Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

БОЖИНА - БОРО (Никодин) ПАУНОВИЋ

страна 207/210

 

Ја сам Божина - Боро Пауновић, рођен 10. марта 1932. године у Велици, од оца Никодина и мајке Милеве, рођене Живаљевић. Миленина мајка је Илинка а отац Арсеније.

Отац Никодин је умро доста млад - 1940, године, послије операције бубрега на Цетињу, код чивеног доктора Новикова. Није ни чудо што су му бубрези обољели јер јр читавог вијека на леђима носио бремена сијена из Бјелухе и Цикуша, чак и у сред зиме, да би имао шта да баци пред изгладњелу стоку. Ето, отац умрије, а остадосмо нас двојица - мој брат Мајо и ја, смајком Миленом, да се мучимо. А, она сирота са мало снаге...

Сиротиња смо били, али ведра и веселе нарави. Мучили се даноноћно, али подносили смо то стоички. Нажалост, не потраја ни тако - стиже рат. Нова невоља и нови јади! Но, морали смо на то да се брзо свикнемо. Уосталом, као и сви наши прије. Јер, рат никада није био новост у Велици.

Мајо је био старији од мене седам година. Срећом и он је преживио Беч. Послије Другог свјетског рата радио је у милицији. Када се запослио, еполетне и ознаке за униформу дао му је Мило Мијаилев, јер је и он мало радио у милицији. Мајо је умро 1970. године. Но, да се вратим причи.

У први разред школе кренуо сам прије рата, у Велици, у згради која и сада постоји на дворишту, руинирана и не служи својој намјени. Учитељ ми је био Милован Шошкић.

Послије Другог свјетског рата, док се запаљена школа није поправила, учили смо у кућама Јанка Бјелановића и Николе Живаљевића. Не сјећам се имена послијератног учитеља, али се сјећам да је био из Трешњева, крај Андријевице. Послије њега дошао је Богдан Кнежевић - врсан учитељ, прави господин и добар човјек.

Запамтио сам када се заратило 1941. године. Рат је најавио облак дима из Брезојевица. Горе куће... запалили Плављани. Мајка Милена кука и виче:

"Ено, зарати се...!"

Навалили Њемци из Пећи. Прањљавом џадом преко Чакора тутње мотори. Иде Швабо. Са зеком сам отишао на Мурину и успут сам видио војну машинерију.

Дође и друга година рата, 1942. Њемци организовали кухињу испод Милениног, односно Видојевог мочила у шљивама. Носе храну. Шанчеве направили на Магичиној орници, до моје куће, до гаја. Е, тога се баш добро сјећам! Стално нешто раде. неко чисти оружје, неко дијели бомбоне... Један од њих једном ишчупа неку травку и хоће да ми објасни да треба да је упоредим са луком како би им донио лука из баште. Ја им донесем, а они мени бомбоне. Као сад да их гледам какочитају новине Нијесу никога дирали. Не осврћу се ни на дјевојке, ни на било кога другог.

Заборавио сам да ти кажем да смо још 1941. године, најприје побјегли преко Шиба.

У Шибе је рањен Раде Јокић - Сенић из Новшића. Рањеног су га донијели у моју кућу, у избу. Кад су се уплашили да не буде откривен, понијели су га у Грајиште. Куће су 1941. године запаљене. Вуја Радивојевога и мене су ишамарали и опљачкали Плављани. Један од њих је држао бомбу у једној руци, а у другој пушку. Да не би Милене и Данице, наших мајко, које су молиле да им пусте дјецу, ко зна шта би било с нама. Опљачкаше говеда и овце, а нас тјерају да им тјерамо стоку. Касније се нешто од опљачканог вратило, али колико - ја не знам.

У овим крајевима се увијек тешко живјело. У Главици посебно, а нарчито је био тежак живот за вријеме рата. Но, сви смо били радни. Сијали смо жито, раж, кромпирић и тако смо преживљавали. Често смо морали у збјегове и ту нам је најтежа била оскудица соли. Чак ни месо, ако га има, неслано не можеш прогутат`, колико бубешку.

Итако, еве ти 1944. године. Стигло неко наређење да се затвара народ. Како? Да се војсци, која ће у ова два-три дана проћи, изнесе мало хране, мало хљеба.. Чувао сам овце у Баици Алексиној, и видио сам - и то добро запамтио - под Миленину кућу, на ону кривину више Вељкове куће, стадоше два мотора. За њима пристигоше и два камиона и стадоше. Пријавим овце,Милена их помузе и тури варенику да узаври. одједном се изнад куће на Иванпољу изви густи црни дим. Видимо горе куће, горе навиљци сијена... Разазнајем цику чељади, лелек одраслих и киц! Одједном, не чујем ништа. Одједном из Вукадиновог потока поново писка. Долази Млада, тако смо вазда звали Даницу Радивојеву Пауновић, и каже:

"Црна, Милена, бјеж`! Све побише!"

Милена зграби онај котлић и просу варенику која још није била узаврела. Узе ме за руку и бјеж` уз гај. И даље се шири дим по Велици. Писка чељади не престаје. Ми се скупили у Миловом гају, изнад Дадове ливаде. Ту су биле Мирка Милова са дјецом, Млада са дјецом и Магица. Мило, Радивоје и Крсто са синовима били су у Лешћарима. Чујем сирену камиона испод Миленине куће. Писка не престаје а до нас допире тешки и неподношљиви мирис људског меса... Горе чељад1

Заноћисмо у гај, а спавали смо на гранама, са по мало папрати преко. Сјутрадан идемо даље, а не знамо ни фдје. Немамо смирка, као зечеви страхујемо од погибије. Долазимо до Јосифове њиве, а одатле окрећемо изнад Ливадка. Ту застадосмо.

Дан је на измаку. Не видимо никог, али не смијемо да мрднемо с мјеста. Жене нашле мало зрна да избуламо. У сами сумрак долазе Мило и Радивоје. Сви потрчаше према њима и питају их "Шта има ново доље" - "Зло! побише све по Вранпотоку!

Сљедећих три-четири дана видимо да се ништа не дешава: нема пуцњаве и ријешисмо да се вратимо кућама. Кад стигосмо у Главицу, видим да ни моја ни куће осталих рођака нијесу запаљене. Дошла тетка магда, из Бара Краљских - гдје је била удата. Чула за покољ, па да види родбину. Узе не за руку и поведе у Вранпоток, гдје је била кућа њене мајке. Ја се згрчио - го, бос, гладан и само имам снаге да плачем. Најприје сам видио побијену породицу стрица Микаила. Све побијено! Вешо лежи потрбушке, а сестра на леђима. Надули се! Црви по оволико (показује палцем шаке - прим. аут.). Видио сам тетку Лексу, мртву, у шљивику према кући Димитријевој. Окренусмо према Алексиној кући. Она станка - гдје су живјели - изорјело! Од Тоде и двије Алексине шћери само се виде кости. У глави ми се врти. Како је магд све ово издржала?! Она, сирота, само кука!

И у мојој ујчевини касапница: убијена моја баба Илинка... и тетка Лекса... и њена трогодишња шћер Драгица. Иначе тетка Лекса је била удата за Николу Вучетића који је годину прије погину на Вулевића лугу.

Како су их сахрањивали? Никако! То није била сахрана... Ни сандуци нијесу прављени. Покупе мртве, убаце их у крошље или ставе на вљесу па повуку до најближе рупе. Само оне који су страдали близу гробља - као Вељкова породица на примјер - сахрањивали су ту. И њих су у земљу убацивали без сандука.

Настависмо тетка и ја пут према цести, према нашим кућама. Наиђосмо на два партизана и партизанку. Ја плачем, не престајем. И због онога што сам видио и због голога страха. Она партизанка ми рече:

"Ћути, бато. ћути! Немој да плачеш! Слобода је на братима" - и помилова ме по глави.

А Магда јој на то рече:

"Каква слобода, спуштите се мало доље па да видите слободу."

И никога више нијесмо виђели.

Док су они клали и драли по Велици, по Вранпотоку, тетка Гаца је узела Лексиног сина Драга и сакрила га у Димитрујев коломбоћ. И тако је само он остао жив.

Ја не знам, али се причало да Димитријева кућа није дирана. Један од вулентара, када је наишао испред Димитријеве куће - кога је познавао - видио је Лепу и питао:

"Ко ти је код куће?"

Лепа му је одговорила, спомињући дјецу.

"Бјежи, црна друго, с друге стране куће и сакриј ђецу у коломбоћ!"

Док је Лепа то радила, он је прошао изнад куће и са ћошка гледао шта ради. Пошто ју је питао је ли завршила и када је добио потврдан одговор, испалио је неколико метака. Као, тобоже, одрадио је свој посао. И удаљио се.