 |
|
 |
 |
 |
ПЛУЖИНЕ - 10. јун 2010. године
Драги Пивљани, прво желим да вам пренесем изразе неизмјерне захвалности мојих Величана за част коју сте нам на сабору у Долима указали гостопримством, на које сам ја већ три деценије навикао, а особито прихватањем за побратиме, што, заиста, и јесмо - и по крви, и по историјском пркосу свјетским неманима (због чега смо, нажалост, доживљавали истовјетна сатирања и затирања), али и по уздизању из пепелишта и поносном ношењу тешког националног бремена пред насртајима оних чији су преци узмицали пред нашима и „ћутали кад људи говоре“.
Под тим утиском и импресије о књизи „Молитва за род мој велички“ свог земљака и пријатеља Тодора Живаљевића насловио сам
БОЖЕ, СПАСИ ВЕЛИЧАНЕ, УРАЗУМИ ЗЛЕ
(при чему су Величани синоним за страдалнике и добре људе)
То је прво што ми се јавило након првог ишчитавања поеме, буквално, у једном даху, и онако опчињен том дубокомисаоном поезијом радо сам прихватио предлог да и ја нешто кажем о њој. Но, чим то изговорих, настаде унутарње пресабирање да ли могу одговорити тој великој части, али ријеч оде, па ме ево грешника пред вама, у нади да ми нећете узети за зло што не умијем зборити тако умно како иште поезија Тодора Живаљевића. Oпростите ми ако ни због чега другог, а оно због искреног живљења вјековне величке збиље, претворене у стихове цијењеног пјесника. Уосталом, колега Бошковић, кога ћемо, такође, вечерас чути, говориће аналитички о књизи, тако да је мени оостао и простор за импресије, а то је већ, као лични доживљај, мање подложно критици.
Чињеница да је у књижевној теорији молитва изразито лирски жанр, са религиозном мотивацијом и садржајем у виду пјесничког обраћања Богу и анђелима, могла би нам, како је то лијепо примијетио књижевни критичар Влајко Ћулафић, бити од користи у покушају да се објасни бар дио суштине људског и поетског исказа Тодора Живаљевића у реченој поеми, коју је наш признати пјесник Ранко Јововић назвао књигом за памћење, књигом о Величанима и о човјечанству.
Управо тако. Ова књига је, просто, природно изронила из молитвеног блага сабираног цијела два миленијума хришћанства и аутора „уписала“ у големи духовни лексикон васколике Васељене. Јер, Тодор Живаљевић је вјековно мучеништво Величана овом поемом уздигао до категорије општељудског страдања, што суштински и јесте. А, као што „страдалник има посебно мјесто у молитви“, тако и Тодор има право да се против зла побуни, јер су у Велици и његових ближњих згаришта, а и сам је ововремени непожељник онима који мисле да управљају нашим животима и чији су сви били непожељни тамо гдје се људи чојством мјере. И у томе је наше опште пострадање.
Природно је, дакле, Живаљевић пјесничку молитву уздигао на олтар васцијелог рода људског. Наравно, Господу се прво моли за вјековима страдали род свој велички и то прво за онај сој који тврдо стоји у вјери и духовности предака. Уводни молебан и почиње стиховима, које ћу, дијелом, цитирати:
„Боже мој,
Боже отаца мојих
Светих
милости дај
за род мој
велички...
за граничара сој
дурашни
стамени...“
Пјесник се моли за поклане и живе у ватру бачене у Велици 28. јула 1944. године и за невино страдале у НАТО бомбардовању Мурине 1999, али и за противне и непокорне, безазлене и разочаране, заљубљене и сањаре, уображене и свезнале, за све што исконски припадају роду величком, и њему сличном. Дакле, људском. Његова молитва није, међутим, заобишла ни оне који су измиљели из свог рода и тако сумашедши не знају шта чине. Велички, међутим, моли Безгрешног да се окрене и на оне надмене и надувене, доушнике и издајице, превртљиве и устрашене који главом својом не мисле и на ине „неважне и нишче“. Његову молитву упечатљиво илуструју ови стихови:
„Молим ти се, Јединствени
за Скоројевог соја сој
за оне
који мисле
да читав свијет
ради њих постоји
да прије њих
било није
Писма Светог
И вјере
Његоша
Ни Скита
Да су они
Свијет овај
Само за себе измислили“
Молећи се за род свој и разни сој, пјесник се, уствари, моли за све нас, а ласно ћемо се у његовим стиховима пронаћи онамо како коме припада. Јер, он то чини језгровитим, прецизно јасним и свима разумљивим језиком српским, на који се острвила „ала и врана“ квази стручњака секулског Монтенегра.
У увјерењу да Тодор Живаљевић Велички није у поезији рекао све што има, желим му добро здравље и још много овако сјајних, па и још бољих печатанија.
...
Како је ова промоција књиге „Молитва за род мој велички“ непосредно иза помена жртвама Пивског погрома у Долима 1943. године, буди ми сјећање и на Велички покољ 1944, када су, на дан Светих Кирика и Јулите, фашисти, балисти и вулентари, Седме СС дивизије „Принц Еуген“ и 21. брдске „Скендербег“ дивизије за само два сата звјерски убили око 450 нејачи у Велици и успутно још преко три стотине недужних житеља у Горњој Ржаници, Мурини и другим селима до Андријевице. Зликовци су се, просто, такмичили у свирепости злочина над недужном дјецом, женама и старцима. Унесрећене су све затечене породице, многе и затрте.
Истовјетне по монструозности, а с обзиром на број становника, трагедије у Пиви и Велици сматрају се најтежим злочинима у Другом свјетском рату почињеним у Црној Гори и на просторима бивше Југославије.
Претпостављам да и међу вама има оних који не познају Велику и зато, уз молбу за још мало стрпљења, желим да, зарад бољег разумијевања Тодорове „Молитве“, подсјетим како је овом, вјековима са свих страна некрстима опкољеном, селу са око 350 домова, једина веза са Старом Србијом и Црном Гором био уски планински превој Ћафа. У таквим околностима, и сам живот у Велици био је велико јунаштво. Сваки Величанин био је граничар, свака жена и дијете били су стражари.
Због оних који нељудски доводе у питање наш патриотизам и однос према Црној Гори а то им ни по чему не припада, морам да кажем и ово: Као што су у Пиви небројени и чврсти историјски међаши, и у Велици је био браник вјере православне, рода српскога и државе црногорске. Сразмјерно моћи и другим околностима, црногорска историја се стварала и у Велици таман као и на Цетињу, на Чакору као и на Вучјем долу и Граховцу.
Но, вријеме и прилике онима у средишту додјељују славу и знамења, а удаљенијима, обично, остају реслови историје, али остаје нам и оно насветије - људско достојанство и понос на свој род.
Управо то вјековно стамено стајање на бранику слободе и Отаџбине залога је што и ви под Дурмитором и ми Величани под граничним Чакором чувамо и градимо традиционалну, значи аутентичну Црну Гору - онакву какву су нам преци у насљеђе оставили као најсветију задужбину.
Поносан због тога, а почаствован вашом пажњом, захваљујем што сте ме саслушали и желим да оваквих књига буде све више - и од Тодора Живаљевића, и свих добрих писаца српског језика.
 |
|
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |