ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ПРЕДЛОГ ДА СЕ ЗЛОЧИН У ВЕЛИЦИ 28. ЈУЛА 1944. ПРОГЛАСИ ЗА ДАН СЕЋАЊА

Проф. др Гојко Гојковић

 

Подржавам Одбор за обележавање седамдесетогодишњице од фашистичког геноцида у Велици, што је одлучио да организује Округли сто на тему „ Геноцид у Велици 28. јула 1944. године“, када је за нешто више од два сата у Велици и околним селима (даље: у Велици) мученичком смрћу страдало више од 428 особа, а међу њима највише рођене и нерођене деце, омладине, те наше мајке и баке, инвалидна и остарјела лица. Тај крвави обрачун над цивилним и ненаоружаним становништвом извршили су остаци разулареног 14. СС пука, 7 СС добровољачка дивизија Принц Еуген и 21 СС дивизија Скендербег. Зато ми данас и сутра, заправо сваког дана, ко зна по који пут, скрушено стојимо овде пред њиховим сенима, несрећни због ужаса који се догодио пре 70 година, прожети осећањем бола и туге за прерано изгубљеним мајкама, несрећним сестрицама и храбрим дечацима.

Тога кобног дана зајечала је Велика јеком мученика, загосподарило је безнађе и немоћ обесправљених. По испољеној мржњи, по окрутности и начину како је извршен, овај злочин представља једно од три најстравичнијих губилишта у Европи у Другом свјетском рату.

Народ овог краја ни данас, после толико година, не може да схвати безумну суровост зликоваца, тих избезумљених људских бића, њихову необуздану мржњу и јако испољену жељу да заувијек униште овај храбри и напаћени народ који се стотинама година борио и изборио за вечни опстанак на својој часној и посној земљи.

Сви знамо да је овај злочин у Велици у послератним годинама потискиван у други план, заправо смишљено прећуткиван. То су чинили такозвани поборници братства и јединства, а тако се понашала и овдашња власт. О тој трагедији није се говорило на званичним местима, па се самим тим, тај злочин није могао ни обележавати, као да се заборавило да је прикривање злочина издаја оних који су мучени премучени и на свиреп начин убијани, живи у ватру спаљивани.

Тек после много година, невине жртве стравичног злочина, добиле су свог аутентичног тумача у књижевнику Вељку Мијовићу, који је у роману „Црни вјетар“ свестрано приказао решеност есесоваца да униште живот на овим просторима, а све су то чинили уз јако испољену мржњу, безумље, садизам и друге побуде. Са овим романом пробијене су све дотадашње баријере заташкавања и минимизирања крваве драме испод Чакора. И, заиста, сви знамо да је ријеч о роману страве и ужаса, у којем се јечи и лелече за гркљанима пресеченим, за очима повађеним, за породицама сатрвеним.

Посебно желим да истакнем да је крајем прошлог и почетком овог века објављено више публикација о Велици и величкој трагедији, што је изузетно важно, како би се овај злочин свестрано и документовано забележио и релно приказао широј јавности, а све са циљем да се покољ у Велици никада не заборави, али да се - исто тако - никада и нигде не понови.

Проблематика масовних злочина и геноцидних стратишта никада не застарева, већ је предмет свакодневног изучавања и сталног интересовања научних, хуманитарних и других организација и појединаца који су од утицаја на друштвени и политички живот.

Посебно се на овом плану истичу удружења грађана и појединци који се боре за истину, правду и једнакост, за мир и слободу свих грађана, без обзира на веру, националност и политичко опредељење. Због тога је и разумљиво што се ми, и дан-данас, сусрећемо са бројним спомен обележјима, симболичним наступима и пригодним говорима, који нас подсећају на злочине који су се у Другом светском рату и касније, догодили у Европи и свету, а што је и најважније увек уз активно учешће државних органа, културних и других институција.

С обзиром да је злочин у Велици оличење суровости и дивљачког понашања припадника СС јединица, то је из напред наведених разлога обавеза државних органа, хуманитарних и других организација у општини Плав и Црној Гори да се предузме све што је потребно да се сачува сећање на овај, у суштини, геноцидни подухват. С тим у вези, предлажем да се покрене поступак за доношење одлуке којом би се 28. јул 1944. године прогласио као Дан сећања на злочин у Велици. Нека ми буде дозвољено да наведем један пример доношења одлуке о одређивању дана сећања, којим се истовремено објашњава шта се све постиже тим чином.

Тако је, приликом доношења одлуке о дану сећања на многобројне жртве које су се за време Другог светског рата догодиле у логору Аушвиц, тадашњи председник Републике Њемачке, између осталог, истакао да дани сећања на масовне злочине не би смели да нестану, јер дани сећања треба да држе будном не само садашњу, већ и све будуће генерације. Због тога је потребно да се успоставе такви и слични облици сећања који ће деловати и у садашњости и у будућности. Дани сећања треба да садрже тугу бола и губитка, да буду посвећени жртвама, да делују превентивно против сваке могуће опасности од њиховог понављања. У овом случају Дан сећања се односио на 27. јануар 1945, када је ослобођен Аушвиц, а обележава се од 1996. године.

Дан сећања није и не представља дан признавања кривице, кривица је утврђена, кривица је персонификована, кривица се не наслеђује, али је исто тако тачно да је однос према злочинима фундамент наше здраве будућности. Ово првенствено због тога што под теретом времена можемо доћи до постепене релативизације догађаја у прошлости, посебно ако се све то сведе само на сувопарне податке. На тај начин стварају се предуслови да се и највећа варварства постепено своде само на сувопарне податке, а може да доведе до промене у оцени догађаја из прошлог временског периода. Због тога је у интересу свих нас и нашег потомства, у интересу наше будућности да сачувамо сећања на догађаје које не би смели да заборавимо.

Сећање нам даје снагу и помаже да при доношењу оваквих одлука избегнемо странпутице у будућности. Због тога је потребно да учинимо додатни напор да се злочин никада не заборави, да се никада и нигде не понови. Сећања не би смела да престану, јер без сећања на поједина збивања из прошлости није нам загарантована ни сигурна будућност.

С обзиром да је Велика за време Другог светског рата више пута паљена и уништавана, пљачкана и на суров начин урушавана и од тога још није у потпуности опорављена. То другим речима значи да Велици треба подршка да опстане ту где јесте, подршка и од Општине и од државе. Велика то, по мом мишљењу, у сваком погледу и заслужује.

На крају желим да поновим да је обележавање злочина у Велици наша морална обавеза према невино стредалим жртвама, али и опоме на да нико и никада, ни против кога, тако нешто не понови. Ово тим пре што су се у последњем веку велички, полимски и други ломови и масовни погроми више пута понављали. Обавеза је свих нас и наших потомака да се величка трагедија никада не заборави, али не због тога да би се зло враћало злом, већ да се зло никада и нигде не понови. Али се исто тако поставља питање гдје су народи којима су припадали злочинци - јесу ли се јавили, да ли су осудили злочин, да ли су затражили опроштај. То је њихова људска и морална обавеза.