Свједочење

 
 
 
МОМЧИЛО - МОМО (МАНОЈЛО) ГОЈКОВИЋ

БАКА МИ ЈЕ ЗАШТИТИЛА И СПАСИЛА ЖИВОТ

 

Рођен сам 20.01.1939. године у Велици у засеоку Папратиште. Мој отац је Манојло, а мајка ми је од Живаљевића. Милосава, ћерка Јеремије Живаљевића. Њеној браћи, мојим ујацима Ристу и Ратку су 28. јула све побили. Читаве породице. Само су њих двојица прживјели. Познавао сам Димитрија Пауновића. Његова сестра Плана је била удата за мог ујака Ратка. И њу су тога дана убили.

 

А тог 28. јула 1944. године ја сам био кући са својима. Ту ми је био дјед Михајло Гојковић. Имао 68 година. Бака Мара, рођена Лекића из Шекулара и сестра Ракита. Сестра је имала 4 године. Са нама је живјела и Стевка Симоновић од оца Радоша. Старија од мене 5 година. Као сироче ју је мој отац прихватио. Стевкин отац је био у логору у Албанији, брат је био у партизанима где је и погинуо, а мајка јој је умрла прије рата. Њена мајка и мој отац си били брат и сестра. 

Сусједна кућа, одмах до нас је кућа мога рођака Томице Гојковића. Сада су његови синови Гојко и Раденко у Београду. Ја не могу да се сјетим свих имена ко је све био у тој кући, али знам да се његова жена звала Дола. Њихова најмлађа ћерка Милева, је била моје годиште. Касније се удала и узела презиме Тмушић. Мислим да живи у Подгорици. Ја немам контакт са њом.

Тога дана, кад је дошла војска, ја сад не знам који су били, Принц Еуген или Скендрбеговци, све је то било исто. Углавном, запалили су нам кућу. Мајка је пошла да гаси кров, а нас су војници повели у двориште куће Томице Гојковића. Све су нас груписали уз зид од куће и љетње кухиње. Сјећам се да сам био уз баку Мару која је има црни плетени џемпер. То се звало фрњела...

Сјећам се да су изненада почели да пуцају по нама из аутоматског оружја. Ту су ми погинули Дјед, Бака и сестра Ракита. Сада се не сећам свега, али оно што не могу да заборавим је да сам у једном тренутку почео да се гушим и да ми је недостајао ваздух. Некако сам се искобељао односно извукао испод баке, која је пала прко мене и која ме својим тијелом заштитила и спасила ми живот. 

Када сам се извукао, чуо сам плач једне цурице. То је била Милева, ћерка од Томице. Она је кроз плач дозивала мајку и сестру Драгу. Обадвије су јој ту погинуле. Погинуле су јој и и мајка и сестра. Ту су јој је погинула још једна сестра Крстиња и два брата. Гаврило и Рајко. Ту је погинула и Пољка, ћерка Крста Гојковића која је била ту у гостима. Сјећам се да сам јој пришао и покушавао да је утјешим. Сјећам се да сам јој говорио да не плаче и да ћу је повест својој кући... Затим сам чуо да ме дозива  сестра од тетке, Стевка Симоновић. Била је рањена у руку, имала је прострелну рану. Сјећам се да сам узео ракију и некакаву крпу, као некакав пешкир и замотао јој руку.

Знате дјеца у рату одрасту, а ја сам тог дана одрастао. Повео сам их обе ка млину, до ријеке да се оперемо. Били смо сво троје од крви, која се у међувремену осушила на нама. Сјећам се да смо били жедни. Ту смо били до краја дана када нас је предвече пронашла моја мајка и Милевин отац, Томица Гојковић. Одатле смо нас петоро пошли у збјег у шуму Зрнојевицу. Сјећам се да смо ту били у једној пећини читаву ноћ и следећи дан док се све није повукло, горе према Чакору. Били смо без јела, без воде без ичега.

И на крају желим да вам кажем да је 28. јул 1944. године страдао и Гојковић Вуков Миладин. Он је био од мог дједа Михаила, полубрат,  али ја немам податке како је страдао. 

 

Изјаву снимио: Љубиша (Томислав) Пауновић