Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

ДИВНА (Вукајло) ВУЧЕТИЋ, рођена ЈАШОВИЋ

стране 136, 137.

 

Тога стравичног дана, 28. јула 1944. године, била сам код куће, у Вукадиновом потоку. У јутро око 9 часова чула сам да је непријатељска војска била у Горњој Ржаници, али да није страдао нико од мјештана који су се нашли код својих кућа. Прије тога чула сам за покољу у оближњим селима па сам, плашећи се за дјецу, двоје старијих које сам отјерала у шуми.

Дола ми је рекла да су неки мјештани отишли на преговоре с непријатељима. То су били Микајле Вуков - Гојковић, који је знао њемачки, Радосав Живаљевић и Јевто Пауновић.

Њима је речено да војска неће дирати никога ко остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу по шумама.

Вратила сам се кући и убрзо чула кукњаву у домове Љуба Огњановића, Вукмана Вучетића, Воја Томовића, Милована и Мијајла Вучетића. Око једанаест часова задесила сам се на путу више куће, држећи у наручју свог једногодишњег сина Божа.

На прагу ми се налазила ћерка Персида, која је имала само три године, а уз њу моје двије синовице: четворогодишња Ката и трогодишња Ната, кћери Цвете и Душана Вучетића.

Док сам стајала на путу, наишао је један војник с пушком. Кренула сам кући, али он ми је викнуо:

"Не бјежи, оца ти црногорског"!

Рекла сам да не бјежим него да хоћу војсци изнесем хљеба, како нам је наређено. Он ми је на то одговорио:

"Њемачка има хљеба"!

Говорио је чистим нашим језиком. Одмах је припуцао, убио ми је сина Божа (1) у наручју, а мене ранио у десну руку. Била сам толико прибрана да повичем дјеци да бјеже у трап. Иако мале, Персида, Ката и Ната су ме разумјеле, па су се одмах сакриле и тако преживјеле покољ.

Војник који је пуцао на мене ушао је у кућу и тамо се задржао краће вријеме, па изашао. Али пошто ми је Божо још давао знаке живота, искористила сам тренутак злотворевог одсуства, па сам убацила и њега у трап код кћери и синовица. Дјевојчице су у трапу биле мирне. Ни гласа нису пустиле.

Кад је изашао из куће, војник је поново напунио пушку, пришао ми на два корака и погледао ме право у очи. Окренула сам се да не гледам када ће пуцати, али нијесам могла да бјежим. Испалио је више метака, али се сјећам да ме је оборио тек пети. Тада сам се онесвјестила.

Дошла сам себи послије неког времена и покушала да устанем. У то је Дола наишла из шуме, па ме је онако рањену одвукла у кукуруз. Затим је из трапа извукла три дјевојчице и одвеле их у шуму, а мени је донијела сина Божа, који је још био жив. Нијесам имала снаге да га подојим. Издахнуо ми је у наручју, па га је Дола вратила у трап.

Док сам лежала у кукурузу, дошла ми је синовица Драгица (12), кћерка Цвета и Душанка Вучетић, а сестра мале Нате и Кате, имала је 12 година. И она је била рањена у стомак. Рекла ми је да су поубијана сва чељад у кући Милована, Радована и Мијајла Вучетића. Другарица је остала са мном два дана, док није издахнула.

Предвече истог дана када је извршен покољ, стигао је Жако Јокић-Стојнић, ишао од рањеника до рањеника, носио ракију и њоме сваком испирао ране.

Моје су се ране запалиле. Тек послије пет дана код мене је стигла Станица, жена Милете Вучетића, која је донијела хладне воде, испрала ми ране и преобукла ме. Љечила сам се сама, уз помоћ свог седмогодишњег сина Видака. Он је долазио ноћу кришом из шуме да ме види, и доносио ми шереху (врста траве). Ту ми је траву туцао на плочи, а затим сам је стављала на рану. За свих тих пет дана ништа нијесам јела, само сам пила воду, коју ми је испочетка достављала рањена Драгица.

Тек када је дошла Станица - Тага, појела сам мало качамака и скорупа, које ми је она донијела.

Неколико дана касније по селу се опет чула пуцњава. Једне вечери сам кренула помажући се оном здравом руком и дошла у току ноћи до куће Илије Бошковића - (доњи Лаз). Још прије покоља чула сам да ми је био рањен син Милутин - Мишко. На своју велику радост сазнала сам да то није било тачно. Готово сам била стигла до једног јаза, али нијесам могла доћи до воде, него сам код Илијине куће умјесто тога лизала сам росу са оне шерухе.

У куће се прије покоља налазио збјег, али кад је наилазила њемачка војска сви су побјегли у шуму, па сам у кући била сама. Наишла је њемачка војска. Нико ме није дирао, нешто су ме питали што нијесам разумјела, а један од њих ми је донио хљеба и воде. Обратио ми се са "мајко". Рекла бих да је то био Рус.

Ту сам остала дан и ноћ, а онда сакупила снагу и кренула према Десен поток. Тако сам поново наишла на ону исту војску и препознала онога што ми је давао хљеба. Кад ме је видио, повикао је:

"Мајко, у шест сати Њемачка капут".

Станија Рађеновић Санда и Пољка Бјелановић прихватиле су ме и смјестиле у кућу Петра Симоновића. У тој кући остала сам цијеле ноћи. У току ноћи чула сам глас:

"О, дошли су партизани у Велику, не бојте се"!.

Коначно су ми стигли супруг Милан и син Драго и однијели ме кући, гдје сам преноћила. Сутрадан су ме пренијели у Андријевицу, и тамо су ми ране први пут биле превијене. Из Андријевице сам са осталим рањеницима била пребачена у Колашин, па у Липово, а онда поново у Колашин.

 

У Вукадиновом потоку поред

мога сина Божа (1) и

синовице Драгице (12),

 

изгубили су животе:

 

Из куће Мијајла Вучетића

жена Спасенија (50),

и кћерка Љепосава (17) година.

 

Из куће Радована Вучетића,

супруга Станија (45)

кћи Наталија и син Саво (6).

 

Из куће Милована Вучетића,

супруга Љепосава (45)

синови Томислав (9) и

Властимир (7).

 

Из куће Воја Томовића

супруга Драга, која је била пред самим порођајем;

мајка Симона (60),

син Божо (6) и

кћерка Радица (2).

 

Из куће Вукашина Вучетића:

супруга Станија (40);

кћерка Рабија (16),

син Радомир (14) и 

Вукман Вучетић (40).

 

Из куће Љуба Огњановића:

супруга Рада (40) и

синови Боро (8) и

Радослав (5).

 

Из куће Арсенија Чаке Огњановића:

супруга Милосава, рођена Лекић (37).

 

Из куће Сима Огњановића:

супруга Станија, која је била при порођају и

два сина, чијих се имена не сјећам.

 

Из куће Душана Вучетића:

супруга Цвета (30) и

кћерка Драгица (12).

 

Супруга Миливоја Вучетића, Љепосава, погинула је на путу више куће Милана Вучетића. Она је са својим живјела у кући Вукадина Вуша Вучетића.

 

28. јула 1944. године у Велици се налазило деветнаест породица које су такође поубијане.