ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

НИЈЕ СВАКИ ЗЛОЧИН, МА КОЛИКО БИО ВЕЛИКИ, ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА

Академик Зоран Лакић

 

У нашој историографији има доста такозваних „бијелих“ и „црних“ мрља. Оне су израз правих историјских „табу тема“. Једна од њих је злочин - ратни злочин и злочин - геноцида. Свашта се у новијој историји дешавало и свакојако се тумачило то дешавање. Најблажа квалификација таквог стања - била су такозвана „лијева скретања“, „лијеве грешке“, одступања од „линије Партије“ и томе слично. Дакле, идеолошка, а не стручна и научна објашњења. Недавно смо имали, рекао бих, озбиљни научни скуп - по саставу својих учесника, који се бавио питањима из новије историје Црне Горе и посебно из новије историје овога краја. Оно што изненађује и изазива - чак чуђење јесте констатација коју ћу ad literan цитирати: Ријеч је о - цитирам: „Стогодишњици страдања Бошњака и Албанаца у Гусињу, која је извршила „Црногорска војска, која је тада била под командом државних органа Црне Горе, тачније Краља Николе“. Затим, слиједи опис да су примијењене - и даље цитирам: „веома тешке репресивне мјере... Касније је започето покрштавање Бошњака и Албанаца под паролом - „Смрт или покрштење“. „Насилно је покрштено око 12.500 Муслимана, те убијено више од 1.800 људи; паљене су куће, скрнављене џамије и мезавља, стријељана бошњачко-албанска елита, пљачкана имовина, јер ова два народа тада нијесу хтјела прихватити Црногорску заставу... Биланс жртава... 850 стријељаних“. Све то тако пише у пратећем материјалу за организацију наведеног Округлог стола. Не наводи се архивска документација, ако је има. Није било ни спорења о тој документацији. То је разлог више што ћу највећи дио мога излагања посветити, управо, питањима хуманизације рата и поштовања међународног ратног права. Право питање је, уствари, да ли нека држава планира злочин, да ли га подстиче и да ли га проводи. Управо ту влада права збрка, чак и код школованих, дакле, професионалних историчара.

Одмах ћемо се разјаснити и надам се сложити: ријетко се који рат завршио без ратних злочина. За долазеће генерације је врло битно да се објасни да ли је злочин планиран, да ли су зараћене стране позивале на злочин, да ли су толерисале злочин и шта су урадиле да га спријече, ако су се десолидарисале са злочинцима. Мање је важно ко то чини - именом и презименом; чак и зашто то чини: из мржње или освете (Ко се не
освети, тај се не посвети!).

Наши ратни сукоби су, најчешће, били братоубилачки. Чак и када се радило о ратовима великих размјера, какав је био Први свјетски рат. Занимљив детаљ о томе изнио је Владимир Дедијер у књизи Сарајево 1914. године. У жестоком ратном сукобу једна кота се налазила у безизлазном положају - за даљу одбрану. Зато је услиједио позив једне стране: Предајте се, не гините лудо! Одговор је био на истом језику: Гдје сте то ви чули и видјели да се Срби предају!

Та и таква ратна збиља, углавном, се приказивала црно-бијело. По систему добри и лоши момци; ови наши су добри, а они њихови су лоши момци. Па се тај суд пренио и на зараћене стране: ова наша је и таква и таква, а она њихова баш никаква. Па се све то пренијело - баш тако на читав народ. У таквим околностима прва на удару је увијек била историјска истина. Па се одомаћила синтагма да побједници пишу историју.

Посебно је питање разумијевање и тумачење појма злочин - геноцида. Није сваки злочин, ма коликих размјера био, злочин - геноцида. Објашњење појма злочин геноцида није, бар до сада довело до егзактне истине, прихватљиве за сваку страну у сукобу. Зато су се тим разјашњењем бавили и органи УН. Није га ни она ријешила на задовољавајући и за свакога прихватљив начин, ма колико се морају поштовати таква настојања. Одмах након завршетка Другог свјетског рата Уједињине нације су 9. децембра 1946. усвојиле КОНВЕНЦИЈУ О СПРЕЧАВАЊУ И КАЖЊАВАЊУ ЗЛОЧИНА - ГЕНОЦИДА. Објашњење је било да се „под геноцидом подразумијева намјерно и масовно убијање (физичко истребљење) људи - због њихове припадности некој раси, вјери и нацији“.

Са наведених позиција осмотрићемо та питања кроз дуготрајну ратничку - ослободилачку историју Црне Горе - кроз вјекове. Било је много свакојаких примјера. Неке од њих је историја забиљежила и запамтила. Навешћемо их, онако par azar.

Још из Његошевог доба постоји занимљива документација. Она помаже да се уоче и на прави начин схвате давнашње намјере да се одговорност и кривица - пребаци на ону другу страну, како смо је већ означили. На савремене оптужбе да је Његош тобоже геноцидан писац, одговара сачувана - богата преписка коју је водио са пријатељима свога времена, али и са жестоким непријатељима. У једном писму из 1846. године он то назива - будалањем. „Ја откада сам жив - нисам сниким овакве преписке јоште имао“. И подсјећа да Црна Гора „трпи свако угњетеније и ризични живот проводи“. Из преписке сазнајемо, да су се и тада поткупљивали јадни људи да продају вјеру за вечеру. Видљиво је „давање новца за чинити мутњу у народ“. Оптужује тако - Скадарског пашу што је „настављенија давао оним Црногорцима те су га мамили са: Сјеците, робите, палите, исребљавајте плодове и усјеве. За то ћете велику награду - свеколици, од Цара примити, у којега је блага - као у мору - воде“. Његош најзад каже да то не приличи 19. вијеку и да се „паљењем не може робити притражанија“. Каже још и да је „с нељудима принуђен човјек да се нељудски влада“.

Слиједећи такав примјер односи се на рат Црне Горе и Турске из 1862. године. Уз напомену да је у турској војсци било мобилисаних војника - не само националних Турака. У њој је тада било и Албанаца. Неки су допали заробљеништва. Управо њима се обраћа црногорски Господар. Цитирам: „Хасан Хоте и ти Муртезо, ви сте се јуначки борили и бранили... Поштено сте се и као јунаци предали... Од овог часа ви нијесте робови, јер сте дошли у слободну земљу. Из те слободне земље хоћу да идете као слободни људи своме завичају... Само пазите да вас по други пут не заробимо. У том случају не јемчим за ваш живот!“

Други примјер се тиче нама ближих догађаја; припада такозваном Вељем рату 1876-1878.године, који је завршен познатим Берлинским конгресом и међународним признањем Црне Горе, што је врло битно са становништа каснијег обавезног поштовања норми Међународног ратног права. Опет ћу врло кратко цитирати обраћање црногорског Господара: „Херцеговци ви сте под влашћу Турском подносили нечувене муке... Слобода у којој се данас налазите не смије вас занијети на освету... Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама!“...

„Херцеговци Мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Иако сте друге вјере, ви сте наша браћа. Јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим да вас ослободим - исто као браћу вашу - Хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно!“

Како се све више приближавамо нашем времену примјери су све бројнији, јер су политичке прилике све сложеније. Ево сада докумената која говоре о времену Балканских ратова 1912-1913. године. Академик Милорад Екмеџић нас подсјећа на занимљив запис Црногорског ђенерала Радомира Вешовића, који је са својом Црногорском војском ослобађао дио по дио, управо овог простора - у Балканским ратовима. Цитираћу ad litteram следећа два детаља:

I Повратили смо се на наша стара огњишта... Сјединили смо се са братском војском из Србије.

II Мени је Господар заповиједио да вам најстрожије наредим:

„Ко истакне бијелу заставу било као преговарач, било у знак предаје, да га људски примите и шњим каваљерски поступате. Куд год кренете по селима или варошима, да се понашате достојанствено.

Свачија имовина има бити заштићена тако да се никоме, кажем никоме, никаква штета не смије чинити. Ово да се саопшти војски, сваком војнику. Кажите да нам Господар Црне Горе поручује - како није задатак његове војске да се зулуми чине, већ да се ред васпостави и да се свакоме, запамтите свакоме (!) осигура слобода, част и имање. А ја вам са своје стране припомињем пазите да ни један војник не насрне на вјеру, на живот поражених и, особито, на част жена. То да се осигура под пријетњом мушкетања. Јесмо ли се разумјели?!“

Богата је архивска документација која се односи управо на вријеме Балканских ратова 1912-1913. године, када су ови крајеви били ослобођени и ушли у састав независне и суверене Црне Горе. Мало се, међутим, познаје и још мање се користи у оцјенама шта се то дешавало са муслиманским живљем, управо, из ових крајева, након завршетка Балканских ратова и ослобођења испод вишевјековног Турског ропства. Било је свакојаких неодмјерених и неодговорних, уствари, нетачних квалификација о њиховом прогону у Турску, како би народ рекао главом без обзира, како смо то истакли на почетку излагања.

Архивска документа, међутим, упућују да се исељавање једног дијела муслиманског живља са ових простора одвијало организовано и да није било присиљавања од ондашњих власти. То су изјављивали, управо они који су жељели да иду у Турску, како се наводи у њиховим изјавама - гдје живи већински муслимански живаљ. Ондашња Црногорска влада им је, чак, организовала превоз до Бара, одакле су бродом одлазили тамо гдје су жељели; углавном турским и грчким бродовима. Плаћала им је превоз до Бара и смјештај у Бару до поласка брода. То се неодговорно занемарује и саопштавају неутемељене оцјене, које историјска наука не прихвата, с разлогом. Дочараћу то стање само са једним документом, уз напомену да их има на хиљаде. Цитирам полицијски извјештај, који је са Цетиња био упућен 7. априла 1914. године, Обласној управи - Андријевица:

„Све оне куће Турака који се пресељавају - треба пописати гдје се налазе, па исте дати под арат са назначењем коме и по колико мјесечно, а претходно тражити упуства од Г. Министра финансија за то.

Никоме не дозволити да у куће улази, а ако би ко хтио насилно - узети га на одговорност. У случају потребе затражите помоћ од војнихвласти да се стави на располагање управним властима онамошњим - да одрже ред... Учтиво се моли Управа црногорске банке да изволи наредити својој филијали у Подгорици да стави на располагање Обласне управе у Подгорици - 10.000 перпера на име путних трошкова турским фамилијама, које путују за Цариград“.Из Пљеваља, на примјер, јављају 21. 4. 1914. године: „Ових дана није се пријавио нико за исељење... Изузев двије фамилије, које се накнадно мисле иселити“.

Подгорица је била сабирни центар, који јавља: „Овдје је стигла повећа маса муслиманских фамилија из бјелопољске области ради пресељења у Турску. Како смо обавијештени, у путу има велики број фамилија које такође иду за овамо, па пошто се нема на располагање новца, молим да нам се пошаље још 10.000 перпера, како се неби на сваки час тражило. Моли се Министарство да изволи наредити да се Обласној Управи стави на располагање тражена свота“. У другом документу, исте провинијенције помиње се „по именични списак са признаницама на сваку од 28.000 перпера који су издати на 594 Муслиманске фамилије на име путног трошка до Бара - ради сељења за Турску“. Из извјештаја од 1. 5.1914. опет сазнајемо: „Овдје је јутрос дошло око сто душа Мухамеданских исељеника, а у путу их, како ови кажу, има још. Свота од 10.000 перпера о којој је ријеч у јучерашњем брзојаву бр. 4.300 - сва је издата те је потребно да нам се стави на располагање још 5.000 перпера, како би им се путни трошак одмах издао“. Према истим изворима, ова акција је трајала до јесени 1914. године, обухватила је неколико десетина хиљада исељеника и коштала је Црну Гору, чак, 451.847,32 перпера.

Ондашње власти Црне Горе су настојале и да проникну у разлоге ових и оволиких исељавања муслиманског становништа из Црне Горе. Министарство Унутрашњих послова Црне Горе, биљежи 07. маја 1914. године, да у Бихор „има 720 Муслиманских кућа са четири ипо чељади што хоће да дижу у Турску“, па се пита што је узрок таквој њиховој одлуци: „Видите згоднијем путем и начином је ли заиста у Биору међу Муслиманима такав покрет за сељење у Турску и ако је - што му је узрок: да ли каква агитација за то, да ли држање Православног елемента и наших власти - према Муслиманима (Зулум и томе слично), да ли је тај покрет дошао спонтано због вјерског фанатизма или због примјера који су сељењем - други дали. Наравно ако је покрет за сељење дошао због некоректног држања Православних према Муслиманима и личних поступака представника власти - ма се то састојало само у владању православних - треба да буде од те управе најстрожије спријечено. Треба спријечити и евентуалну агитацију за сељење и уопште сасјећи и друге одвратити народ од сељења. Но ако би Биорци упорно остали при својој намјери о сељењу..., нека се иселе, али ти који су се на то одлучили и већ су при путу, требало би да стигну у Бар - у идући понеђељак, како би стигли отоле парабродом. У Колашину ће добити трошак за селидбу... Из подужег разговора могу закључити да има агитације са стране, али за сада не може се дознати - одакле потиче. Почем има дугова те дугују они који се селе а тако исто њима дугују они ту остају, па молимо (објашњење) како ће се поступити. Како да се поступи о буџету, пошто до сада није на име истога ништа наплаћивано, те ће плате чиновништва и жандарма пасти на терет - државне касе. Све су земље посијане и ливаде забрањене. Дознао сам да исељеници намјеравају пустити стоку да то униште, али сам строго наредио властима да се то не допусти. Молим за наредбу... Сви су изгледи да се виша половина Бихораца покајала и да не намјерава дизати. Послао сам изасланика да поново учини главни покретач који је код вас долазио Смаил Адровић, не само да не мисли дизати, већ обећаје да ће ми наћи и покретаче на исељење, чем сумњам, јер је неистинит. Надам се до сјутра вече дати вам тачан извјештај по тој ствари.“ (цитирано из фељтона Милоша Војиновића „Сто година од исељавања Муслимана из Црне Горе у Турску 1914.“ у листу Дан 3. јула 2014. године.

Према извјештајима од 23. 6. 1914. било је извјесно да се „међу овдашње Муслимане води агитација за исељавање“. „Иду од куће до куће... причају како се исељеницима дају богате земље... Ако овдје остану - не могу више бити Турци... Њихове Хоџе... проповиједају... Да сваки Турчин који овдје умре није прави Турчин (код њих је нација и религија исти појам); да је грехота и срамота свакоме Турчину да живи под управом другог народа, и народа друге вјере, и да то њихов вјерски закон строго забрањује... Ако се ово и данас продужи - они ће се сви иселити... кроз годину дана“. Наводи се, као разлог сељења, и неслога у браку: „Радије ћу умријети, него се повратити моме мужу“. Други примјер је такође занимљив: радња се дешава у Колашину. Надлежни орган сугерира, телеграмом бр. 913 - „Консултујте Шеријацки надлежног Муфтију - И у чију корист његов исказ буде - поступите по реченом - те Кљајићку повратите или пропустите. Муфти ствар предајте!“ Предлажу се мјере како да се спријечи ова пропаганда и заустави одлазак у Турску - овдашњег муслиманског становништва, па се предлаже да се „строго забрани свако сељење“. Како су у Турску дочекивани, то је сасвим друга тема. Њу је, на литералан начин обрадио наш познати књижевник Хусеин Башић у свом роману „Туђе гнијездо“. Насловом романа дао је прави одговор, а садржај га је до детаља образложио.

Много теже околности су биле за Православни живаљ у Црној Гори и у овим крајевима у вријеме двогодишње Аустроугарске окупације Црне Горе у току Првог свјетског рата. Иако је све то наведено - посебна тема која заслужује и посебну расправу, попут ове, с позивом на тек публиковану студију Српска писма из (сужањства) Светског рата 1914-1918. др Владислава Пандуровића - цитираћу два кратка детаља:

„У групи су били све сами Хрвати, чије расположење према Србима у почетку рата, није било баш најбоље“.

„Док су Аустро-угарски Срби - у руском или србијанском ропству утеху нашли у братском пријему страшња беше судбина србијанских и црногорских војника, који аустро-угарског ропства допадоше“. (Дан - 16. 7.2014.)

У другом писму исте књиге, читамо писмо једног утамниченог Црногорца - своме оцу, из августа 1915.године:

„У нашем лагеру од 12.000 - умрло је више од 5.000, а у другим лагерима - умрло је од 16.000, по 9.000.“

У писму од 9. 9. 1915. године робијаш пише: „Да веома, веома завиди онима који су погинули... Ми слободе немамо, оно што је сваком човјеку - најмилије... Благо мртвима!“

Занимљив је документ, кога пише Б.В. - иначе правник, 8. јануара 1916. године. Цитираћу га нешто потпуније, не само зато што је до сада био мање познат, или сасвим непознат. Његов садржај је за посебну анализу:

„Драги стрико Саво. У овдашњој команди прочитан нам је данас - један званични акт. У њему се говори, да је у борби са Аустро-угарском војском - почињено, од стране наших војника, много недјела. Наводи се тамо да је... Нађено неколико унакажених љешина - аустријских војника, ископаних очију, потпуно обољелих, други, да су на пола покопани. Ако је - то је жалостан случај, да се то догодило - кривњом наше регуларне војске - која се увијек каваљерски понашала према сваком непријатељу! Акт - даље вели да ће се, понови ли се такав случај, и с нама овде најстрожије поступати, а већ се како Акт спомиње осјетне репресалије изводе над нашим држављанима у Болдогасоњу“.

Па, ипак, то није засметало предстолонаследнику Александру Карађорђевићу који је одрастао и васпитавао се у Црној Гори, као сироче и унук Црногорског Господара да нареди својој војци на ратиштима Првог свјетског рата да су њихови непријатељи на фронту, а да су заробљеници сужњи, са којима се мора поступати по нормама Међународног ратног права. Црна Гора је након стицања независности 1878. године - потписник таквих докумената. Немамо података да их се није придржавала као одговорни субјекат међународног права. Опет ћу поновити да је, могуће, било злочина и да су их чинили злочинци - именом и презименом. За такве злочине држава не сноси одговорност, већ појединци. Слична политика је настављена и током Другог свјетског рата. И поред монструозних злочина која је чинила фашистичка окупаторска солдатеска („Стријељати стотину талаца - за једног погинулог њемачког официра“.) и њихови сарадници; Велика 28. јула 1944. године, када је побијено више стотина невиних житеља, само један од тих злочина. Понашање Народно ослободилачке војске и Партизанских одреда било је сасвим другачије. При томе мислимо на Наређење Врховног штаба из јесени 1941. године, у коме се под пријетњом смртне казне, забрањује било какво осветничко малтретирање заробљених непријатељских војника: „Наша војска се мора строго придржавати норми Међународног ратног права“. То, наравно, не значи да није било одступања - кршења тога права. Ријеч је, дакле, о правилима понашања, о нормама које су се морале поштовати - под пријетњом казне смрти онима који би кршили те норме.

Када се све то историографски зна, и то не од јуче, заиста, изненађују нека стручна окупљања о научно провокативним темама, као што је тема Окупација или цивилизација - посвећен Балканским ратовима.

Такав је био одговор на зулуме којима је био изложен тај исти народ у вријеме вишевјековног робовања. То, наравно, не значи, да није било примјера и непоштовања оваквих правила. Злочине у сваком рату чинили су и чине злочинци - именом и презименом. Налазимо их у историографским радовима. Ево једног детаља везаног за злочин у Велици 28. јула 1944. године, који читамо у књизи публицисте Бранка Јокића Покољ у Велици 28. јула 1944. године:

- А што сам ти скривио - Ризо? Само што си жив! И што си Србин!

- За Србе немам милости. Све их похватати и на Православно гробље стријељати!

Понашање ових и оваквих злочинаца - на било којој страни непријатељских фронтова - не може се, нити се смије приписивати званичној политици државе. А таквих примјера је било. Чак их је све више. Рекао бих највише од некомпетентних појединаца; мање од злонамјерних, мада ни ту намјеру не треба искључити у овим нашим, опет, вуненим временима. У сваком случају - критички приступ свим архивским документима, само може да релаксира разговор и полемику на ову врло суптилну тему. Dura lex - sed lex.