Одломак из књиге:
ШАМИЈА
 
 
 
РАДОШ ЈЕЛИЋ

 

          

 

ШАМИЈА

 

Други штеп шарца из крвничке руке заталаса долину. Одједном неколико тупих удара у предjелу бубрега, тачно испод ногу увезаног дjетета и Дивна се свали преко бродњака. Успје да се окрене наузнак и преко рамена дијетета погледа. Замрачи јој се. Виђе Митана како пружа руку да је извади из амбиса. Назре и крваво сунце које хита ка западу, хоће да уступи место мјесецу. И оно доби чивит боју, полако га назуби, нареси мрчава и све потамње ...

Ханс даде знак да се колона заустави. Њемци се гледају, као ласте на жици ивицом џаде и тупо гледају. Видје мртву средовјечну жену окренуту насетице отворених уста, у њима прекидено име дјетета и залеђени поглед према мрч дјевојчици која има једва годину и по дана. Мала кидисала на мајчине груди и сиса, а парче ражане корице хљеба гура мајци у крвава уста. Повремено остави десну дојку, хтјела би да узме другу, али не успева, она је притиснута тежином тијела. Убице буље у мртву брадавицу дојке из које бубри кап млијека, полако нараста док отежа и својим теретом се откине те ороси дио грудњака, који се од зноја уштавио. Ови замузени, оборених погледа ћуте, зуре у недоглед, али се само забисери суза у оку мајору Хансу. Један ћелавко те му глава личи на напумпан бодењак у дечјим рукама, подиже шмајсер да докрајчи и дијете. Ханс га покретом руке заустави и проциједи ово: "Швајни!" После дужег зурења у празно помјери гвоздени крст испод грла, стегао му је дах, премотава у мислима, оно: "Чему све ово? Човјече куда си се запутио? Зар ти није дошао смак свијета и то од сопствене руке ...! "А онда гласно проговори: "Овај је народ неуништив! Хране своје и из мртвих груди ... И мртвим тијелом је омогућила својима да измакну испред нас. Нас, сијача смрти! "

Нареди војнику да му донесе дијете. Овај направи два корака, забаци шмајсер јаче преко леђа и жмурке пружи руку да дохвати дијете. Чим га пипну оно закврча: "квр-квр-квр!", Као зече кад га ухвате и снажно се причепи за косу мајке.

Чврстим држањем плетеница се исправи и кад се истрже из дјечје руке паде преко смежуране дојке, покри је од злих очију, а малој остаде шамија у једној руци и у другој она корица хљеба. Ставише је поред мајора у каросерију. Она избезумљена крије лице и очи рукама и оном црном марамом. Дрхти, тресе се, прати рад машине. Њемци сви ћуте. Изгубили су риеч, нико не мамотну док су стигли до Колашина. Згрозили су се над судбином овог јадног дјетета. Виде сјутра у тој улози и своју нејач. Један фолксдојчер покушава да ступи у контакт с дјететом, покушава да му узме крваву корицу и нуди му цибок. Али мала не да свој дио, а понуду упорно одбија. На безброј питања: "Како се зове? Чија је? Кога има? ", мала само ћути и никога не погледује, сатима држи укрштене ручице преко очију.

Стао Ханс на сред трга у Колашину и редом погледом мјери сваку кућу. Хоће по спољњем изгледу да одабере добростојећу породицу. Упути се према једној двоспратници. Прати га фолксдојчер са дјететом у наручју. Оно квичи и отима се, стално га упире у груди, одбацује га од себе. Чим уђоше преко прага дете грину према жени која држи исто толико дијете у наручју. Ханс броји, заповједа, домаћи Швабо преводи: "... Ово се дијете мора сачувати! Ево вам аусвајс да се обраћате нашој војсци за сваку помоћ. Увијек ово покажите нашим властима. Дијете је из сектора Велике код Мурине. Мајка јој је погинула. Чувајте и ову, црну мараму. Понијела ју је са мртве мајке ... "Тако Ханс са грчем на лицу, сувог грла, сузних очију изрецитова и на силу стрпа дјетету замотуљак новца, стаде мирно и поздрави, више малу него остале укућане и оде журно преко трга, јбежи од зле коби овога дјетета, и овога народа ...

- Шта ћемо, жено да радимо? - Лако ћемо, јадан не био - вели му супруга. Имамо два сина и двије ћерке. Где има за четворо имаће и за пето... Него, молим те да је прихватимо као нашу сузу, Бог ће нам помоћи и док имадне за нашу имаће и за њу, јадницу; горке ли њене судбине. Виђи је како се счумила, сиротица. Него, шта да кажемо ђеци?!

- Дођите овамо, пилади моја! Ово вам је сестра. Кад сам родила Сању родила сам и њу, близнакињу и нијесам је могла дојити па сам је дала тетки да је подњиви и сад ми је вратила по Њемцима. Овдје мало застаде да провери како дјеца примају њену причу и настави: Сагорјели су јој кућу, имовину, љетину па није могла више да је храни... Стани Сањо уз њу да видимо која сте виша. Виша си ми ти Сањице, не мари порас ће и она ".

Растрчала се домаћица по кући, земљу не додијева. Не скида поглед са нахочета, осећа је на срцу као своје дијете. Најпреиј је опрала ону шамију, опеглала је иу њу увила онај аусвајс. Ону корицу хљеба високо је испела на панте, да виси на кончић како би је заштитила од сваке дијаније. Планирала је да јој шамију и ову корицу стави у комору када је уда ...

Када се супружници осамише са дјететом настаде лицитација имена. Муж поче по азбучном реду да набраја сва женска имена којих се сјети тог момента и при том гледа малу право у очи. Она само нијемо буљи, тупо гледа у њега и повремено грицка корицу кукурузног хљеба. Кад изусти "Бранка" она у исте стопе понови "Бранка" и мало се окељи. Овај упорно настави да пита за имена родитеља, браће и сестара. Мала само кад овај каже "тата" па "мама" и при томе додаје "паја" (таква јој је остала последња слика у кориту Лима) помиње и "сека", а никако брат, што закључише да није имала браће.

Бранка је у новом дому прихваћена као рођено дијете и брзо је, наочи расла, прије свих вршњакиња се зађевојчила, учињела се права љепотица. Средина је изумила њену прошлост. Нико се није усуђивао да јој добаци да је нахоче и унесе немир, неизлечиву бољку у њу. Једино су је мучили снови. Врло често би причала "мајци" како јој се један исти сан не скида с ума ("Видим те мртву, али не тебе, него као да ми је мајка нека друга жена и стално ми иште некакву шамију..."). "Мајка" би само угну раменима, помиловала је по глави и увек исти одговор давала: "... Сан је лажа, сине, Бог је истина ... Кад се заљубиш нестаће ти тих снова и једног дана ћемо запалити сијвећу заједно у цркви."

Група Величана пошла у некакву акцију. Покварио им се камион у Колашину. Подуже чекали оправку. Један Величанин се загњрио у групу гимназијалки, блене као да је сишао с ума, трља очи да боље види и опет буљи.

- Е, виђите људи, кумим вас богом великијем, како ова дјевојчица личи кћеркама Митана Кнежевића. Виђи јој очи, нос, ход, стас, обрве, ама ено је права правцата Вука... Људи моји, па ово је неко чудо.

- Чија си ти сине? Ушепртљио се овај, а ледни га зној свога облио, поскакује од силне треме као да је пред најтежим испитом, плаши се да сазна истину.

Мала га мало одмери од главе до пете, напрци уснице да га сиктерише и опсује, али се смири и именова оца именом и презименом и одмах припуни питање: "А што се ви интересујете за мога тату? ", опет напрци уснице и гледа га искоса.

- Ништа, ништа, теке онако питам ... Служио сам војску са једним човеком који теби личи, па извини што сам радознао.

Дошла ова прича до Митана Кнежевића. Он спучи за Колашин, смјести се у хотелу ноћу, а дању стално шетај по граду и њири у туђу дјецу. Шести дан се намери баш на Бранку, враћала се из школе са другарицама. Кад је примети пану му мука у лубину, изгуби глас и обневиди од неке муке и онако ошамућен једва стигне да стави руку на раме дјетета. Онога трена када ју је дохватио вратила му се младалачка снага. Мала му нагло скину руке са рамена и љутито га погледа, гунђајући: "Шта ми се овај народ најмио, па ме све завирује мимо осталих дјевојака... Иди стари бестрага! ... "

Митан прикупи снагу и замоли је: "Стани, сине, да те нешто питам... Чија си ти? "Бранка, односно, сада већ новоименована Нада се мало опкрча као да хоће да га отера онамо одакле је дошао, али више театрално полако растежући слогове одрецитова: "Ја сам ћерка Ђура и Милојке Влаховића... и је ли ти то стари доста за данас? "

- Није још, сине. Гдје ти је Ђуро?

- Пошао је на посао. А, што те мој тата интересује?

Митан, уместо одговора је замоли да га поведе кући.

Мала скакуће као врапче испред њега, врцак средином тела као намерно, а он је у стопу прати и мерачи, срце му баса, хоће да искочи из груди, све се пита: да ли је могуће да га је срећа угледала и сунце огријало. У кућу бануше заједно, мала само "оцу" успје да каже да га тражи неки његов друг.

Сио Митан у прочеље и тумбас му дима суче из носа, за кратко вријеме задими, замрачи сву просторију. Ђуро га кријући завиркује, мјери му сваки дамар, задржава се на сваку црту на лицу и трепери од неке чудне бољке. Пошто Митан истроши оно што је донесено за госта намерника доби неки немир, растреса га трема на најситније комаде, не зна како да започне разговор, први пут у веку осећа да губи тло под ногама. Поможе му Ђуро упадицом: "Пријатељу, де збори више, попуцасмо данас, што те имасмо овако изненада?!" Митан протрије чело, снажно хућну да подиже прашину из пепељаре и уприје поглед у Ђура. Са малом дозом неизвјесности и несигурности поче: "Имам, пријатељу, тешку бољку, непреболну од које немам ни сна, ни мира, ни среће, ни напретка ... У црно је моја кућа завијена ... Овај, не знам одакле да почнем? Ми смо ти, пријатељу, у току овог рата страдали мимо осталог свијета. У бјежанији, почетком маја четрдасет треће убише ми Њемци жену. Имала је девојчицу увезану на леђима, мрч Бранкицу од године и по дана. Овдје мало застаде, погну главу и забисери му се суза у очима. Жену смо сахранили, али од ђетета нигдје трага, као да је пала у воду. Можда је поједоше звјери, или је неко некуда понесе. То ме прогони, са том раном ћу ући у гроб. Па, да ти нешто не кријем, виђох побенави... све ово твоје дијете личи на моју децу и цио дан идем са њоме да се бар ражелим. Не замјери, мука ме је на све ово натјерала ... "Ђура свога ледни зној облио, пуши се као да је насут врелом водом, ћутке се подиже, уђе у другу просторију. Не би дуго унесе неки жути, изинђали папир и још изанђалију шамију, пружи то Митану и загрца се, сав подрхтава. Дуго су оба јецали, па Ђуро поче испрекидано да натуца: "... Баш тада, како то ти велиш донели су ми Њемци ово дијете и наредили ми да га сачувам... Дали су ми овај аусвајс, узгред да ти кажем био ми је игбалан, спасио нас је од Њемаца. Кад би год дошли ја га покажем, а они ме онако њински поздрави и пружи нам оно што имају... Ову шамију је мала донијела и корицу крвавога хљеба у руци. Све смо то сачували, да знаш били смо планирали да јој то ставимо у прћију, а ти чини како хоћеш". Последње ријечи није Митран нити чуо, нити разумиоо, био је утонуо у смирај. Кад су оба себи дошла, опет Ђуро промртоли: - Брате и пријатељу, сачувао сам ти ћерку, али како да ти је сада дам? Како да дам дио себе, дио моје дјеце, дио свих нас, она је наша толико времена. Митан само ћути, ковитла очима, брише сузе, одузео се, не осјећа ни дамар живота. Ђуро устаде и прошета по соби, учини два круга тамо-амо, не зна ни на коју страну да ототали, па настави да прича: "Највиши је проблем како саопштити Нади! Шта јој рећи? Како и на који начин почети причу? Па, како ће то она прихватити? То више није дијете већ формирана дјевојка ... "

У сред ове приче и мучне ситуације уђоше Нада и "мајка". Почеше обје да звијере и неизмјенично погледају Митана и Ђура. Обје истовремено вриснуше: "Шта вам је људи? Шта се десило? Зашто плачете, да се није нешто десило дјеци? Збори црни Ђуро, шта се десило? "- бризну у плач Милојка.

Пометња коју њих две унесоше даде снаге Ђуру да ототали. Снисходљиво се окрену према Нади, стави јој обје руке на раме и загрца се. Кроз сузе поче више да нариче него да прича: "Сине Надо, ја и твоја мајка нијесмо твоји родитељи... Твој је тата овај човек овдје." Још није успео да каже да јој је мајка погинула и да су је Њемци њему донели на чување, она се онесвести. Кад се пробуди, прогунђа: "Да, да! То су они моји снови и она шамија, црна је ... "

После великих суза свих у кући Нада се исправи и поче да завирује Митана, "мајка" је рекла да му приђе и пољуби га. Митан се одазвао и не показује знаке живота, а пусте му точе потоком. Кроз грцање и јецање гунђа: "Сине Надо, ти си моја Бранка ..."

Када су пошли ставили су јој шамију и аусвајс у торбу ...