Одломак из књиге:
Ђенерал РАДОМИР ВЕШОВИЋ У РАТОВИМА ЗА СЛОБОДУ
 
 
 
МИТАР ЂУРИШИЋ

 

 

ОПЕРАЦИЈЕ ИСТОЧНИГ ОДРЕДА

 

Сердар Јанко Вукотић је важио за једног од најспособнијих црногорских бригадира, па ипак, одређен је за комаданта помоћних снага. То, наравно, није случајно урађено. Као мирнодопски комадант Колашинске дивизије био је најбољи познавалац терена на коме је трбало да оперишу помоћне снаге. А будући да је то био тако одвојен правац, требало је да тамо буде чојвек који ће моћи самостално да одлучује и на најбољи начин употријеби расположиве снаге.

Он, наравно није имао прецизне податке о јачини турских снага, али је имао у виду да Турцима предстоји рат са коалицијом балканских земаља, па је с правом сматрао да ће главне турске снаге бити орјентисане према Србији и Бугарској као најопаснијим противницима, док ће према Црној Гори моћи да ангажују само мање снаге. Због тога је закључио да би офанзивним дејством свога одреда не само најбоље обезбиједио позадину главних снага на скадарском правцу него и ослободио неослобођени дио пљеваљског, сјеничког и пећког Санџака и Метохију и остварио спајање са српском војском на тим правцима. Имајући у виду расположење становништва у тим неослобођеним крајевима, рачунао је и на брз прилив устаничких снага у црногорске јединице. Стога је и одлучио да одмах пређе у офанзиву.

Са главнином одреда, Колашинском и Дурмиторском бригадом, кренуо је ка Мојковцу. Прекотарски одред је орјентисао да поруши гранична утврђења на Тари и напада ка Пљевљима, Васојевићки добровољачки батаљони да блокирају Беране, а Горњовасојевићка бригада да посједне гранићни фронт од Гребена и Виситора, преко Чакора до Мокре планине, ради заштите правца према Андријевици и унутрашњости Црне Горе.

Пошто је са главнином одреда (Колашинском и Дурмиторском бригадом) стигао 9. октобра у Штитарицу, сердар Вукотић је позвао турског комаданта Мојковца да се преда, гарантујући му да ће част и животе својих официра и војника бити осигурани. Турски комадант није прихватио понуду, па је око 10 часова отпочео напад. Борбе су потрајале до предвече, када су се турске снаге повукле ка Бијелом Пољу. Јанко Вукотић је тада извијестио врховног комаданта да му се "официри и трупе изваредно понашају".

Сердар Јанко Вукотић

Сјутрадан је киша отежавала покрете, али су јединице одреда ослободиле Шаховиће и наставиле продор према Бијелом Пољу. На прилазима овом граду, грађани су изашли да поздраве црногорске снаге и њиховом комаданту Вуковићу поднијели писмену понуду за предају града. Јанко је понуду прихватио, али је при том био веома обазрив. Био је потпуно у праву јер, када су сјутрадан предњи дјелови његових бригада пришли граду, на њих је отворена снажна ватра. Вукотић је тада наредио да бригаде пређу у напад. Три батаљона (Колашински, Доњоморачки и Дробњачки) прегазили су Лим, иако је вода војницима прелазила појас, и пожурила уз шумовите обронке Оброва. Изненађени таквом брзином и одлучношћу Црногораца, Турци су убрзо напустили то узвишење, које потпуно доминира градом. Тиме је била ријешена судбина турске посаде и око 16 часова Бијело Поље је било ослобођено.

Источни одред је потом имао повољне изгледе за шире захвате у пљеваљском и сјеничком Санџаку. Међутим, комадант одреда је добио наређење краља Николе: "... мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак", макар све вароши слале депутације за предају. "Ја мислим - наставио је краљ - не трба ти то разјашњавати па ћеш се сјетити зашто, јер ми је неопходно узети у обзир осјетљивост Перушина". Јанку Вукотићу је, наравно, одмах било јасно да је у питању Аустро - Угарска. У ствари, тога дана је италијански посланик на Цетињу посјетио краља и, по налогу своје владе, савјетовао му да не предузима никакве акције у наведеним сјеверним областима, због осјетљивости Аустро - Угарске, која је тежила да те области остану као тампон који ће и даље раздвајати Црну Гору и Србију. Краљ је рекао да то не улази у план његових операција, али је напоменуо да ће бити принуђен на неке кораке у том правцу ако Србија то учини. Италијански посланик га је, међутим, ватрено убјеђивао да треба да одустане и од те "условне намјере". Краљ је стога одлучио да тако опрезно делује. То његово наређење највише је невоље донијело Прекотарском одреду. Он је био порушио пограничне карауле на Тари и кренуо ка Пљевљима. Међутим, пошто Србија још није била ступила у рат, пљеваљска посада је организовала противнападе, којима је Прекотарски одред једва одолијевао. Јанко Вукотић је обећавао помоћ, пошто су у Бијелом Пољу организоване добровољачке јединице, али је послије таквог краљевог наређења морао од тога да одустане. Машану Божићу је наредио да се на заузетим положајма утврди и одустане од даљих продора.

Главнина Источног одреда задржала се у Бијелом Пољу неколико дана ради разоружавања Муслимана, организовања власти и прикупљања добровољаца. Четрнаестог октобра кренула је за Беране.

Васојевићки добровољачки батаљони под командом Лакића Војводића држали су Беране у опсади. Они су првобитно били распорежени: на десној обали Лима, од Полице до Ржанице - Полички, Будимски и Ржанички, а на лијевој обали од Д. Ржанице, преко Пакљене до Заостра Бучичко - винички, Лужачки и Горњоселски. Артиљерија је била постављена на Каленици и на Буковцу.

До 12. октобра Турци су само повремено изазивали мање сукобе, али нијесу правили испаде из града.

Када је примијетио да Турци ојачавају своје дјелове на Тиврану и Јејевици да би спријечили продор Колашинске групе Источног одреда ка Беранама, Лакић Војводић је наредио Авру Цемовићу да с Поличким и Будимским батаљоном изврши напад на Тивран и Јејевицу, како би олакшао напад Колашинске групе. Ржаничком батаљону је наредио да дијелом својих снага посједне дотадашње положаје Будимског батаљона. Межутим када је тај напад требало да буде изведен, Турци су из града извршили испад ка Буковцу. У сузбијању тог напад ангажовани су Ржанички и дјелови Будимског батаљона, тако да на Тиврану и Јејевици нијесу ангажоване све предвижене снаге. Због тога њихов напад није ни успио, иако је на Тиврану, у почетку, сузбио турске снаге.

Тринаестог октобра је око 3.000 Шиптара из Ругове и Истока напало Полички и Будимски батаљон од Рожаја. Послије краће борбе, ова јака Шиптарска група је успјела да се пробије у Беране. При том је спалила села Дапсиће и Луге. Пошто је тако ојачана посада Берана, постајала је бојазан да би она могла да покуша деблокирање града. Због тога је војвода Лакић замолио сердара Вукоића да убрза покрет Колашинске групе.

Иако васојевићки добровољачки батаљони нијесу успјели да спријече ојачање беранске посаде, ипак су успјешно извршили свој основни задатак. Везали су ту посаду и онемогућили јој да интервенише у правцу Андријевице и Колашина и тиме главнини Источног одреда омогућили неометан рад.

Петнаестог октобра, тек око 16 часова, главна колона Источног одреда напала је из покрета турске снаге на Тиврану и Јејевици. Наишла је на веома јак отпор, чак јачи него код Мојковца или Бијелог Поља. Па ипак, Турци нјесу издржали снажан напад Дурниторске и Колашинске бригаде. Велики подстрек овим црногорским снагама донијела је и вијест коју им је Јанко Вукотић саопштио у ватреном говору одржаном непосредно пред напад - да је српска војска мобилисана и да су неки њени дјелови већ прешли границу. Та вијест је учинила извјесном могућност да се српска и црногорсака војска ускоро сретну и братски скупа наставе започету борбу.

Пошто су сломљени на Тиврану и Јејевици, Турци су се у нереду повукли, оставивши на положајима, поред осталог, и два потпуно исправн топа. Међутим, ноћ је прекинула наступање одреда.

То вече грађани Берана упутили су делегацију сердару Јанку Вукотићу и војводи Лакићу Војводићу са поруком за предају града. Јанко Вукотић је већ имао лоше искуство са таквом понудом, у ствари, покушајем преваре код Бијелог Поља, па на ову није ни реаговао. Лакић Војводић је делегацију вратио у град, с препоруком да од турског комаданта захтијева да се преда. Комадант турске посаде није био вољан да захтјев прихвати, али пошто није видио ни могућност да се град брани, посада је већ од 22 часа, по групама, почела да напушта Беране, користећи се непосједнутим међупросторима васојевићких батаљона.

Сјутрадан је Јанко Вукотић врховног комаданта извијестио да су Беране ослобођене. Васојевићки батаљони и грађани Берана "сад ћерају" турске војнике и већ су их заробили 500. "Свуђ се кроз ове поточине налазе, те их (Васојевићи) робе као стоку".

По ослобађању Берана, сердар Вукотић је краљу Николи предложио да се од васојевићких добровољачких батаљона формира бригада са Авром Цемовићем као комадантом. Краљ је предлог прихватио и Авру Цемовићу "подарио" чин бригадира. Бригада је добила назив Беранска (касније Доњовсојевићка), а имала је 3.200 војника.

Васојевићка бригада, којом је командовао командир Радомир Вешовић, имала је шест батаљона: Андријевички, Велички, Краљски, Љеворечки, Полимски и Трепачко - шекуларски. Поред тога, имала је и по једну брдску и пољску батерију, вод обуховских топова 150 мм и једно митраљеско одељење. Бројала је око 3.000 војника.

Задатак бригаде био је да посједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до Мокре планине и тако затвори правце којима би Турци могли да угрозе Андријевицу и унутрашњост Црне Горе. Комадант Источног одреда сугерисао је командиру Вешовићу да два батаљона орјентише према Гребену и Виситору, два према Мокрој планини, а два "по средини", да држе у резерви, са мало двосмисленим задатком: да не отвара ватру ако Турци не би први напали, сем ако би "кроз који дан" могао да сломи куле "по Мокрој, Чакору и Планиници, а такође и куле Пепиће, косу Брезовичку и Раван". Иако је поставио такав задатак, Јанко Вукотић је ипак нагласио: "Све остављам што се распореда тиче на вашу одговорност". Тако је Радомир Вешовић, практично, добио одријешене руке да јединице пспореди и употријеби на начин који се њему чини најцјелисходнијим.

Командир Вешовић је знао да турски гранични положаји потпуно доминирају над положајима које је требало да посједне његова бригада. А и то да су турске снаге знатно јаче, иако о томе није имао прецизне податке. Према наводима Нафиза и Кираметина, Турци су имали чак два пута јаче снаге. Они су вјероватно рачунали и оне снаге које су касније пристигле из Метохије. А башибозучке (нерегуларне шиптарске) јединице на том подручју достизале су јачину од више хиљада војника.

Да би обезбиједио што повољније услове за рспоред својих снага, командир Вешовић је оцијенио да му је најважније да прво одбаци турске дјелове са Гребена и Виситора, одакле је најлакше могла да се угрози Андријевица. Тако би Турке приморао да се ограниче на одбрану Плава и Гусиња, над којима та два узвишења потпуно доминирају. То би, затим, Васојевићкој бригади омогућило да јаче снаге ангажује на Мокрој планини. А када би тим положјима овладао, Турке би потпуно лишио предности које им нуди гранични фронт.

Пошто је Гребан био најистуренији маркантни положај на турском лијевом крилу, Радомир Вежовић је одлучио да прво њиме овлада, да би, касније, бочно ударио на Виситор. Није тачно знао каквим снагама Турци бране Гребен, па је па је у напад најприје упутио само Андријевички батаљон ојачан митраљеским одељењем. Са Поличким и Трепачко - шекуларским батаљоном затворио је гранични фронт од Гребена до Лима, а Величким од Лима до наспрам Мокре планине, Краљски и Љеворечки батаљон задржао је у резерви, у рејону села Кути. Један вод пољских топова распоређен је позади Полимског, а један позади Трепачко - шекуларског батаљона. Вод обуховских топова, са ватрених положаја на Сјекирици, требало је да туче циљеве дуж Лима, а, по могућности, и карауле на Мокрој планини.

Деветог октобра отпочело је препуцавање на читавом фронту бригаде. До покрета јединица, пак, није дошло ни на једном правцу, осим код Гребена. На Гребену је непријатељ пружио јак отпор Андријевичком батаљону. У стври, гребен и Липовицу (к. 2070), југозапано од њега, браниле су јаче снаге него што се предпостављало. Командир Вешовић је у борбу увео Љеворечки батаљон из резерве, на десном крилу Андријевичког. Испоставило се да ни то појачање није било довољно, јер су се Турци и даље грчевито бранили. Тек када је у борбу уведен и Краљски батаљон, турски отпор је сломљен, а васојевићки батаљони су заузели Гребен. Турци су се , међутим, тешко мирили са неуспјехом. У току тог дана и наредних дана предузели су више противнапада, у нади да ће повратити изгубљени положај, али им то није пошло за руком. Сваки пут су били одбијени са великим губицима.

Пошто се тако учврстио на Гребену, командир Вешовић је одлучио да организује напад на Виситор. Виситор је висок 2.210 метара, а протежући се од Гребена ка сјевероистоку потпуно лук који Лим с притокама прави у захвату Плав - с. Мурина, заштићујући на тај начин рејон Плава од црногорских напада. С друге стране, овладавањем Виситором Васојевићка бригада би добила сигуран ослонац за обезбјеђење Андријевице и унутрашњости црногорске територије од евентуалних турских напада.

Није се поуздано знало каквим снагама Турци располажу, али се процењивало да ту имају три батаљона низама и, можда, још више башибозука. Артиљерија им је била на Брезовичкој коси и код села Заграђа.

Командир Вешовић је одлучио да главним снагама (Краљским, Љеворечким и Трепачко - шекуларским батаљоном) изврши бочни удар на Виситор, са сјевероистока, од Мурине. Полимски батаљон, са сјеверозапада, да с фронта везује турске снаге и олакша бочни удар главнине.

На Гребену је задржан, у одбрани, Андријевички батаљон са водом топова.

Турци су ноћу уочи 12. октобра направили испад у правцу Мурине, али су противнападом одбијени. Наредног дана, око 11 часова, главнина Васојевићке бригаде је од Мурине прешла у напад, са два батаљона у првом реду и једним у резерви. Три и по часа је вођена борба у рејону Пепића, док није заузета и последња турска караула. Напад је затим настављен шумовитим падинама Виситора. Покрети тим стрминама су били веома напорни, али су ипак извршени у потпуном реду. Турци су се бранили бројном заседама, које су најчешће савлађиване блиском борбом. Нарочито снажан отпор Турци су пружили на Малом Виситору. Али, кад је итај отпор око 16 часова савладан, било је разбијено јако турско лијево крило. Даљи напад су подржали Полимски и Андијевички батаљон, па су тако добро организованим садејством батаљони Васојевићке бригаде ломили отпор једне по једне турске карауле, док око 17 часова, нијесу овладали читавим Виситором. Заробљено је 78 турских војника и заплијењене, поред осталог и двије заставе.

Радомир Вешовић је тога дана Јанка Вукотића извијестио: "Цио подручни ми одред с највећом вољом и ријетком енергијом предузео је упаде и шанчеве и напад на куле".

Овладавањем Гребеном и Виситором, Васојевићка бригада је скратила свој фронт и посјела објекте који су могли да послуже као сигуран ослонац за одбрану државне територије на том правцу. Командир Вешовић је сматрао да те објекте може да брани мањим снагама, а главнину да ангажује на новим задацима. Дванаестог октобра обласни управитељ из Андријевице, на основу исказа једног одбјеглог турског војника, иначе Грка, извијестио је Врховну команду и сердара Вукотића да непријатељ шаље веће појачање у Плав и групише јаче снаге у Пећи. Врховна команда је због тога изразила бијазан да Вешовић може бити угрожен, али је Јанко Вукотић у том погледу био оптимиста. Четрнаестог октобра извијестио је Врховну команду да је Вешовић мудро оперисао и, пошто је заузео Виситор, сада му се не боји, макар да га нападне и десет хиљада непријатељских војника. Ипак је Вешовића упзорио да утврђује заузете положаје и чека долазак главнине одреда.

Таква упозорења била су логична, с обзиром на то да је и Радомир Вешовић 11. октобра извијестио Јанка Вукотића да су од Пећи упућене неке снаге ка Беранама, а четири батаљона и шест топова за Гусиње и да те снаге намјеравају да на "Васојевиће ударе". Тога дана је комаданта одреде и комадант добровољачких батаљона извијестио да је турска артиљерија из Берана надмоћна и веома активна, па је тражио још шест топова.

Јанко Вукотић је тада наредио да се једна батерија, тек пристигла у Андријевицу, упути војводи Лакићу ка Беранама и истовремено да Лакић упути Вешовићу помоћ од 1.000 војника у случају да од Плава и Гусиња јаче турске снаге пређу у напад. Војвода Лакић је са задовољством примио упућену батерију, али је одговорио да нема војника које би могао да упути у помоћ Вешовићу.

Упркос упозорењу сердар Вукотића, командир Вешовић се није пасивизирао. Није се задовољавао постигнутим успјесима, поготово што је на његовом лијевом крилу непријатељ био активан. Турске снаге су чак 14. октобра одбациле дјелове Величког батаљона од Приједола ка Сјекирици.

Велички батаљон на Мокри

Вешовић је стога на Гребену оставио Андријевички батаљон, а на Виситору Полимски и двије чете Љеворечког да би спријечили сваки покушај турских снага да поврате та узвишења. Краљски, Трепачко - шекуларски и главнину Љеворечког батаљона са двије батерије и митраљеским одјељењем повео је од Мурине, преко Штита и Приједола ка Мокрој планини. Тим тешко проходним земљиштем марш је био веома напоран. Артиљерију су мјестимично морали преносити војници. Ипак, изјутра 15. октобра чело колоне је избило на Сјекирицу.

Сачувана је фотографија Радомира Вешовића како с коња прати пребацивање топова преко Лима, али и сјећање учесника како је чак и свог оца пожуривао на прелазу преко ријеке.

Радомира Вешовића с коња прати пребацивање топова преко Лима

Турске снаге су тада продужиле напад ка Приједолу и Шекулару. Стога је покрет Васојевићких батаљона настављен без задржавања, а јединице су још у покрету добиле задатак да нападну Приједол и Нишавин гроб. Тај напад су око подне извршили Велички и Трепачко - шекуларски батаљон, уз подршку двије батерије. Иако су се доста упорно бранили, Турци нијесу успјели да одбране своје положаје, већ су се повукли ка Мокрој планини. Тај неуспјех је принудио и њихове дјелове који су били продрли ка Шекулару да се повуку.

Рано изјутра 16. октобра предузет је напад на Мокру планину. Турци су ту имали јаке отпорне тачке око граничних караула на Кукајском врху, Планиници, Ваганици и још неким узвишењима. Најжешће борбе вођене су око Кукајског врха (к. 1867). У нападу су судјеловала сва три Вешовићева батаљона, а подржавале су их двије батерије и митраљеско одјељење. Заузиман је један по један турски положај, док, послије низа јуриша, око 19 часова, није савладан отпор и на последењој караули на Мокрој планини. Турци су се потом нереду повукли ка Ругову и Чакору.

На Гребену и Виситору до 15. октобра није било значајнијух сукоба, иако су турске патроле повремено правиле испаде. Редовно су одбијане ка Брезовици и Мартиновићима. Андријевички батаљон је 15. октобра напао главне турске положаје западно од Гусиња и, послије краће борбе, овладао котама 2051 и 2070. Турске снаге су се задржале у Мартиновићима и на Великој Јериној глави. Полимски и дијелови Љеворечког батаљона, са Виситора, 16. октобра су потисли Турке ка Брезовици, коју су предходног дана спалили Турци. Тако су ови батаљони углавном неутралисали посаде Плава и Гусиња и главнини бригаде омогућили да изврши задатак на правцу Мокре планине.

Уопште узев, турске снаге на граничном фронту показале су се доста инертним. Више су биле везане за одређене објекте и њих статично браниле не примењујући било какав облик маневра или узајамног потпомагања. Додуше, томе је доста допринијела њихова развученост на широком простору, врло тешко проходном. То је динамичном и предузимљивом Радомиру Вешовићу омогућило да савлада, једно по једно, сва та утврђења.

Верујући да ће по паду Берана Црногорци угрозити Метохију, Турци су на Чакору и Дјевојачком кршу прикупили пет батаљона низама, двије батерије топова и око 1.000 Шиптара, башибозука, да би тим снагама и посадама Плава и Гусиња спријечили евентуални црногорски продор ка Пећи.

Сердар Вукотић је такође очекивао прикупљање турских снага на овом простору. Стога је наредио да два батаљона новоформиране Беранске бригаде ојачају лијево крило, а Горњоморачки и Планинопивски батаљон из главнине одреда, са два топа, десно крило Васојевићке бригаде. Са таквим ојачањима, надао се да ће Васојевићка беигада осујетити сваки покушај противнапада турских снага.

Пошто је сада на лијевом крилу имао око пет батаљона и у позадини главнину Источног одреда, командир Вешовић је одлучио да не чека пасивно могући турски напад, него да сам одлучно крене напријед.

Главне турске снаге испрд његових јединица држале су вододјелницу Пећке бистрице и Лима. Командир Вешовић је одлучио да главнину својих снага упути баш том вододјелницом, а једним батаљоном да обухвати турско крило на Чакору.

Напад је почео 17. октобра. Знатно јаче турске снаге упорно су се браниле више од пола дана. Али, појава Бучички - виничког батаљона на њиховом десном боку, док су остали батаљони вршили јак фронтални напад, прво је деморалисала башибозук, а ускоро затим и редовне турске снаге, па су иза подне сви почели да одступају ка Дјевојачком кршу, Дијелу и Јечмишту.

Комадант одреда је и даље сматрао да се Васојевићка бригада сувише излаже ризику. Због тога је Вешовићу прпоручио да сачека долазак главнине одреда. Међутим динамични Вешовић је вјеровао да се напад може успјешно наставити. Показало се да је био у праву. Послије низа јуриша, 18. октобра Васојевићка бригада је овладала и новим турским положајима, натјеравши непријатеља да се повуче у Плав. Поред осталог, заплијенила је и два топа.

Пошто су закључили да више не могу бранити Плав, Турци су се 18. октобра увече повукли преко Бабиног поља ка планини Богићевици. Васојевићка бригада је тако у варошицу ушла без борбе.

Кула браће Турковића на Језеру (у близини Плава)

Убрзо затим, код комаданта бригаде стигла је делегација Гусињана и извијестила га се Гусиње неће бранити. Двадесетог октобра дијелови Васојевићке бригаде ушли су и у ову варошицу. Тако је бригада коначно овладала линијом Гусиње - Плав - Чакор - Мокра планина и отворила пут ка Пећи и Метохији. То је био успјех који је знатно превазилазио првобитне задатке ове јединице. Комадант Источног одреда честитао је комаданту бригаде на постигнутом успјеху, а краља Николу извијестио је да су се Васојевићка бригада и њен комадант Вешовић у дотадашњим борбама држали тако да се "храбрије могло није". Краљ је узвратио: "Поздрављам и капу скидам свакојему Васојевићу".

Црногорска војска у ослбођеном Гусињу

Осамнаестог октобра главнина Источног одреда кренула је из Берана да би се сјутрадан прикупила Дурмиторска бригада у рејону Кукајског врха, а Колашинска у рејону Приједола. Јанко Вукотић им је наредио да се организују извиђање према Ругову, а сам се упутио за Гусиње да обиђе Васојевићку бригаду.

Турске снаге у Пећи осјетиле су се директно угроженим избијањем Источниг одреда на Мокру планину и Чакор у вријеме кад је Трећа српска армија стигла пред Приштину. Вјероватно да би обезбиједио услове за повлачење према југу, комадант 21. низамске дивизије Џавид паша одлучио је да задржи црногорске снаге. Добио је као појачање пет батаљона Призренске редифске дивизије и знатне башибозучке снаге и кренуо против Источног одреда. Око 12 часова 22. октобра отпочео је напад на широком фронту од Смиљевице до Бабиног поља. У први мах ове снаге су успјеле да поврате Смиљевицу, Глођија катуне, Влајково брдо, Ваганицу и Планиницу, као и источни дио Бабиног поља. Озбиљно су угрозиле Кукајски врх, Чакор и Дјевојачки крш.

Угрожени црногорски предњи дјелови су ојачани, а предвече свуда задржали су турске снаге. Понегдје су те снаге одбачене са заустављених положаја. При том је Велички батаљон повратио линију Дио - Дјевојачки крш.

То вече Јанко Вукотић се вратио у свој штаб у рејону Приједолске главе. Био је изненађен ти турским подухватом, али је одлучио да сјутрадан противнападом одбаци Турке низ Ругово. Колашинска бригада требало је да напада од Чакора и Ваганице ка Планиници, а Дурмиторска од Мокре планине ка Ливадама Хођабића и Глођија катунима. Командиру Вешовићу је наредио да још један батаљон истури ка Дијелу - "како бисмо ми одовут са њима имали везу и Турке који су дошли да поново заузму Плав и Гусиње узмемо међу собом".

Наишавши на јак отпор 21. октобра, Турци су сљедећег дана били принуђени да се сами бране. Нијесу ни пружали нарочито јак отпор. Послије трочасовне борбе почели су да се повлаче низ Ругово, носећи рањеног Џавид пашу. Тада је и комадант турских снага према Црној Гори генерал - потпуковник Махмут Хајрет - паша затражио одобрење да свој штаб пребаци из Пећи у Призрен.

Пошто је током овог противнапада главнина Источног одреда зашла у Руговску клисуру, Јанко Вукотић је одлучио да туда и продужи ка Пећи. Беранску бригаду је ојачао Колашинским батаљоном са два топа и упутио је правцем Смиљевица - Турјак Рожај да штити лијеви бок главнине одреда, ликвидира непријатељске снаге у Горњем Бихору и Рожају, а затим преко Штедима и Црног врха да садејствује са главнином у нападу на Пећ.

Васојевићкој бригади је наредио да му осигура десни бок, али да се сувише не истиче, нити да силази у Метохијску равницу док главнина не избије код Пећке патријаршије.

Јанко Вукотић није знао да су Турци напустили Ругово и, зазирући од могућих изненађења, обазриво је и лагано наступао. Двадесет осмог октобра краљ Никола му је упутио примједбу да своје снаге држи исувише развучене, али је врховном комаданту одговорио да је због природе земљишта ту могућно наступати једино "чинећи обухвате из далека". Истог дана наредио је комаданту Дурмиторске бригаде да двије чете Трепачко шекуларског батаљона и једну из своје бригаде, под командом капетана Бајагића, упути "ка висовима од Ајле" као бочно осигурање. Та побочница требало је да се креће гребеном планине Хајле ка Штедиму и, по могућности, одржава везу са Беранском бригадом. Истовремено је наредио да Велички и Краљски батаљон, са подножја у висини Јеленка - или гдје комаданти тих батаљона нађу да је погодно - главнини одреда обезбиједе десни бок. Преко комаданта Величког батаљона упозорио је командира Вешовића како има обавјешења да непријатељ прикупља неке снаге код Дечана. Тако је сердар Вукотић усмјеравао рад свих дјелова свога одреда, ниуколико неспутавајући него чак и подстичући самосталност и иницијативу млађих старјешина.

Кад је Беранска бригада пристигла на Турјак, три батаљона су упућенака Рожају, а три ка Гпрњем Бихору да би да би разоружали мјесно становништво. Батаљони упућени ка Рожају задржани су на око пет километара од насеља. Није било јасно каквим снагама непријатељ ту располаже, па је комадант бригаде тражио од комаданта одреда да један батаљон из главнине упути ка Штедиму како би бригада могла да разчисти ситуацију у Рожају. Међетим, бојазан од јачег отпора код Рожаја показала се непотребном пошто су се турске снаге 24. октобра послије краће борбр повукле. А на инсистирање да му се пошаље појачање ка Штедиму, комадант одреда је одговорио да је бригада довољно јака да свој задатак сама изврши. При том је изразио наду да ће она 28. октобра избити на Штедим. Такође је нагласио да јединице не треба да се задржавају по селима око Рожаја, јер ће се стање тамо лако регулисати кад падне Пећ.

Комадант бригаде тада је упутио дио својих снага ка Жабљаку и Подгору и дио ка Штедиму. Бучичко - винички батаљон се неопрезно кретао и на Штедиму је наишао на засједу, од чије је изненадне ватре претрпио знатне губитке. Ипак, ангажовањем осталих снага бригаде непријатељ је брзо отјеран. Тако је бригада 29. октобра избила у рејон села Цни Врх. У то вријеме су и бригаде из главнине одреда стигле на линију Липље - Пеклен, па је одред тако заузео доминантне положаје сјеверно и сјеверноисточно од Пећи.

Дан раније, 29. октобра, Махмут Херјат паша је одлучио да дјелове 21. низамске дивизије и Призренске редифске дивизије одбачене са Мокре планине и Чакора повуче из Пећи ка Ђаковици, иако за то није био добио одобрење. А када су те снаге повучене, грађани Пећи, Срби и Албанци, послали су делегацију комаданту црногорских снага са понудом о предаји града.

Јанко Вукотић је делегацију примио 29. октобра на ћафи (превоју) код Пеклена. Кад је обавијештен да се турска војска повукла и да црногорска може без сметње ући у Пећ, Јанко је, у име Краља Николе, грађанима Пећи и околине гарантовао слободу, част, вјеру и имања. Споразумом о предаји вароши потписали су Јанко Вукотић и, у име припадника башибозука и грађана Пећи, Сафедин - бег Махмутбеговић.

Тим споразумом био је отворен пут Источног одреда ка Пећи. Међутим, 28. и 29. октобра Јанко Вукотић је добио више упозорења од игумана Патријаршије и грађана да су у Ђаковици групишу јаке башибозучке јединице које намјеравају да "све пећке Србе покољу", а школе и манастире спале. Због тога је наступање јединица ка Пећи нешто успорено, а извршено је са готовошћу да спремно дочекају евентуални непријатељско напад.

Заповјешћу за покрет ка граду био је организован полицијски одред око 500 одабраних војника са одговарајућим старешинама из Колашинске бригаде. За комаданта тог одреда одређен је Лакић Војводић, а задатак му је био да успостави ред у вароши, осигура државне установе и прикупи оружје и остали ратни материјал.

Покрет одреда ка граду извршен је 30. октобра без икаквих сметњи. Беранска бригада је један батаљон оставила у Рожају, један ка Жебљу да би осигурао комуникацију Рожај - Пећ, а главнина је прикупљена ка сјеверној ивици Пећи. Штаб одреда и Дурмиторсак бригада су смјештени у Пат6ријаршији, а Колашинска бригада у селу Бијело Поље. У граду је нађена велика количина оружја и другог ратног материјала.

Командир Радоми Вешовић имао је задатак да главнином своје бригаде разоружа башибозук и мјесне наоружане групе око Плава и Гусиња и да обезбеђује десно крило и бок главнине одреда. За овај други задатак два своја батаљона упутио је вододјелницом Пећке и Дечанске бистрице.

Покушао је да неутралише албанске наоружане групе тако што их је писмом подсјетио да су Васо и Красо били браћа, па су, према томе, и њихови потомци Васојевићи и Краснићи браћа, која не треба међу собом да ратују. Ако, пак, они не прихвате његов апел, наговијестио им је да ће бити принуђен и на обрачун, који може бити суров.

Пошто његов апел није прихваћен, командир Вешовић је закључио да би било ризично с бригадом кренути ка Пећи, а тако бројне наоружане непријатељске снаге оставити за леђима. Имао је чак наговјештаја да би те снаге могле да нападну Плав и Гусиње. Због тога је 14. октобра Полимски и Љеворечки батаљон упутио да разоружа све наоружане групе на правцу Ђуричка ријека - К. Враница (к. 1638) - с. Черими - с. Валбона.

До К. Вранице ти батаљони нијесу наишли на јачи отпор. Мање непријатељске групе су без већих напора разоружане, а сјутрадан, до села Черими, нијесу наишли на непријатеља јер су се његове главне снаге биле повукле ка Валони. Покушали су мањим дјеловима да бране тјеснац кроз који протиче ријека Валона, а главни отпор намјеравали су да пруже код села Валона. Тако се њихов отпор повећавао што су се васојевићки батаљони више приближавали селу. Непосредно испред села, Полимски батаљон је задржан снажном ватром. Када је у борбу уведен и Љеворечки батаљон, на прилазима селу развила се веома жестока борба, у којој и једна и друга страна имала знатне губитке. Мјештани су се тада предали, а остале башибозучке снаге се извукле према Шаљи. Тиме је била отклоњена и ова опасност за Плав и Гусиње.

За то вријеме Трепачко - шекуларски и Андријевички батаљон су разоружали мјесне наоружане групе у рејону села Хоти и Вусањи, тако да је тада било ослобођено шире подручје Плава и Гусиња. Васојевићка бригада се у Плаву прикупила 28. октобра и кренула ка Бабином пољу. У предходницу је истурен новоформирани Плаво - гусињски добровољачки батаљон.

По доласку у Бабино Поље, командир Вешовић је сазнао да се на планини Богићевици прикупљају јаче снаге башибозука како би Васојевићкој бригади онемогућиле продор у Метохију.

Према првобитној намери, бригада је требало да настави покрет преко Копривника ка Пећи. Али појава тако јаких непријатељских снага на Богићевици принудила је комаданта бригаде да тај план промијени. Оправдано је сматрао да би било ризично тако јаке снаге оставити за леђима. С друге стране, тек разбијањем те непријатељске групације осигурало би се десно крило и бок главнине снага одреда, што је био задатак Васојевићке бригаде. Због тога је Радомир Вешовић одлучио да напад и даљи покрет бригаде усмјери преко Богићевице.

Двадесет деветог октобра насилним извиђањем је утврђен распоред непријатеља, а сјутрадан је бригада кренула у одлучан напад. У првом борбеном реду била су три његова батаљона и митрањеско одјељење. Пошто су потиснули предње непријатељске дијелове са сјеверног дијела Богићевице, продужили су ка превоју Плочици (к. 2183). Прилази непријатељским положајима били су веома тешки, а непријатељ намјеран да то искористи и пружи одлучан отпр. Сматрао је да му је то последња шанса да се црногорским снагам спријечи продор у Метохију тим правцем. Ипак, васојевићки батаљони су успјели да савладају и тако тешке теренске препреке, приђу непријатељу на блиско одстојање и пређу у одлучујући јуриш. Иако знатно бројнији, а при том је бранио тако неприступачне положаје, непријатељ није успио да се одбрани, нарочито када су у напад уведени и батаљони из бригадне друге линије. Башибозучке снаге су одступиле преко Ђаравице, мјестимично и даље пружајући отпор. Ипак, тог дана су коначно напустиле Богићевицу.

Првог новембра цијела бригада, укључујући и артиљерију, прикупила се у Балијиним рупама. Тога дана командир Вешовић је сазнао да је Источни одред већ ушао у Пећ, па јеодлучио да са својом бригадом настави покрет ка Дечанима. Из његових, још необјављених, дневничких записа сазнајемо да је жарко желио да са бригадом ослободи то значајно историјско мјесто.

Предпостављајући да ће непријатељ бранити Дечане, командир Вешовић је организовао покрет јединица у три колоне, које је назвао одредима. Први (десни), јачине два батаљона, једна батерија топова и митраљеско одјељење, упућен је преко Ђаковице. С тим одредом се кретао штаб бригаде. Остала два одреда упућена су долином Дечанске бистрице, један десном, а други лијевом обалом рјечице.

Пошто су наредну ноћ провели на Стреочкој планини (триг. 2377), 2. новембра су одреди наставили покрет ка Дечанима. Мјештани Дечана и околине, јачине два батаљона, покушали су да спријече продор бригаде преко Крши Мергегса (к. 1281), али их је деснокрилни одред из покрета тако снажно напао да су се послије краће борбе потпуно растурили. Око 16 часова тога дана бригада је без отпора ушла у Дечане. Тако је испуњена жеља Радомира Вешовића да постане ослободилац ове знамените српске светиње.

Иако је због необавијештености о покретима Источног одреда мало успорио кретање бригаде, командир Вешовић је веома успјешно извршио свој задатак. Заштитио је десно крило и бок одреда, разбио и неутралисао бројне, иако не нарочити добро организоване, непријатељске снаген због чије појаве је морао и да промијени правац дејства бригаде, и ослободио је Дечане. Тиме је, у ствари, и превазишао свој првобитни задатак, што је, у коначном билансу, био веома значајан успјех.

Потпуно заслужено, Радомир Вешовић је тада унапријеђен у чин бригадира.

Нека нам буде дозвољено да се овдје послужимо једним цитатом. Наиме, Добрило Аранитовић је, на промоцији једне своје књиге, рекао:

" ... Васојевићи су се, сведочи ова књига, као усијана вулканска лава из своје колијевке ширили ка Лиму и низ Лим, ка Тари и низ Тару, до Кома и преко Кома, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, судрајући се са најљућим турским и арнаутским злицама, ишли у сусрет Старој Србији, Метохији и Косову. То њихово косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале војводе назвао обичним, а Миљана Вукова "Косовским Војводом". То њихово косовско опредјељење, хрљење у сусрет исконским српским земљама, уз гусларске пјесме и сан преточило се у стварност. Није ли Васојевић војвода Лакић Војводић, послије косовских велможа био у Пећи заповједник Метохије, столовао у граду Пећке патријаршије, а ђенерал Вешовић одстајао прву слободну летурђију у Високим Дечанима послије цара Лазара. Историјска судбина Васојевића да "онамо намо" они први закораче и да остарјели краљ - пјесник своју жељу да "виђу Призрен" и Дечане оствари тако што их је 1912. године видио најприје васојевићким очима."

Пошто се владе Србије и Црне Горе нијесу биле договориле о разграничењу на Косову и Метохији, и једна и друга су прижељкивале да тамо посједну што више територије. Краљ Никола је крајем октобра јавио сердару Вукотићу да у Пећи не треба ни часа да се задржава, но - "напријед што брже! ако бога знаш". Надо се да ће се тако остварити његов давашњи сан из пјесме "Онамо намо" и да ће у Призрену "дома доћи". Првога новембра српска Врховна команда је наредила комаданту своје Ибарске војске генералу Михаилу Живковићу да своје трупе што брже упути ка Пећи и Ђаковици, а комаданту Треће армије генералу Божидару Јанковићу да што прије заузму Призрен и Ђаковицу - "докле нису тамо стигли Црногорци".

Јанко Вукотић ипак није много журио. Као да је био задовољан постигнутим. Извијестио је краља да у Пећи мора остати још који дан, ради разоружавања Муслимана и наоружавања Срба, а да су - " Пећка нахија, патријаршија и Дечани глава Старе Србије а то је у наше руке".

Три дана по доласку Источниг одреда у Пећ, тамо је стигла једна српска коњичка извидница. Тако је остварен први и веома дирљив сусрет српских и црногорских војника. Јанко Вукотић је извијестио краља Николу да се Срби "грле... пјевају и проводе с нашим војницима".

Сусрет Црногорсе војске и Српсе коњице, код Пећи 2. новембра 1912. године

Ноћу уочи 4. новембра у Пећ је стигао и генерал Михаил Живковић. Он се с Јанком Вукотићем договорио да заједнички наставе покрет и ослободе Ђаковицу. Кренули су из Пећи 5. новембра. Међутим, већ у Дечанима добили су извјештај да су ојачана Васојевићка бригада и дијелови српске Дринске дивизије II позива ослободиле Ђаковицу.

Бригадир Радомир Вешовић је, наиме, по ослобођењу Дечана, добио задатак да шаље извиђачке дијелове ка Ђаковици. Он је, пак, 2. новембраизвијестио сердара Јанка Вукотића да Барјам Цури у Ђаковици прикупља јаче снаге и намјерава да одлучно брани варош. Вукотић је тада упутио командира Милоша Меденицу, комаданта Колашинске бригаде, да са своја три батаљона ојача Васојевићку бригаду. Ипак је Вешовићу наредио да ка Ђаковици шаље само извиђачке дијелове. Дан касније Вешовић је јавио да непријатељске снаге у Ђаковици, изгледа, нијесу тако јаке. А пошто је добио појачање, одмах је кренуо са свим снагама преко Јуника ка Ђаковици. Тек када су стигли на сјеверну ивицу вароши, непријатељ је на њих отворио јаку ватру. Готово истовремено је на источним прилазима Ђаковици отворена таква ватра на предње дијелове српске војске.

Бригадир Вешовић је упутио Велички батаљон на косу Чобрат, која се пружа дуж десне обале рјечице Крене и доминира Ђаковицом и непосредном околином. Главнина бригаде, са ојачањима, напала је Ђаковицу са сјевера и убрзо браниоце натјерала да напусте ивицу насеља и повуку се у варош. А када је Велички батаљон заузео Чобрат, а дијелови рпске Дринске дивизије II позива појачали притисак са истока, непријатељ више није видио никакве могућности да се брани. Мјештани су се предали, а највећи дио посаде повукао се ка Краснићима.

Тако су у Ђаковицу истовремено ушли Васојевићка бригада, са дјеловима Колашинске, и дјелови Дринске дивизије II позива. Бригадир Вешовић, који је у варошицу ушао прије комаданта Дринске дивизије пуковника Пауновића, поставио је обласног управитеља, предсједника обласног суда и шефа полиције, а пуковник Пауновић, када је пристигао, предсједника општине.

Српски и Црногорски официри у ослбођеној Ђаковици

Када су у Ђаковицу стигли бригадир Јанко Вукотић и генерал Михаило Живковић, споразумјели су се да српска војска држи дио варошице на десној, а црногорска на лијевој обали Крене. Цивилне власти су задржане онакве какве су их именовали бригадир Вешовић и пуковник Пауновић.

Каснје је било неких спорења око тих органа власти, јер је са српске стране наглашавано да обласног управитеља може имати Призрен, али не и Ђаковица. Ипак је интервенцијом Јанка Вукотића и Михаила Живковића спор превазиђен. Органи власти су остали према првобитној одлуци, а послије рата Ђаковица је припала Црној Гори.

Крајем октобра у Ђаковици сеналазио само један ослабљени батаљон редовне турске војске. Главнину војске су чиниле нерегуларне трупе и мјештани. Вјероватно због такве бројности, њихове могућности су у први мах прецењиване. Није се довољно узимало у обзир ни то да су те снаге укљештене између српских и црногорских трупа, што је пружало мало изгледа да оне одбраном постигну нешто више него да обезбиједе вријеме за повлачење дијелова који нијесу жељели да се предају.

Не познавајући довољно јачину и намјере непријатеља, комадант Источног одреда је инсистирао да се ка Ђаковици наступа обазриво. Комадант бригаде је, процењивајући ситуацију изблиза и реални, закључио да се може организовати успјешан напад. Тако је његова предузимљивост и овог пута крунисан успјехом.

Прекотарски одред се задржао на прилазима Пљеаља, гдје је организовао добровољачке јединице. Двадесет седмог октобра пристигли су на Јабуку предњи дијелови српске Јаворске бригаде. Ту су се повезали са дијеловима Прекотарског одреда. Они су скупа тога дана ушли у Пљевља, одакле су се турске снаге биле повукле преко Метељке за Босну. И овдје је сусрет двије братске војске био веома срдачан.

Црногорска војска се задржалана десној, а србијанска на лијевој обали Ћехотне. Послије разграничења 1013. године, Пљевља су припала Црној Гори.

Пљевља - након ослобођења

Тако су, у цјелини гледано, операције Источног одреда успјешно завршене. Безмало, то је било једино што је црногорска војска постигла у обом рату.

 

МИТАР ЂУРИШИЋ је рођен 1923. године у Парцима