 |
|
МИЛУТИН (Мирко) ПАУНОВИЋ
страна 224/233
Као што сам ти и раније причао, отац, Мирко је радио у Њемачкој. Зарадио је нешто пара тако да је могао да купи земљу код Лукића, па и код Бузића, који су му били тазбина. Тако је успио да прошири имање. И кућу је озидао од тих пара, око 1930. године. Зидали су је Дибрани. И Крсто Милосавов је био у Њемачкој и такође зарадио паре са којима је исплаћивао земљу коју је куповао код своје браће. Мајка мога оца је од Шошкића, сестра проте Светозара Шошкића. Нажалост, нијесм ју запамтио.
Добро се сјећам одликоцања које је имао отац Мирко. Неријетко, он би одликовања извадио и марамицо чистио. Причао је о ордену Светога Саве и знам да је тај орден био међу другим одликовањима. Кутија, у којој их је држао била је од велура. Мислим да је отац одликован орденом Светога Саве зато што је први ушао у Манастир Дечане 1912. године, када су Величани скупа саосталима, ослободили манастир од Турака. Нарвно, било је и других разлога због којих је мој отац заслужио орден али је овај, вјероватно, пресудио.
Моја мајка Марта је имала сестру Марију-Мару. Била је удата за Миладина Вукотића. То је брат Томичин, Симов и Милов, Живјели су у Накараде, код Ђаковице. Кад се 1941. године заратило, дошли су у Велику као избјеглице. Тетак је био активни граничар, па је у Велику дошао са оружјем и у униформи. Поред осталог, са собим је довео и коња који ће му касније доћи главе. Ево како!
Била је несташица соли па се ишло на Плавницу за со. Он купио товар соли, натоварио га на коња и преко Куча кренуо за Велику. Када је дошао у Кути, сјео је да се одмори. Распремио коња, а неко наишао и - да ли због коња или соли - убио га. Та жалба се одржала без мрца, односно, без мртвог тетка Миладина. Моја мајка је однијела Миркова одликовања да се ставе као да су његова, да се види. Кад нема њега мртвога да се види ко је и чији је. Тако је обављена жалба.
За вријеме Другог свјетског рата, до `43. године, у нашој кући је била нека албанска милиција и они су отворили западна врата на кући. У тој милицији је био неки Миљо Прекај, католик из Дренице, који се оженио Милунком, сестром од ујака мога полубрата Мина, а ћерком Вуксана Бузића. Послије рата 1945. године он је долазио код Вуксана па је и нас једном обишао - да види ко је остао жив (све друго што се прича о томе није истина).
Шта могу да кажем и чега се сјећам о покољу 28. јула 1944. године?
Тога дана, рано ујутру, мајка је јаругом довела мало воде - до испредкуће - да залије нешто купуса што смо имали. Ми, дјеца, устали и играмо се. А онда ја одем према школи па испод оне наше јабуке петроваче гдје смо се играли. Са мном су у друштву комшије, Живко, Марко и Божидар - братанац Радула Петровића. Подијелисмо се на двије групе, и почесмо да се играмо партизана и четника. Јабуке нам, тобоже, бомбе којима смо се гађали. Још док смо билина гумну, између наше и куће Петровића, дође десетак непознатих војника. Сједоше и никога не дирају. Униформисани су и наоружани. Сједјели су тако све док им неко не даде неки знак. То ће тек касније бити јасно. Ми се заиграли и више на њих не обраћамо пажњу. У једном момент увидим и испред куће Радосава Живаљевића групу војника. Сједе и они с миром.
Тога дана је код нас била тетка Мара. Док се ми играмо, видим она трчи према нама и пригушено нам рече:
"Бјеж`те, мрчови у коломбоћ! Видите да ће све да нас побију!"
Кукуруз доста мали, али ми, преплашено утрчасмо у њиву и сакрисмо се између стабљика кукуруза, тикава и пасуља. Одатле сам гледао шта се даље дешавало.
Заборавих, још док смо се играли, наишла је путем, од своје куће, Пољка Радивојева Живаљевић са братанцем Мирком Митровим. Иду према кући Радосавовој. Пољка дјелује уплашено. Ми зовемо Мирка да нам се придружи у игри. Молимо Пољку да га пусти, а она неће. Као, љута на нас и продужи. Али, гдје? Видјеће се касније. Да нас послуша, Мирко би био жив!
Видимо оне групе војника се покренуше и почеше журно да упадају у куће. Загаламише. Прво се зачу кукањ у нашој кући. Плач. Писка... Одјекнуше први рафали машинке. Поче убијање. И сада је, одједном, јасно - они су чекали команду и да на одређени знак почну са клањем. Ућераше жене у кућу, након што су их све свукли голе. Чује се запомагање. Ми уплашени, не мрдамао. Лично сам видио како је моја снаха Мика, жена полубрата Миодрага-Мина, након одређеног времена, гола искочила кроз прозор, на доњу страну куће... За њом моја сестра Станица, шћер Радованова и сестра. Мика дотрча до на дно њиве, али ту је сустигоше куршуми.
Иста сцена и у Радосавовој кући, од које смо удаљени нешто око 30 метара. Писка, кукњава, силовање, паљење... Неке несрећнице покушаше да бјеже... Све голе. Сикће машинка. Чу се прасак бимбе и видим гори кућа. Наша кућа није потпуно изгорјела јер су је комшинке Јованка Миркова и Зорка Вијова крвљу гасиле.
Када се тај пакао мало утиша, пођосмо према нашој кући. Уђох унутра. Е, види шта сам затекао! Мајка жива! Пита:
"Мрченчади, јесте ли жива?..."
Видим, у великој соби све поклано. Соба пуна крви и мајка сва у крви. Избезумљен, искочим испред куће, а страх ме. Мало даље, видим у јарузи преврнута колијевка. У колијевци мали Страшимир - бацили га у јаругу, с колијевком, да што прије издахне. Поново се вратим у кућу која је пуна лешева и тешког мириса запаљених тијела. Нека још догоријевају. Анђелија Гаврова је била у нашој кући - и она гори. На њу набацали сламу да што брже изгори. Ето, и данас се види мјесто на патосу гдје је несрећна Анђелија горјела. Нагорјеле поднице су и данас незамијењене. На њима је вјечно уцртана силуета тијела које је горјело. Чак је и крв прокапала у избу и виде се трагови низ ћуприју по којој се сливала...
Послије одређеног времена дођоше комшинке Јованка и Зорка и извукоше моју мајку из оне собе и пребацише је у другу коју, за чудо, ватрена стихија бијаше поштедјела. Мајка крвава, израњавана... Тешко дише и понекад јекне. Пођоше комшинице да узму воду и виде ону колијевку са малим Страшимиром. Унесоше и њу у кућу и тако је Страшимир тога дана преживио. Добро је да и то урадише јер се у том тренутку више ништа није могло урадити нити се смјело.
Шиптари и Муслимани, заједно са Њемцима, успјешно су припремили варку и постигли да у величким кућама и око њих тога дана буде што више чељади. Одрасли и јачи мушкарци већ су били отишли у Лешћаре, по раније договореном позиву да спреме грађу за поправку каније порушених величких мостова. Неки нијесу хтјели, али већи број је наивно насјео на ту пропаганду. Лакомислено су, са гредама на рамену, изашли пред Њемце, балисте и друге фашистичке зликовце који су их ухапсили, повезали и истог дана повели према Пећи. У тој групи је био и мој брат Мино. Заробљени Величани ништа нијесу знали шта се тога дана десило са њиховим породицама. Нијесу знали ни они који су одбили да "поправљају" мостове. Крваву истину сазнали су много касније.
Мања група Величана у којој је био и Радосав Живаљевић, била је на бријегу близу Шатове кућр, баш у моменту када се на цести налазила већа група есесоваца. Ту неко од њих препозна Радосава, удари га пушком у ребра, ваљда из неке освете, и обори га на земљу. Покуша да устане, али није могао. Приђоше му наш Мирко који је био ту и Радмило Радотимн Живаљевић, дијете... подрамишему се некако, а неко из групе војника проговори на српском језику:
"Склоните га са пута"
Кренуше низ шљиве Шатове, неко запуца иза њих и Радосав паде. Мирко и Радмило побјегоше. Мирко потрча низ остатак Шатовог шљивика па преко ливаде Брковића имања до наспрам наше куће. Спази га један од зликоваца, који су били у школском дворишту, запуца и уби га. Радмило настави да бјежи, али га ухватише и послије сам чуо - наредили су му да ћера већ заплијењене овце према Пећи. Радмило је то прихватио - није му било друге. Упутио се за овцама, а чим му се указала згодна прилика, побјегао је и тако остао жив. Заплијењене овце гонили су Украинци, који су били са Њемцима. Све ово мије неколико пута испричао Радмило Живаљевић.
Мирков леш је, на мјесту гдје је убијен, након недељу дана - а можда и више - нашао Радоје Брковић и ту га укопао.
Слична је била судбина и осталих побијених тога дана, у нашој кући, Радосавовој и осталим кућама у којима су убијени и сви су ти лешеви остали на мјесту погибије по неколико дана. Наравно, и убијени изван кућа. Уцрвљали су се. Тек након неколико дана, када су се преживјели почели враћати из збјегова, организоване су не сахране него закопавања лешева - најчешће тамо гдје су и страдали. За нешто више и достојанственије није било времена, а и народ је био у страху јер се непријатељ повремено враћао из Пећи, и пљачкао оно што нијесу могли или видјели да првог дана понесу.
Гледам, као сад: на дворишту доносе мртве, ужасни смрад се шири около... грозота. Добро сам видио и запамтио када су донијели Вукајла Живаљевића, који је изгорио у кући. Остала само лубина, крцељак до кољена и дио стомака гдје је било више течности. Кад то виђох, дође ми некако тешко. Просто се ошамутих и од мучнине побјегох.
Сјећам се, такође, и овога: смрачило се, а пред кућу дошли Вуко Пауновић, Вуко и Вешо Бошковићи и износе испред куће лешеве оних који су у кућу пострадали. Ту, близу, ископаше рупу и ту их затрпаше.
Оне друге - ђе је ко пао мртав, ето, колико да их не развукују пашчад. Ја све то гледам са три сестре, а све ђеца.
Дођоше, затим, паризани и моју рањену мајку одведоше у Зориће, заједно са Даринком Кнежевић-Рамшић. Даринка је ћерка мајора Јанковића. Да не заборавим, њена мајка је Љуба, ћерка Миће Пауновића-Минића која се прије удавала за Петра Кнежевића и са њим родила Јованку Миркову и Зорку Радеву. Тако да је Јованка са Даринкином сестром по мајци, полусестра.
Ја сам ишао за њима, плачући, све до Зорића. Тада сам последљи пут видио мајку. Понијели су их даље и стигли у Краље, а ја за њима до Сућеске. Даље нијесам могао. У Краље је била као нека болница одакле их преносе у Колашин, у Горње Липово у партизанску болницу. Имам фотографију те камене куће гдје је била болница. Ту је лијечена, али лијека јој није било. Умрла је крајем августа 1944. године. У Липову је и сахрањена. Исто као и Даринка Кнежевић. Њихове кости су тамо остале све до 1974. године.
Те године одлучих да мајчине кости пронађем и донесем у Велику. Најприје пођох да се договорим са Кнежевићима, синовима Даркиним, али се, нешто, не разумјесмо. Одлучих да сам идем, па шта буде. Стигох у Колашин, у Липово и, по питању пронађох кућу у којој је била болница. Срео сам једну старију жену, која је ту живјела и објаснио јој разлог мог доласка.
"Јеси ли ти од оне што је имала пуно ђевојака или оне друге што је имала пуно дјеце?"
Зачудих се питању, али ми одмах све би јасно. Одговорих онако како јесте - моја мајка је родила осам дјевојака и само мене међу њима. Тада ми старица показа гроб моје мајке, а затим, мало даље, и Даринкин гроб. Послије тога организовасмо пренос њихових костију - укључише се и Кнежевићи. Направили смо два мања сандука од обичних дасака и пошли у Липово. Са мном су били Мино, Микна, моја жена Велика, Видоје, Јованка Миркова и њен син Драго. Наиђосмо на праве људе у Липву и доста њих пође са нама да нам помогну и да нас испрате са Носилима. Приликом ископавања костију моје мајке нашли смо гвоздену утегу на десној нози. Карлична кост сва избушена куршумима - то сам видио. А лијева нога сва здробљена, види се да је на љој била нека утега. Нађох и прстен који јој је направио Добро Радивојев Пауновић. Направио га од албанске лире и даривао јој. Прстен је сада код мене.
Ево још нешто о патњама у Збјегу.
Ми смо истог дана отишли у Збјег - право изнад Вановића кућа, па према Шибама. Заноћисмо у Шуми, више Јосифове њиве. Ту се састасмо са још неким рођацима и комшијама. Остадосмо два дана. Паде киша, а ми сви у нешто стана Радована Магринога. Стан од Плота, испуњен папрати. Ко те пита!? За те прилике - прави комфор! Омрчисмо и легосмо, онако по земљи. Сјутрадан, ту се породи Јела Митрова Живаљевић. Ето ђе - без икаквих услова - сва јадна и неуредна. Кад, шта да видиш! Ето, опет Њемци и пљачкаши. Домаћи пљачкаши, наравно. Дошли да домире претек и покупе ако је шта од ствари остало. Шта да се радаи? Цуња рече Јели:
- Шта чекаш, загрни се и отриј се.
И откри ју својом руком. Кад зликовци виђоше, крваву жену након порођаја, окренуше се и одоше. Е, виђи тај Цуњин изум нас спаси.
Ми настависмо даље - Јеловица, Криви до... Једнога јутра устанем из оног брлога од лишћа и папрати и грања и видим нема ми опанака. Неко ми их скинуо са ногу... Али, шта ћу? Морам за народом, а ноге ми распале од мокриње, па кад ме нешто још убоде, само плачем. С нама су Добра, Љуша и раљена Микна. Добра носи Страшимира на рамену. Тако га је донијела и у Велику кад смо се враћали. Умрије прије јесени.
Стигосмо на Криви до. Састадосмо се са осталим Пауновићима и сједосмо под једну букву да одморимо. Послије се улогорисмо на крај шуме, поред једног изворчића, а јачи мушкари су се договарали како да се нешто хране обезбиједи и да се збијег спаси. Неки пођоше да нешто потраже и вратише се са мало кукуруза и ражи. Али, мало за толика гладна уста. И главна харана нам је био букови лист.
Једног јутра Мило, или неко други - не сјећам се, закла једно крменце, које је за нама ишло. И даде Пољки да га свари у неком котлићу. Заложише огањ, ставише котлић на два камена, а Пољка вели:
"Донесите сува дрва, сирова ће да диме."
А чује се пуцњава на Трешњевику. Одјекују гранате на све стране. Стрепимо: опет ће к нама? Пољка опет виче:
"Брзо, турајте суве гране да не дими, видјеће нас и све ће нас побит!"
Гранате већ падају око нас. Ломе, гране цијепају букова дебла. Ми се, мало, удаљисмо од огња - једно десетак метара. Гранате и даље падају, а једна право у Пољкин котлић.
Жене завришташе. Све израњаване. Стрина Јеца највише, сва крвава. Зорка и Мирка такође. Крвава и дјеца. Микну опари врела вода из оног котлића, али, најгоре се деси с Пољком - погибе, а цријева јој се продуше по оном шушкору и угљевљу. Рањена су и ђеца Јелене Вуковић... Сви. Чини ми се да бих и сада познао то мјесто. Изгибосмо. Боже, на којој је муци био Мило. Пољка погибе, Јеца тешко рањна. Он унезвијерен, избезумљен и само се мота горе-доље и пита:
"Мирка, можеш ли? А ти Зорка? Камо ђеца? Е, наше зле погибије!"
Добро сам запамтио Пољку. Удала се за Милоша Живаљевића на Рудињу раван. Са њим је имала ћерку. Муж погибе, ђевојчица умрије и она се врати у род. Ево, видиш, како и ђе заврши! А, била је, несрећница лијепа, бујна, окретна и сналажљива. Више је личила на Сава. Погоди ју стријела. К`о да ју сад гледам искасапљену!
Шта о сахрањивању покланих да ти кажем? Пољку су, колико да речем, затрпали - ту, ђе је погинула. Покупили оне комате и крвави шушкор и све у рупу.
А оне по селу? Након седам-осам дана, на брзину извлачили су онако полураспале, вукући на љесама и закопавали ђе је било најближе. По неколико у једну јаму. Погинули из моје фамилије закопани су на два-три мјеста. Тек смо их послије неколико година откопавали и преносили кости у величко гробље. Вучетићи из Вукадиновог потока су и данас тамо. Тамо им је споменик. Дуго нијесам могао да се ослободим једне потресне слике- на школском дворишту огроман број мртвачких сандука и маса народ у црнини.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |