 |
|
 |
 |
 |
НА ТАЛАСИМА ЛИМА И ЗЕТЕ ДО ПОЕТСКОГ СВЕМИРА
Уважени поштоваоци поезије,
говорити пред публиком у граду пјесника и умјетника и још послије овако аналитичког излагања цијењеног проф. др Милорада Симуновића, не само да није нимало лако, него је, чини ми се, и претенциозно, па молим за разумијевање те професионалне, новинарске нескромности.
Храброст да, ипак, кажем нека запажања о поезији Вукмана Оташевића долази ми из завичајне сродности и кумства два вијека старог и на најбољи начин потврђиваног. Прве пјесме Оташевић је објавио 1953, када сам ја, у Велици - селу до његове родне Горње Ржанице, изговорио прве ријечи и правио прве кораке, да бих се са његовим стиховима први пут срео у Основној школи у Мурини, у којој је учио и он, тада већ пјесник у успону.
Током скоро шест деценија умјетнички „плутајући“ таласима завичајног Лима и Зете, на чијим је обалама, у Никшићу, свио породично гнијездо, стигао је до поетског свемира. Да бих избјегао замку пристрасности потврду те оцјене потражићу у поодавно изреченим ријечима Матије Бећковића да се „име Вукмана Оташевића утврђује међу аутентичним послијератним пјесницима“ и Стевана Раичковића који је његову различитост ослушкивао као „усамљени пјеснички глас“ што „лелуја над никшићким крововима“.
И, заиста, Оташевићев пјеснички чин, у којем су измијешање оштрина и мекота, остао је некако изван свих праваца модерне поезије, али је увијек у видокругу читалаца. Од како се у времену када се пјевало повишеним и патетичним тоном, појавио да се стишаним гласом бори за интиму, па све до данас у његовом пјесничком опусу препознатљив је јединствен рукопис истинољупца, чија је наклоност према свему што је угрожено, пјевајући стихом „јаке критичности и јасно дефинисаних моралних начела“.
У перцепцији поезије Вукмана Оташевића чини ми се веома важним да подсјетим на анализу њеног вјероватно најбољег познаваоца - нажалост почившег академика и врсног универзитетског професора Нова Вуковића, који је, својевремено, у поговору избора поезије „Чаша пламена“ оцијенио: „Стрпљиво и лагано, без помодног кокетовања са владајућим књижевним трендовима, без претјеране склоности за формалним иновацијама и поетским експериментима, из збирке у збирку, већ деценијама пјесник Оташевић ствара и обогаћује свој поетски свијет… ослушкујући импулсе властитог субјективитета и слиједећи путеве властите имагинације. Истовремено, као сваки прави пјесник… чврсто се држи неких основних постулата своје поетике… У околностима у којима је на југословенском простору мало пјесника који нијесу и сами неколико пута правили крупне заокрете и у властитој поетици, Оташевић, чини се, спада у круг малобројних стваралаца чија је поезија релативно конзистентна и, углавном, отпорна на дневне изазове моде. Висок степен стабилности те основне поетске линије везан је за традицију, у којој је сазријевао један аутентични пјеснички таленат. Међутим, он није постао апологета традиције, нити је остао њен заробљеник. Оригинални пјеснички свијет настајао је лагано, онако како је диктирала његова духовност“.
Завидно мјесто у црногорској књижевности Вукман Оташевић је подастро књигама поезије: Молитве и шуморења, Против тишине, Од злата вјешала, Бескрај поље, Изабране пјесме, Балада о коњанику, Чаша пламена, Луна кула, те са пет издања Вијавице (и шестим на румунском језику), три Перона и два издања збирке У тамном кругу, као и Носталгијом за цвијетом (на италијанском). Поезија му је превођена и на руски, француски, енглески, њемачки, шпански, чешки, пољски, бугарски, турски, грчки, кинески, јерменски, словеначки, македонски и албански језик. Овај признати лиричар лани је читаоцима даровао четрнаесту књигу „Полимски ноћник“, који представља занимљив пресјек његовог стваралаштва, у којем завичај „проговара“ кроз пјесме богате алузивним слојевима, историјским вертикалама, митским садржајем, тишином и љепотом природе. Стога ми се чини умјесним да подсјетим на разговор са пјесником Оташевићем, објављен у „Побједи“ поводом изласка те књиге, а у којем ми се посебно занимљивим намеће његово виђење Завичаја.
Пјесник ми је тада рекао: „Завичај је исто што и мајка: топлином, питомијом од Сунца, воли те и када те грди. Воли и прашта... У грудима си му и када се отиснеш у свијет, у туђину. У завичају си и ма гдје се на земљином шару нађеш. Концентрични кругови љубави завичаја далеко досежу. Нађу те и тамо гдје ти се учини да си већ изгубљен. Нађу те, изгрде и помилују, истовремено.
Такав је, засигурно, и мој завичај, родно село - Горња Ржаница код Мурине. Кад је видим окружену планинама Чакор, Виситор, Штит и Голеш као да угледам живи лик мајке, урамљен и испуњен љепотом овога свијета. А, сударала се са многим непогодама и војскама… Путем преко Чакора најчешће је зло долазило. Најбоље то памте Велика и Горња Ржаница... Још као петогодишњи дјечак почео сам да робијам. Са стотинама дјеце и жена из Велике и мог села, преживио сам, 1941. године, концентрациони логор у Плаву, у којем ми је умро млађи брат Томислав. По бјекству из логора, живјели смо у збјеговима, од шуме до шуме... А онда, пред сам крај рата, 28. јула 1944, наиђе фашистичка СС-дивизија и уништи све пред собом. Попалише куће, поубијаше недужну нејач. Око 750 дјеце, жена и стараца поклано је или живо у ватру бачено. Тог дана Велика и Горња Ржаница биле су мртве... Ето, и прије неколико година прва бомба, донесена негдје из свијета, пала је на моје село. Друга и трећа срушиле су прекрасни камени мост преко Лима, у Мурини, и усмртиле шест недужних живота, међу којима и троје дјеце“, подсјећа Оташевић у поменутом интервјуу, мислећи на агресију НАТО алијансе на Југославију 1999. године.
Поникао на тој Чакорској вјетрометини, у Полимљу које је као мало које подручје литератури дало тако белике писце као што су: Радован Зоговић, Михаило Лалић, Ристо Ратковић, Миодраг Булатовић и друга књижевна имена, Оташевић продире у тајне пјесничког универзума, да извуче макар зрачак истине, приведе је свијести, уклони комуникацијски јаз између себе и свијета, између непрозирности и опоре стварности, сизифовски покушавајући да, као чисти лиричар, у хаосу пронађе ред исмисао. Једно је сигурно: својом поезијом ако не уљепшава свијет, а оно читаоцима бар у тренуцима читања живот чини смисленим. У то ће се поштоваоци његовог дjела увјерити и из јединствене збирке лирске поема насловљене "Под својом галаксијом" која ће до Васкрса изаћи из штампе, а кроз чији сам рукопис имао привилегију да "пропутујем" поетским свемиром Вукмана Оташевића. Надам се да ће и вама, поштовани учесници ове вечери, бити угодно путовање кроз поезију овог непоправљивог лиричара.
 |
|
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |