ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

СТРАДАЊА ДЈЕЦЕ У ПЛАВСКОМ ЗАТВОРУ 1941. И ВЕЛИЧКO-РЖАНИЧКОМ МАСАКРУ 1944. ГОДИНЕ

Проф. др Марко Кнежевић

 

Плавски затвор - дјечје стратиште

Окупацијом од стране италијанских фашиста 1941. године, Плавско-гусињски крај је проглашен „ослобођеним“ и прикључен тзв. Великој Албанији. Под окупацијом је остао све до коначног ослобођења 1945. године (1, стр. 809). За то вријеме православни живаљ је био изложен великом насиљу и страдањима. Главна стратишта тог живља, због „нерашчишћених рачуна“ из прошлости, у току рата била су Велика и Плав. Над недужним житељима Велике извршен је геноцид* 28. јула 1944. године. У Плаву су почетком јула 1941. Године овдашњи квинслинзи и слуге окупатора - вулнетари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни плавски логор, или како су га логораши звали Плавски затвор. Налазио се у вишеспратној кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Како кућа није могла да прими све затворенике, за смјештај заробљених су коришћене и друге затворске просторије у српским кућама у Плаву.

* Према Резолуцији Генералне скупштине УН, бр. 26, од 02. XII 1946. године, геноцид постоји, без обзира на број жртава, ако починилац тог злочина оствари намјеру и уништи у цјелини или дјелимично неку националну, етничку, расну или религијску групу. У Вујаклијином речнику стоји да је геноцид уништавање народа или племена. По поменутој резолуције, као и по Вујаклији, масакр становништва Велике, Г. Ржанице и Улотине, 28. јула 1944. године, неоспорно представља геноцид. Намјера фашистичких злочинаца је била да у величком племену за два часа униште сваки живот на који наиђу, почев од дјеце у мајчиној утроби и њихових мајки, па до најстаријих житеља и тешких инвалида, што су, нажалост, и остварили.

О томе колико је било логораша у кући Џудовића не постоје званични подаци. Према процјени, број се креће од око 140 (по зборнику „Ватре са Комова“) па до око 700 (по изјавама логораша). Реална процјена је да прошло око 500 заточеника, како оних који су остали до краја, тако и оних који су раније побјегли.

Да се неби реметило прокламовано братство и јединство, у Црној Гори као саставном дијелу тадашње социјалистичке (Титове) Југославије, Плавски затвор, као и фашистички геноцид у Велици, 28. јула 1944. године, били су, и поред законом загарантоване слободе говора, „забрањене“, односно табу теме. Ипак, било је књижевних стваралаца и публициста који су се и поред цензуре усуђивали да пишу о величком покољу, али не и о вулнетарско-балистичком логору у Плаву. Историчари се нијесу интересовали за „забрањене теме“, па о величком масакру и плавском затвору до данас нијесу ништа написали. Тек данас, након 70 година, када су укинута „вета“ на неким архивима, сматрамо да се може слободно и јавно говорити и тим темама, па се и историчарима пружа прилика да пишу. Поводом обиљежавања 70-те годишњице геноцида у Велици објављена је књига Покољ у Велици, 28. јула 1944, у којој су сачувани од заборава и други злочини фашиста и слугу окупатора у Плавско-гусињском крају (2).

Као један од преживјелих дјечака Плавског логора, писац ових редова, да би испунио дуг према страдалој дјеци и осталим жртвама тог логора, међу којима су му малољетни брат Мирослав - Мишо и сестра Коса (погрешно преименовани у Списку жртвава рата 1941-1945. Савазног завода за статистику у Братислав и Раку), посветио је посебан одјељак са списком умрле дјеце у завичајној монографији Велика и Новшиће. Злочин се не смије заборавити, јер је заборав друго убиство невиних, што такође представља злочин. Зато злочин треба записати и сачувати од заборава (3, стр. 134).

За првих седам дана, када су затвор стражали вулнетари и балисти, у логору је владало насиље и хаотично стање. Жене и дјевојке су извођене на силовање, логораши у почетку нијесу добијали храну, а дјеца су почела умирати од глади и болести. Италијанска команда је уважила жалбу логораша на плавске силоватеље, па је стража убрзо замијењена италијанским војницима. Од тада је, донекле, контролисан улаз у затвор, али је стање и даље било очајно и неподношљиво. Храна коју су почели да дају била је неисправна, што је изaзвало срдобољу и друге болести код дјеце и одраслих.

Собе у Џудовићевој кући, прије смјештаја логораша, биле су потпуно празне, без икаквог намјештаја, па и без кревета и столица. У таквим собама пресовано је по 7- 8 вишечланих породица, већином мајки са малом дјецом. Ниједна соба није имала неки мокри чвор или чесму. Неке су биле без врата и без прозора, па су мајке стављале приручне тканине на прозорима да би заштитиле дјецу од промаје. Лежало се и сједело на пљавом поду у згрченом положају и на смјену. Санитарни услови су били очајни. Само један пољски WC на неколико стотина логораша. Он се налазио испод спољних улазних дрвених стапеница, на јазу који је пролазио поред зграде (4, стр. 34). Нужда се често вршила по балконима, ходницима, па и у собама, уз употребу папира, крпа, лименки и другог приручног материјала, па је то је бацано у јаз (5, стр. 18). Због прљавштине, некупања и немогућности одржавања хигијене намножиле су се вашке, па је дошло и до појаве шуге (свраба).

Гладовали су и одрасли и дјеца, али су глад и болест теже подносила дјеца млађег узраста. Само једном дневно логораши су добијали по неку мрвицу лоше хране. Италијански стражари су дозвољавали дјеци излазак из логора. Дјеца су често одлазила у италијанску касарну у Магазама, храну. Иначе, сажаљиви војници из својих порција одвајали су дио хране и пружали дјеци. Сјећам се када би ме неки италијански војник позвао:
„Пиколо, пиколи, вјени ква“ (Мали, мали, дођи овамо) а онда ми пружио нешто хране из своје порције. Ја сам ту мрвицу носио у затвор и дијелио са браћом и сестрама. Дјеца су у лименкама кувала зелене плодове шљива у шљивику поред затвора и то јела.

Било је муслиманских породица које су логорашима, као својим комшијама, пријатељима и кумовима, а неке и као партизанским породицама, повремено доносиле храну. Нашој породици пружали су помоћ у исхрани кумови Хафис и Малић Реџепагић из Магаза са синовима, Селимом и Хамзом.

Плавски затвор остао је запамћен по бруталном, нехуманом и садистичком понашању вулнетара и балиста према логорашима. Према списку жртава рата 1941.1945, Савезног завода за статистику СФРЈ у Београду, у њему је умрло од глади и болести 27-оро дјеце, највише из Горње Ржанице (15-оро) и из Војног Села и Ђуричке ријеке (8-оро), а затим из Новшића и Велике по двоје, а остала из Брезојевица и других села. Тај списак није коначан, јер у њему недостају дјеца која су умрла од последица глади, болести и других узрока након напуштања затвора. Иако је затвор представљао велики извор заразе, у току боловања дјеци и одраслима није пружана никаква медицинска помоћ. Забиљежен је трагичан случај породице Радивоја Љутића из Војног Села. У Плавском затвору умро му је син Марко од три мјесеца, а његова супруга Дуња, након бјекства из затвора, у потрази за збјегом морала је да да баци живо дијете у блато да оно неби плечем одало збјег (3, стр. 133 - 136).

Већина умрле дјеце је старости од једне до три године. Узраста до једне године умрло је у затвору 7-оро, а од једне до 5 година 21 дијете. Дјеца су сахрањивана на плавском и у сеоским гробљима. Умирале су и старе особе, а један број логораша је интерниран у албански логор у Каваји.

 

СПИСАК ДЈЕЦЕ УМРЛЕ ОД ГЛАДИ И БОЛЕСТИ У ПЛАВСКОМ ЗАТВОРУ 1941. ГОДИНЕ

 

       

1.

Лалевић Радивоја Милица

(1935)

Горња Ржаница

        
 

2.

Нововић Алексе Радосава

(1940)

Горња Ржаница

  
 

3.

Нововић Арса Милунка

(1937)

Горња Ржаница

  
 

4.

Нововић Јована Милован

(1941)

Горња Ржаница

  
 

5.

Нововић Јована Радунка

(1935)

Горња Ржаница

  
 

6.

Нововић Милорада Драгица

(1941)

Горња Ржаница

  
 

7.

Оташевић Максима Батрић

(1941)

Горња Ржаница

  
 

8.

Оташевић Максима Драгица

(1939)

Горња Ржаница

  
 

9.

Оташевић Радомира Божидар

(1939)

Горња Ржаница

  
 

10.

Оташевић Радомира Милица

(1936)

Горња Ржаница

  
 

11.

Оташевић Миленка Рада

(1940)

Горња Ржаница

  
 

12.

Оташевић Радула Радојица

(1939)

Горња Ржаница

  
 

13.

Оташевић Радула Станица

(1940)

Горња Ржаница

  
 

14.

Попадић Уроша Драгица

(1936)

Горња Ржаница

  
 

15.

Попадић Војислава Митар

(1939)

Горња Ржаница

  
 

16.

Кнежевић Вучеље Братислав*

(1939)

Новшиће

  
 

17.

Кнежевић Вучеље Рака

(1941)

Новшиће

  
 

18.

Јокић Сена Милијана

(1938)

Велика

  
 

19.

Петровић Радула Радомир

(1939)

Велика

  
 

20.

Ђуричанин Михајла Богић

(1940)

Ђуричка Ријека

  
 

21.

Ђуричанин Радомира Ратомир

(1941)

Ђуричка Ријека

  
 

22.

Ђуричанин Радомира Станица

(1939)

Ђуричка Ријека

  
 

23.

Ђуричанин Марка Жарко

(1939)

Ђуричка Ријека

  
 

24.

Турковић Крста Нада

(1940)

Војно Село

  
 

25.

Љутић Радивоја Марко

(1941)

Војно Селo

  
 

26.

Љутић Радоње Станија

(1940)

Војно Село

  
 

27.

Симоновић Вукмана Миомир

(1941)

Војно Село

  
 

28.

Дашић Пера Светимир

(1939)

Брезојевице

  

Извор: Списак жртава рата 1941 - 1945. (стр.228-241), Савезни завод за статистику СФРЈ, Београд.1

* Дјеца под бр. 16 и 17 погрешно су преименована. Умјесто Кнежевић Вучеље Братислав треба да стоји Кнежевић Вучеље Мирослав, а умјесто умјесто имена Рака право име је Коса. Дијете под бр. 28 Ђуричанин М. Жарко изостављено је на списку жртава рата 1941-1945, па је накнадно уведено у списак.

Дјеца су умирала од последица глади и болести у затвору и по из ласку из затвора. Није познато да ли је вођена евиденција умрле дјеце и одраслих особа у затвору од стране управе затвора.

Звјерска убиства дјеце у Велици и Горњој Ржаници

У фашистичком геноциду у Велици и Горњој Ржаници, 28. јула 1944. године дјеца су убијана на најсвирепији начин: клањем, драњем, бацањем у ватру запаљених домова, у наручју мајки, у мајчиној утроби и у колијевци. Мајкама су бајонетима паране утробе и из њих вађена нерођена дјеца.

Монструозни масакр становништва у Велици и Горњој Ржаници, 28. јула 1944. године, с озиром на масовност броја убијених особа у односу на број становника, а имајући у виду убијање дјеце и одраслих због њихове припадности другој вјери и нацији, неоспорно представља геноцид. Садржи и елементе етноцида, јер је у питању намјера и покушај потпуног физичког истребљења једне племенске, односно етничке заједнице (3, стр.147-148).

Брутално је убијено 107-оро дјеце, од којих је 11-оро било тек рођено без имена. Распорено је пет трудница и убијено на десетине болесних и беспомоћних стараца. Нестале су читаве породице (2, стр.168).

У кући Уроша Попадића на улазу у Велику злочинци су затекли четири породице са укупно 15 чланова и све их поубијали.

У кући Томице Гојковић злочинци су затекли 15-оро дјеце, двије дјевојке, пет жене и једног старца. Крвожедне убице су их све потројиле по величини, а онда по заузимању растојања осуле паљбу по њима. Од четворо Томичине дјеце, која су му била највећа радост и нада у животу, једино је остао жив 12-тогодишњи син Гојко. Њега су убице одвеле у правцу Чакора, али им је он побјегао из Цикуша. У овом крвавом пиру, од 23 жртве, само четири особе су пуким случајем остале живе (6, стр.511-514).

Фашистички зликовци су у кући Душана Симоновића затекли три породице. Убили су 7 чланова Душанове породице: мајку, жену, троје мушке дјеце и двије ћерке. Један крвопија је распорио бајонетом његову жену пред порођајем и дијете је живо испало из мајчине утробе (6, стр. 520). Сина Мата од 13 година ухватили су и посјекли му обје ноге у кољенима, а затим објесили на шљивово стабло са главом надоље и убили га.

Кад су наишли балисти, Милунка Вучетић се налазила у шљивику са сином Томиславом. Кољачи су одмах зграбили Томислава, привели га једном шљивовом стаблу и ножем почели да га живог деру. Дијете је молило: „Убијте ме као људи, немојте ме драти као јарца“. Зликовци су били неумољиви. Тому су одрали кожу с лица, а десну руку му сломили на три мјеста, те је тако умро у највећим мукама (7, стр. 518-519).

Дивни Вучетић балиста је убио сина Божа у наручју а њу ранио. У Вукадиновом потоку злочинци су звјерски убили 19 особа, међу којима више од десеторо дјеце и двије жене пред порођајем (7, стр. 136-137).

У кући Живаљевића на Папратишту, окупило се било 18 особа, све дјеца, осим четири одрсале дјевојке и три жене. Наишла је група војника у њемачким униформама, међу којима су неки говорили српским језиком. Понуђена им је јело, што су прихватили и јели, а затим отишли.

Убрзо је дошла друга група војника. Кад су угурали све особе у кућу, дјевојку Пољку Живаљевић су покушали да силују, али је она успјела да им се гола истргне из руку и скочи кроз прозор. Убијена је у кукурузу.

Од 18 особа убијено је 10, три рањено, а пет успјело да побјегне. Двоје дјеце и једна жена изгорјели су у запаљеној кући (6, стр.514-515).

Породице Сава и Милована Томовића, Ђола Раденовића, Михаила Јокића, Пунише и Благоја Вучетића угурали су у кућу и живе запалили. Из куће су се чули крици, запомагање и ужасна вриска. Убили су и двије дјевојчице које су се нашле на путу (1, стр. 177).

Миличку Кнежевићу убијени су: жена, ћерка (сасјечене ножевима) и син који је бачен у ватру и потпуно без трага изгорио (6, стр.519).

Величком геноциду претходило је страдање становништва у Горњој Ржаници и у Улотини. Бјежећи испред десеткованих јединица „Принц Еуген“ и „Скендербег“ дивизије, 28. jула 1944. године, неке мајке са дјецом из Горње Ржанице покушале су да нађу спас у великом збјегу, лоцираном у шумском комплексу Сурдуп у горњем дијелу Ржаничке ријеке.

Непријатељ је сакупљену нејач повео у засеок Фиришта на губилиште. Тада је из правца Жарског крша и Сјекирице наишла група злочинаца и без икакве милости рафалима усмртила 20 особа, међу којима десет мајки, деветоро дјеце старости од двије до 12 година и једну жену.

Трећег дана послије масакра у Фириштима, родбина је извукла испод тијела мртве мајке живог дјечака Нововић Арса Раја. Пуким случајем са стрелишта су побјегла четири дјечака, Оташевићи: Гавро, Здравко, Вујадин и Драгиша (9, стр. 31). Десетогодишњи дјечак Момчило Нововић замолио је убице: „Кумим ве богом немојте нас убити“, али су крвожедне убице биле неумољиве (9, стр. 59). Ржаничка ријека је текла крвава, а са њива, ливада и из воћњака ширио се смрад лешева жена, дјеце и стараца, које није имао ко да покопа.

Друга група фашиста дошла је у Горњу Ржаницу уз долину Лима, преко Машнице и Кривача. У засеоку Поље злочинци су извршили крвави пир. Испред куће Радоње Лалевића стријељали су 11 особа из тог братства, од којих осморо дјеце (старости од четири до 16 година), једну бебу у колијевци и двије мајке. Нијесу имали милости ни према трудници пред порођајем Милеви Радоњиној Лалевић, мајци седморо дјеце.

У истом засеоку убијено је и у кућама спаљено побијених и живих 28 особа. Међу њима су шест мајки, десеторо дјеце и 12 жена У кући Мирка Раденовића убили су Рабију Раденовић и њене синове Добрашина, Драгутина, Ратомира и Новицу. Злочинци се нијесу задовољили ликвидацијама дјеце и жена, већ су пљачкали куће, плијенили стоку, односили кућне ствари, постељину и друге, све уз шенлучење, пјесму и оргијање и то на српском језику (8, стр. 31).

По пуковнику Бранку Пауновићу, извршоци овог геноцида су балисти из Бујановца, Медвеђе, Урошевца, Гњилана и Качаника, из састава 21. СС дивизије „Скендербег“, уз учешће вулнетара и балиста из Плава и Гусиња. Масакр је извршен на превару, јер је непријатељ обавијестио становништво да ће војска мирно проћи и да неће никога дирати.

 

СПИСАК ДЈЕЦЕ И МЛАДИХ, УЗРАСТА ДО 18 ГОДИНА, СТРАДАЛИХ У ВЕЛИЧКОМ МАСАКРУ 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ (2, 136 - 166)

 

       

01.

Бјелановић

Радојка

Милосава

(1926)

        
 

02.
03.
04.
05.
06.

Бошковић
Бошковић
Бошковић
Бошковић
Бошковић

Максима
Миличка
Миличка
Миличка
Симона

Радомир
Милосава
Радосав
Вукица
Милунка

(1930)
(1943)
(1944)
(1938)
(1934)

  
 

07.
08.
09.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.

Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић
Гојковић

Манојла
Томице
Томице
Томице
Цветка
Цветка
Ђорђија
Ђорђија
Здравка
Томице

Ракита
Гаврило
Крстиња
Рајко
Милка
Вида
Милош
Милорад
Зорка
Драга

(1941)
(1932)
(1928)
(1934)
(1936)
(1939)
(1943)
(1941)
(1943)
(1926)

  
 

17.
18.

Јанковић
Јанковић

Михаила
Митра

Верица
Божидар

(1938)
(1935)

  
 

19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.

Јокић
Јокић
Јокић
Јокић
Јокић
Јокић
Јокић
Јокић

Богдана
Михаила
Михаила
Михаила
Милована
Петра
Петра
Влада

Радослав
Марија
Раде
Станија
Милосава
Мара
Вера
Војка

(1940)
(1935)
(1942)
(1937)
(1939)
(1944)
(1943)
(1938)

  
 

27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.

Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић
Кнежевић

Влада
Андра
Лека
Лека
Лека
Луке
Михаила
Милића
Миличка

Илинка
Драга
Неђељко
Рабија
Ратко
Станојка
Радосава
Милунка
Драга

(1935)
(1927)
(1938)
(1928)
(1942)
(1941)
(1939)
(1943)
(1937)

  
 

36.
37.
38.
39.

Огњановић
Огњановић
Огњановић
Огњановић

Љуба
Љуба
Симона
Вукмана

Боро
Радослав
Радомир
Дара

(1937)
(1938)
(1941)
(1943)

  
 

40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.

Пауновић
Пауновић
Пауновић
Пауновић
Пауновић
Пауновић
Пауновић
Пауновић

Алексе
Алексе
Димитрија
Микаила
Микаила
Микаима
Миодрага
Мирка

Мируна
Славка
Славица
Крстиња
Рабија
Веселин
Страшимир
Милојка

(1929)
(1941)
(1943)
(1933)
(1931)
(1934)
(1943)
(1927)

  
 

48.
49.

Петровић
Петровић

Милоње
Н.

Коса
Радомир

(1941)
(1939)

  
 

50.

Радуловић

Радоја

Божана

(1936)

  
 

51.
52.
53.
54.
55.
56.
57.

Симоновић
Симоновић
Симоновић
Симоновић
Симоновић
Симоновић
Симоновић

Душана
Душана
Душана
Јанка
Јанка
Радована
Рада

Крстиња
Мато
Милорад
Коса
Милосава
Нада
Милена

(1929)
(1931)
(1939)
(1935)
(1927)
(1936)
(1926)

  
 

58.
59.

Стешевић
Стешевић

Вучете
Вучете

Радмила
Радослав

(1935)
(1933)

  
 

60.
61.
62.
63.
64.
65.
66.
67.
68.

Томовић
Томовић
Томовић
Томовић
Томовић
Томовић
Томовић
Томовић
Томовић

Николе
Радомира
Воја
Воја
Воја
Сава
Сава
Сава
Вукмана

Милица
Надежда
Божидар
Радица
Радослав
Милица
Величко
Загорка
Радомир

(1937)
(1939)
(1939)
(1942)
(1941)
(1943)
(1935)
(1936)
(1927)

  
 

69.
70.
71.
72.
73.
74.
75.
76.
77.
78.
79.
80.
81.
82.
83.
84.

Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић
Вучетић

Благоја
Благоја
Благоја
Душана
Душана
Милана
Милована
Пунише
Пунише
Пунише
Радована
Радована
Вукмана
Вукмана
Мијајла
Пунише

Даница
Душанка
Стојана
Драгица
Раде
Божо
Томислав
Милијана
Рајка
Рајко
Наталија
Жарко
Рабија
Радомир
Лепосава
Милева

(1927)
(1938)
(1929)
(1935)
(1941)
(1941)
(1941)
(1938)
(1936)
(1930)
(1927)
(1937)
(1927)
(1929)
(1926)
(1926)

  
 

85.
86.
87.
88.
89.
90.
91.
92.
93.
94.
95.
96.
97.
98.
99.
100.
101.
102.

Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић)
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић
Живаљевић

Мијајла
Мијајла
Мијајла
Миле
Милоша
Милоша
Ника
Ника
Радула
Радула
Риста
Риста
Риста
Вукосава
Вукосава
Вукосава
Вукосава
Вукосава

Добрица
Љубица
Милица
Василија
Драгица
Мирко
Марко
Миросава
Десанка
Душанка
Милица
Радојка
Славољуб
Даница
Миливоје
Милош
Милован
Рада

(1939)
(1936)
(1934)
(1933)
(1939)
(1943)
(1943)
(1939)
(1930)
(1933)
(1943)
(1940)
(1942)
(1927)
(1929)
(1933)
(1931)
(1935)

  

Напомена: Новије податке о жртавама геноцида у Велици 28. јула 1944, са именом оца, годином рођања, годином и мјестом погибије у дирекном терору, прикупио је Бранко М. Јокић, из Музеја жртава геноцида у Крагујевцу и Београду и објавио у књизи Покољ у Велици 28. јула 1944. Принт, Подгорица, 2014. стр.136-166).

Списак није потпун. У њему недостају следећа имена жртава млађих од 18 година које су уписане на чакорском споменику, у Зборнику Ватре са Комова и у другим публикацијама:

Вучетић Радована Сава (6 година), Гојковић Здравка Рада (5), Гојковић Милорад (1), Живаљевић М. Станка (6), Живаљевић Ратка Александар (4), Живаљевић Вукосава Драгица (5), Ђукић Трифа Пољка (18).

 

ДЈЕЦА ЖРТВЕ ГОРЊО-РЖАНИЧКОГ МАСАКРА, 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ

 

       

01.

Ивановић

Миљана

Мирка

(1941)

        
 

02.
03.
04.
05.
06.
07.

Лалевић
Лалевић
Лалевић
Лалевић
Лалевић
Лалевић

Душана
Душана
Радоње
Радоње
Радоње
Радоша

Милан
Милијана
Миличко
Радосав
Владимир
Радмила

(1940)
(1939)
(1943)
(1931)
(1938)
(1936)

  
 

08.
09.
10.
11.
12.
13.
14.

Нововић
Нововић
Нововић
Нововић
Нововић
Нововић
Нововић

Гавра
Максима
Максима
Максима
Максима
Максима
Мартина

Сенка
Анђелија
Милијана
Момчило
Радунка
Спасоје
Вучеља

(1942)
(1939)
(1929)
(1932)
(1937)
(1935)
(1938)

  
 

15.

Оташевић

Максима

Драгица

(1939)

  
 

16.

Попадић

Војислава

Рака

(1942

  
 

17.
18.
19.

Раденовић
Раденовић
Раденовић

Новице
Новице
Новице

Драгутин
Добрашин
Ратомир

(1939)
(1936)
(1942)

  
 

20.
21.

Радуновић
Радуновић

Миле
Миле

Милена
Милица

(1938)
(1940)

  
 

22.

Рајковић

Спасоја

Никола

(1943)

  
 

23.

Живаљевић

Митра

Мирко

(1938)

  
 

 

Закључак
 

Окупацијом 1941. године италијански фашисти су уступили локалну власт у Плавско-гусињском крају великоалбанским националистима, квинслинзима и слугама окупатора на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем. Настали су тешки дани за православно становништво, јер ове снаге под окриљем окупатора одмах започињу насиље, пљачку, паљење кућа и убиства у насељима са тим становништвом. Главна стратишта православаца у току Другог свјетског рата била су Велика са ближм околином и Плав. У Плаву, у кући Вукоте Џудовића, формиран је злогласни вулнетарско - балистички логор за мајке са дјецом, жене и старије особе. Заточеници су били из Плава и околних села, највише из Горње Ржанице, Велике, Новшића, Војног Села и Ђуричке Ријеке. Због нехуманих услова, глади и болести у том казамату умрло је по непотпуном списку 27 - оро дјеце, већином узраста двије до три године. Дјеца спадају међу најбројније жртве плавског казамата 1941. и фашистичко-велнетарско-балистичког геноцида у Велици и Горњој Ржаници, 28. јула 1944. године, што довољно говори о свирепости злочина. Једну трећину укупних жртава су чинила дјеца, већином узраста до 10 година. Дјеце и младих старости до 18. година у Велици је убијено више од стотину, а у Горњој Ржаници и Новшићу око три десетине.

Послијератна комунистичка власт чувала је у архивима спискове жртава фашистичко-квинслишког терора и имена осуђених злочинаца као строго повјерљиву и недоступну документацију. За многе осуђение злочинце, па и неке осуђене на смрт, није извршена казна. Али, за чудо, неки преживјели православци или потомци жртвава, ако су у току заташкавања злочина препознали убице или јавно проговорили о злочину, кажњавани су. Нико се досада није извинуо за злочине над православним становништвом.

Литература

1. Џелетовић Иванов Павле, (2012), 21. СС дивизија СКЕНДЕРБЕГ, Удружење писаца Поета, Београд;
2. Јокић Бранко, (2014), Покољ у Велици 28. јула 1944. године, издавач АП „Принт“ Подгорица;
3. Кнежевић Марко (2014), Велика и Новшиће - завичајна монографија, Издавачи: Штампар Макарије (Октоих) - Београд, Ободско Слово - Подгорица, Подгорица;
4. Оташевић Вујадин, Добричанин С. (2006), Косово - глас жртава, Издавач Медицински факултет у Нишу, Ниш;
5. Кнежевић Мирко, (2003), Зашто се 60 година ћути о балистичком логору у Плаву, РЕВИЈА Д, сриједа 10. децембар, Подгорица
6. Лекић Радован, 1961. Андријевички срез 1941-1945 (Прилог историји НОБ-е Црне Горе) Обод, Цетиње.
7. Ватре са Комова, Народ андријевичког среза у НОР 1941-1945, Издавач Мјесни одбор СУБНОР-а, Андријевица, Београд, 1978;
8. Оташевић Гавро, Стријељали, клали и спаљивали, „Свевиђе“, Беране;
9. Нововић Милан, (2011), Нововићи у Горњој Ржаници кроз времена, MNEMOSYNE - Центар за очување наслеђа Косова и Метохије и аутор