ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ВЕЛИЧКИ ПОКОЉ КАО КЊИЖЕВНА ТЕМА

Бранко М. Пауновић

 

Деценијама се бавим прикупљањем материјала и докумената о покољу у Велици од 28. јула 1944. године. За ову прилику желим да читаоца упознам са јавним спомињањем тог злодјела, у књижевности и уопште у јавности, о коме се деценијама, необјашњиво и неопростиво, ћутало. Покољ у Велици се након рата спомињао само у кругу породице или најуже родбине, ријетко на већим скуповима, а скоро никада јавно.

Ради илустрације, навешћу само примјер да је друга сахрана величких жртава, које су чак и десетак дана након покоља закопаване ту гдје су и убијене, протекла у знаку општег ћутања на величком гробљу и уз присуство представника власти који су пазили да се шта „неодмјерено“ не каже. Наравно ништа нијесу рекли, нити могли, ни лелекачи, ни тужбалице како, иначе, и налажу наши традиционални обичаји.

Невјероватно и зачуђујуће је што више од пола вијека крвава величка драма није ушла ни у књижевност ни у званичну историографију.

Први пут јавно 8. новембра 1989. године у приштинском „Јединству“ појављује се прича „Шамија“, Радоша Јелића, који зналачки, приповједачки прича о величкој дјевојчици коју испод мртве мајке преузима неки њемачки официр, ставља на мотор и у Колашину предаје на чување једној породици. Ето, по мало стидљиво и послије много чекања, прича о Велици је кренула.

Већ, 1993. године, књижевник Вељко Мијовић штампа прво издање свог романа „Црни Вјетар“. Кажем свог романа, а то је уистину роман свих нас из Велике - и живих и мртвих. Наравно, то Мијовићу није било лако да уради јер је прикупљајући грађу за књигу (свједочења, податке из званичних архива, документа) наилазио на непремостиве тешкоће и нес кривене отпоре. Ипак, успио је, а 2001. године објавио друго допуњено издање романа „Црни вјетар“.

Роман је настао на темељима стварних догађаја, а плод је пишчевог вишегодишњег трагања за истином. Годинама је писац Вељко Мијовић носио у души рески бол због полимске голготе из Другог свјетског рата, посебно поразно сазнање о 28. јулу 1944. године, када су, по злу познате, „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизије оставиле пустош за собом, нарочито у Велици.

Роман је синтеза документарног и умјетничког. Тема је потресна, нема сумње, а подаци, нажалост, истинити. Писац је успио, а није се ни плашио, да жигоше злочинце именом и презименом, а било их је највише из нашег комшилика. Многи су у вријеме објављивања романа „Црни вјетар“ били живи и користили све благодети комунистичког система. Нема никаквог разлога да посумњамо у вјеродостојност имена зликоваца, јер су, бар нама Величанима добро знани.

На другој страни су невине жртве, све нама познате породице, наше сестре, браћа, мајке, бабе, стрине. Нема данас, послије 70 година од тога дана страве и ужаса, ни једног Величанина а да није изгубио дио или читаву породицу.

Читајући „Црни Вјетар“ преда мном искрсавају позната имена мени знаних и незнаних Величана. Ако их нијесам лично знао, знао сам ко су и чији су. С обзиром да сам својом професијом везан за књигу и књижевност и да сам прочитао много књига, трагедија, драма и романа, али ништа стравичније и ужасније нијесам прочитао од Мијовићевог романа. Овај роман се не чита лако. Свако ново читање у мени је изазивало већу језу.

Вељко Мијовић је овим романом више учинио да се злочин не заборави него све што је о томе догађају написано и објављено за 70 година.

Његова књига је својеврсни споменик величкој нејачи, вјечни споменик, вреднији од било ког гранитног спомен обиљежја.

Треба нагласити да писац у дјело није преносио сирову стварност, него је на суптилан начин са пуно истанчаног умијећа градирао појединачне породичне и личне патње жртава. Вјешто је одабирао оно што у правом свијетлу осликава монструозност злочина. Ево, како писац показује докле је ишло то лудило кољачке хорде: „Фатај! Држи! Кољи га! Дери га! Вади му очи! Фисни га подно грла! Искомадај га! Вјешај га о шљиву! Дај конопац! Ужди кућу! Бачи их у огањ! Сиктер, кучко! Чекај
мајку ти влашку ...! Нож јој у трбух! Режи до краја...!“

Невине страдалнике, било да су жене или дјеца (дјеце је било највише) издигао је на ниво хероја. Најупечатљивији је примјер јуначног деветогодишњег Рајка Томичиног Гојковића, који је у дворишту, већ пуном поклане и куршумима уморене родбине, зграбио нејаким рукама дрво и ударио по леђима једнога од крвника, покушавајући да од силовања спаси сестру. Љут због тога, монструм војник, га је зграбио, бацио под ноге и откинуо му десну руку којом је прихватио дрво. Докрајчио га је други џелат испаливши из машинке рафал у дјечакову главу. Сигурно је са осамнаесторо покланих у Гојковића дворишту била суђена смрт и Рајку, али подвиг тог деветогодишњег дјечака уздиже га на пиједестал херојства. Иако мали и некадар, покушао је оно што су морали да учине старији. А било их је, нажалост, тога дана али по околним шумама.

Насјели су на причу да се женама и дјеци ништа неће десити ако пред војску изнесу со и хљеб.

Херој - дјечаци који су касапљени, драни, и херој - дјевојке које су силоване па затим убијане, ниједном нијесу крвнике молили за милост.

И ако мали и сувише млади, одједном су, у том погрому, постали трагично свјесни да би њихове молбе џелатима биле узалудне. Остало је понегдје записана, а понегдје посвједочена, збуњеност монструм - војника јунаштвом њихових жртава. Сваки појединачни случај клања и вербалног иживљавања злочинаца представља ненаписани роман или неснимљени филм. Нажалост, о томе се није писало, ни причало, а морало је. Можда би јавна прича о томе предуприједила и неке друге злочине, какав је на примјер био злочин, убиство шест средњошколаца у кафићу „Панда“ у Пећи и многи други.

Иако исто тако узалудне, потресне молбе и запомагања несрећних мајки су посебна прича. Биле су остављене да чувају куће и дјецу, да се сналазе како знају и умију, а помоћи ниоткуд. Било је то превелико бреме за њихова нејака плећа и за мека мајчинска срца.

О величкој трагедији написано је касније и неколико десетерачких пјесама. Међу њима је неколико веома успјелих које су се, већ одомаћиле у народу, што би казао Вук Караџић. Њих све чешће народни гуслари пјевају уз струне гусала. Заједничко свим тим пјесмама је описивање нечувене бруталности злочинаца над незаштићеним становништвом, без обзира на пол и године старости. У њима су детаљи о појединач-
ним злочинима са прецизно наведеним именима жртава и злочинаца, а једна од најуспјелијих међу њима, је „Вила са Чакора“ аутора Милуна Кубуровића, објављена 2002. године, у збирци „Епске народне пјесме Васојевића“ коју је припремио Ратко Делетић. Ево пар стихова:

„Многима је свијећа угашена
и огњишта кућна распрашена.
За два сата крвавога чина
остало је мртвих шест стотина
на крвавом овом разбојишту
као ниђе прије на бојишту.
Јауци се чују до небеса
а Чакор се диже и потреса.
Земља гори, камен се растапа,
над Великом небо се заклапа“.

Разумљиво, немам простора да дуже образлажем епске пјесме на тему покоља у Велици, али ћу споменути име пјесника Миомира-Мија Радивојевића, који је 1983. Године објавио циклус пјесама под насловом „Крвава драма у селу Велици за вријеме Драуфгенгер операције 28. јула 1944. године.“ Циклус се састоји из пет пјевања - Ухода, Од Осоја до Десен потока, Лешћари - Лазе - Кукавица, Вукадинов поток - Шуме - Пјесковићи, Папратиште - људско мучилиште.

Споменућу и збирку епских пјесама „Крвави трагови“ аутора Жарка Бојића. Централна пјесма у тој збирци носи наслов „Покољ у Велици 1944. године“. Значи, централна поема у тој збирци посвећена је Велици, односно покољу од 28. јула 1944. године. Цитирам један одломак из ове поеме, којим Бојић описује Велику након покоља:

Крвава је слика останула
у Велици двадес’ осмог јула,
након љетње жеге и спарине,
четрдесет четврте године,
већ мрак бјеше почео да пада
и нестаје румен са запада.
Још језици дима небо лижу
кад почеше из збјега да стижу
људи, жене што спасише главе,
па лешеве на’оде крваве.
Свуд около пак’ паљевине...
Нема људи, нема имовине...
Дим се црни диг’о до небеса,
реже мирис сагорелог меса...
Мјесто кућа остала згаришта,
све је мртво не чује се ништа...
Само црни узлијећу врани
- гракћу врани радују се храни.
Утихнула звона и чактари,
све покрали плавски вулентари...
Народ ост’о на голој ледини,
а поклани најмилији њини.
Вриште жене, ује се кукање,
Мук прекида болно нарицање...
Жут се мјесец на небу појави
да открије лешеве у трави,
да људима несрећним помаже
док страдале по Велици траже.
Сву ноћ људи лешеве доносе
да их мртве звјери не разносе.
Сакупљају дјелове тијела,
одсјечена или сагорела.
Браћу, сестре и родбину милу
слагали су сву ноћ на гомилу.
Може ли се знати, Боже мили,
колико су зликовци побили.
Бројали су нареднога дана
- око седам стотина иксана
побијено од мрских лудака
- неким црна земља буде лака.

У рецензији Бојићеве књиге новинар и публициста Миомир-Мијо Бошковић, између осталог, каже: „Јунак и жртва је наш народ - наше мајке, очеви, браћа и сестре. Са истинским осјећајем обавезе да ни једна жртва не смије бити заборављена, Бојић се гусларским стихом враћа у збјегове народне, у колективна и појединачна страдања. Из колективне патње, коју вјерно описује, он издваја појединачне јунаке - жртве, са именом и презименом, потресно свједочећи о њиховим прекраћеним дјетињим животима и именујући џелате. То нарочито чини описујући покољ у Велици, од 28. јула 1944. године, у истоименој пјесми, подсјећајући на многе жртве појкединачно и именујући (не)људе који су крвавим камама и огњем прекратили многе животе. Oсјећајући да писци, пјесници и историчари дугују да вјерно опишу покољ у том мученичком селу, које сев налази на обронцима Чакора, Бојић је, на основу оскудне литературе и свједочења данашњих Величана као и на основу романа Вељка Мијовића „Црни вјетар“, спјевао вјерну и потресну поему о страдању Велике односно њених и становника околних српских села“.

Како то обично бива у великим трагедијама, прве и далеко слободније проговоре жене, првенствено заплакане мајке, сестре, ћерке и супруге. Неке су Величанке, рецимо, наричући над одром покојника, деценијама спомињале свој изгуб и своју тугу. Тако је Душанка Вучетић, налик сестри Батрићевој, готово до своје смрти, тужећи и друге покојнике, спомињала двојицу своје браће - Власта и Тома, коме су зликовци откинули ноге до кољена, објесили га на шљиву главом ка земљи и одрали као јагње. Прерано заплакана Душанка је овако са братом Томом разговарала:

Мјесто свадбе и весеља
сестра тужна
на зло ви је дохитала,
куку, Томо,
куку братска касапницо,
задовијек,
комате ви сестра купи
тебе, Томо, сестра жали
мимо браћу,
комате ти покупила,
мој соколе
крвници те нагрдише,
Бог их клео

У име свих заплаканих величких мајки, и у име оних које су тога несрећног 28. јула 1944. године загрљене с дјецом у смрт пошле, говорила је готово у свакој прилици, наричући послије рата за покојницима, Дарка Милићева Бјелановић чију најближу родбину злокобна канџа смрти није заобишла ни тога дана. Ево како у тужбалици „Угаси се сунце јарко“ објављеној у збирци „Тужбалице Васојевића“ 2006. године нариче Дарка о покољу у Велици

А ко ће ми дом домити,
чему ћу се радовати,
- Безбратница!
Ја сам сама останула,
без мудрога старешине.
На превару све поклаше
- Невјерници!
И без сина јединога ...
отвори се, земљо црна,
угаси се, сунце јарко
да се у мрак преточимо
- Мрачно ми је!
Све је црно без бијела.
Утјешит се немам чиме.
Ој, поносе, родитељски,
- Ја кукаћу задовијек!

Аој Боже свемогући,
арам да је крвницима
што поклаше дјецу луду
у колијевци зањихану ...
С ножевима у очима
црно јутро пробудише,
- Ој, анђели!
Проста нек је смрт пушчана,
Ал’ не проста паљевина
живих душа у кућама ...
Ој, платили главом својом!
Како ће те сан заснути,
ој, проклети Арнаути!
Ја кукала - куку ми је ...
Но је мени вазда леле
на овоме домашају.
Вјековне су погибије
платиле га крвопије,
и без части и образа,
- Невјерници!
А нељуди понајприје
- Звер-авети!

Што ми срце извадисте
- Непреболе!
Жалосница ја сам мајка
Једне л’ очи угасите
- Очи сине,
Ко ће мртве сахранити,
ко гробове оплакати
- Црн гавране!
Што ћу коме поручити ...
Но, не могу, ране љуте,
Ој, жалости и утиру
- Ја кукала !
Утјешит’ се никад нећу,
Сунце сине,
прије вакта угашено!
Сустигле вас сузе моје
и невина крв ђетиња!
Саломљено кућно шљеме
- кам да ми је,
Црн барјаче!

Зплакана тужбалица Дарка Бјелановић је оличење свих Величанки - мајки, сестара, ћерки и супруга које су тога дана изгубиле најрођеније.

Њен крик и туга над општом трагедијом Велике је сличан крику Мајке Југовића на тужном Косовском разбојишту. Ова Величанка је до краја живота нарицала „вазда леле, на овоме домашају“ Џелату би опростила за „смрт пушчану“ њених најрођенијих „Ал не проста паљевина живих душа у кућама“. Због тога их проклиње да их сустигне невина крв ђетиња.

Охрабрује сазнање да је величка голгота у последње вријеме све чешћа тема у књижевном стваралаштву. Наш Величанин Тодор Живаљевић Велички, писање о Велици осјећа као лични дуг, истинску оданост своме роду, дуг према прецима и према потомцима. Тако је Живаљевић 2008. године написао поему „Молитва за род мој велички“, на, јек и лелек због сатрвености његовог рода. Својеврсни мото његове
поеме је у уводном молебану:


Милости, Боже, дај
За род мој
велички
головрати
у невремену пометени
ножем сусједовим
на Свете Кирика и Јулиту
Поклани
на граничара сој
дурашни
малени
на род ноћобдија
непокорни
занесени...


Завичају и завичајној муци није остао дужан ни Вукман Заријин Оташевић, из Горње Ржанице, познати лиричар који у поднаслову пјесме „Магла полимска“ записа: Мојим вршњацима, покланим јула 1944.

Године у Горњој Ржаници и Велици, испод Чакора. Ево, двије строфе из те пјесме:


Магла магла Полимљанка
Згажена жена усред мрака
Полако пење се уз камен...
Невиних крви вјечни пламен
Магла магла Полимљанка...
И кад празнички ноћ заноћи
Као буктиња у својој моћи
На дјечје руке покошене
Горким поменом опомене


Пјесниково родно село, и наша Велика, су овдје препознатљиви по невиђеном масакру над невиним и немоћним становништвом. Са маглом уз Чакор се пење „Невиних крви вјечни пламен“, каже пјесник. Ту су слике масакра стравичне, с маглом се прожимају и пењу уз планине.

Сјутрашњицом поклања Велике, бавио се, на свој начин, оригинални и изузетни пјесник Раденко Милићев Бјелановић. У својим феноменалним минијатурама он подсјећа на каме које су комадале нељубљене Величанке и на душе покланих дјевојчица и дјечака које „Још лутају небом“.


БРЕМЕНА
Велика си
Од снова
Бремена
Твоја дјеца
Још лутају
Небом
Из утробе
Мачем
Просјечена

ОПСЈЕНЕ
Наоколо
Мравињаци
И тежаци
Опомене
И опсјене
Вјечне тајне
Загробљене
Занавијек
Закопане
Силоване
С камом
Ножем
Испод грла
Сатрвене
Низа прла
Вите јеле
Нељубљенe


По личним болним успоменама загребао је и професор Мирко Душанов Симоновић, чије је родитељско двориште 28. јула 1944. Било затрпано лешевима браће и сестара. У његовом воћњаку дуго је врмену одолијевала шљива на коју је објешен и одран мали Мато, Мирково брат по оцу. У Мирковој збирци „Чакорска сазвежђа“, најпотреснија пјесма носи наслов „Покољ у Велици“.


Слушајући страшну истину о покољу и о страдањима својих предака, млада Слађана Пауновић осјетила је потребу и жељу да стиховима пјесме „Црни Вјетар“ објављене 2008. године у збирци „Трагови дјетињства“ дочара трагедију једне дјевојчице, из њеног најближег рода.

Дјетиње искрено и занесено Слађана изговара молитву коју говори дјевојчица из њене пјесме „Спаси, Боже, ја сам премала“.

И да завршим овај преглед злочина над Величанима у књижевности са писменим задацима који су у основним школама рађени непосредно послије те трагедије. Ради истине ваља истаћи, након рата практиковало се у основним и средњим школама у Велици, Мурини, Андријевици и Беранама давање величке трагедије за теме писмених задатака или састава из српског језика и историје. Није то, нажалост, дуго трајало.

Као да се неко досјетио да би јавна прича о злочину водила и до злочинаца, а то би уништило прокламоване снове о братству и јединству.