Симоновића у Пећи (10 година).

1896. године поплава је начинила силну штету, јер је Величка Ријека однијела и пијеском засула много њива. Због тога су се некоји Величани иселили. Пауновића има у Србији, у јабланичком срезу, туларској општини, гдје су се иселили послије 1896. год. Тада су се иселили у Србију и неки Радевићи и Огњеновићи. Подавно су се неки Томовићи иселили у Пећ због сиромаштине, па Вучетићи у Брезојевицу на аганску земљу и у Скопље. У Србији има исељених Вушовића и Петровића, гдје су се први иселили 1891., а други 1896. год. Петровића има и у Пећи и Свирцима (бањсак општина).

Величани су се махом исељавали због сиромаштине и недостатка земње, а исељавали су се понајвише у Србију, па онда у Пећ. Величанима је било нужда, да се исељавају не само због сиромаштине, него и због несрећног стања, у који их је Берлински Уговор поставио; али су толико били харни и толико су рачунали на понос, да се никад ни један Величанин није због тога иселио; сваки је волио погинути на бранику племена, него се иселити, да се рече, е је утекао од страха.

Велика има 314 кућа. Велику већину насеља чине Шаљани (153 кућа) и Цеклињани (99 кућа). Шаљани чине 48*72%, Цеклињани 31*53%, а остала братства, која су разнородна и са разних страна досељена, тек 19*75% становништва. Само тако тијесно сродство међу великом већином величког насеља могло је Величане везати једне за друге, да се узајамно бране и помажу, да братски дијеле зло и добро и да чувају понос, глас и границе свог племена.

Уопште узевши, величко је насеље је младо. Живаљевићи и Петровићи су најстарији; остала су братства млађа. Највећа насеља падају у почетак и ток 18. вијека. Мало је младих досељеника, јер је земљиште било тијесно, а сигурност незавидна, те се људи нијесу радо усељавало овдје.

 

АНДРИЈА ЈОВИЋЕВИЋ (1870 - 1938)