ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ 28. ЈУЛА 1944. ИМА ИСТОРИЈСКУ ГЕНЕЗУ

Академик Миомир Дашић

 

Размишљајући шта би могао бити мој прилог на овом скупу сматрао сам да треба прво разјаснити појам геноцида, утолико прије што сам имао прилике да, посредством медија, чујем и читам, да се на неким скуповима последњих година сваки злочин квалификује као геноцидан (било које противничке стране). Истина, под појмом геноцида сматра се сваки злочин који спада у групу кривичних дјела против човјечности и уништења људских добара заштићених међународним правом. У историји је познато много примјера борбе завађених родова и племена још од времена првобитне заједнице, па све до савременог доба. Али многи од злочина не могу се сматрати геноцидним. Наиме, сваки злочин не значи да је и геноцид.

Појам геноцид се почео употребљавати и постаје актуелним тек у 20. вијеку, прецизније од Другог свјетског рата, када је нацифашизам масовно радио на истребљивању словенских народа, Јевреја, Рома и свих других који су били противници нацизма-фашизма.

Појам геноцид сковао је, односно дефинисао 1943. године правник пољско-јеврејског поријекла Рафаел Лемкин. Ријеч геноцид је састављена од грчке ријечи генос, што значи род, племе и латинске ријечи ocidere - што значи убијање рода, односно племена. У пракси и теорији, међутим, израз геноцид има и шире значење. Наиме, под њим се не подразумијева само убијање већ и уништење, на било који начин, одређеног народа, националне, вјерске, расне и друге групе.

У Уједињеним нацима је 1948. године усвојена Конвенција о кривичном дјелу геноцида, као тешке подврсте злочина против човјечности.

По тој Конвенцији геноцидом се сматра свако дјело против човјечности: убиства групе, тешка повреда етничког идентитета групе и њихових чланова; планско (намјерно) подвргавање групе нечовјечним условима који доводе до дјелимичног или потпуног уништења групе; мјере против рађања у оквиру групе, принудно премјештање дјеце из једне групе у другу ради њиховог спречавања у развоју итд.

Конвенција из 1948. све те злочине санкционише, спречава геноцид, забрањује врсте злочина и за вријеме рата и у доба мира. Полазећи од тих општих кривичних начела о злочинама против човјечности, многи ратни догађаји имају злочиначке намјере о истребљењу православног становништва. У даљој прошлости злочин и разна насиља Османлија се, такође, могу сматрати геноцидним, нарочито злочини истребљења српског народа и у Црној Гори и у српским областима ван Црне Горе. Таквих злочина је било и у долини Лима. Тицали су се и Велике као ужег простора Горњег Полимља.

У 17. вијеку, на примјер, на простору од Проклетија па даље на сјевер у долини Лима и околним крајевима било је тешких злочина, која су вршила сјеверно-албанска племена, па су османске власти биле принуђене да подижу утврђења: Плав, Гусиње, Рожаје, Колашин, касније и Беране, да би из њих лакше контроплисале српско становништво, али и да спречавају племена сјеверне Арбаније, која су надирала у Лимску долину у циљу запосиједања ове плодне области, да врше насиље и над православним и исламизираним становништвом... Примјера ради, Плав је као утврђење изграђен на почетку 17. вијека да би се зауставило освајачко племе Клименти и друга сјеверно-албанска племена. Исту улогу је имало и Гусиње. Млетачки племић Маријан Болица извјештава 1614. године да је Гусиње од Климената угрожено (онда је имало 100 кућа са 237 војника, а средином 19. вијека броји преко 400 домова) и да је под снажним притиском и других племена из Горње Албаније.

Онда је било јако угрожено и српско становништво из околине Гусиња, Плава, па и Шекулара. И Велика је онда била под снажним притиском сјеверно-албанских племена, као и други крајеви у долини Лима. Новоформирани турски градови утицали су на успоравање продора сјеверно-албанских племена, али и ослободилачких акција српског народа на овом простору. Велика и Шекулар од тада трпе снажне притиске и сјеверно-арбанских племена, као и од исламинизираног становништва плавске и гусињске средине, гдје се формирао јак слој феудалаца.

Средином 17.вијека Горње Полимље, укључујући и плавско-гусињску котлину, доживјело је тешку разуру. То је вријеме када српско становништво на горњим токовима Лима бива изложено страховитим притисцима, због чега је морало да се расељава. Познато је да је „митрополит Будимља и Арбаније“, Пајсије (Колашиновић) играо значајну улогу у давању отпора надирању исламизираних арбанашких племена да би заштитио православни свијет. Митрополит Пајсије је 1653. на сабору Српске православне цркве, који је одржан у манастиру Ђурђеви Ступови у Будимљу, добио од Синода и патријарха Гаврила, овлашћење да поведе мисију у Рим ради вођења преговора о акцији православног српског народа, да заједно са католичким земљама поведу борбу против Османског царства. Та намјера је откривена, будимљански митрополит Пајсије је, при поласку, ухваћен и жив одран на вратима манастира Ђурђеви Ступови. Ова крвава освета дешава се у вријеме када Венеција предводи хришћане против Османског царства и дуго се ратује под именом Кандијски рат (1645-1669). У овом рату почињено је над православним становништвом много злочина, услиједило је масовно мигрирање и страдање свештенства и монаштва на челу са митрополитом Пајсијом. Разорено је неколико манастира (Шудикова, Ћелије у Калудри) и много других мањих цркава у долини Лима.

Крајем 17. вијека јавља се масовнији прелазак хришћана на ислам, нарочито око Плава, Гусиња у Бихору, Трговишта (Рожаје) и новоформираног Колашина. Велики рат (1683-1699) давао је наду хришћанима и у долини Лима да ће се ослободити тешког робовања под Османлијама. Стога, на страни хришћанских земаља против Османског царства масовно учествују црногорско-брдска племена и Срби из долине Лима.

Међутим, због неуспјеха и повлачења аустријске војске дошло је и до масовног бјекства становништва са ових простора 1690. године. У историји је то познато као велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, родом Црногорцем из подловћенског краја. Сеоба је прориједила становништво и око Плава и Гусиња, а исељавање је погодило и Велику.

Друга велика сеоба Срба са ових простора везана је за њихово учешће у покретима на страни хришћанских земаља Аустрије, Венеције и Русије у рату (1736-1739) које су оне водиле против османског царства. Али, неповољан исход тог ратовања се поново врло негативно одразио и на овај крај. Тада се још масовније покренуло српско становништво и са простора плавско-гусињске котлине на бјекство. Због сеобе српско становништво се, овдје, јако прориједило. Са њим је одбјегло и доста Арбанаса-Климената, Хота, Груда и родова из других племена католичке вјере. Историјски извори свједоче да су се и ова племена у поменутом рату, заједно са српским устаницима, борила против Османлија. Зато су и она била принуђена на сеобе преко Саве и Дунава. Ова друга сеоба Срба је још више прориједила православни свијет у долини Лима. Ту судбину је доживјела и Велика. Страдање становништва на горњим токовима Лима настављено је 1738-1739. када је Ходаверди-паша Махбудбеговић, даљи потомак Станише Црнојевића - Скендер-бега (Бушатлија), повео велику експедицију против бунтовног становништва Горњег Полимља. Том приликом је страдала је и Велика. Пећки паша је извршио велику разуру Велике, Шекулара као и осталих српских насеља у Васојевићима. Много становништва је, како свједоче шкрти оновремени извори, насилно
протјерано у Метохију, да би османске власти у Пећи, могле да га лакше контролишу и спречавају нове побуне. Додуше, то пресељење је имало и економску функцију за османску феудалну класу (аге и бегове) у Метохији, гдје је становништво на посједима феудалаца имало обавезу да испуњава све дажбине према царској власти и феудалцима. То насилно пресељавање православног становништва (прегон) у Метохију имало је карактеристике геноцида, јер се свако насилно пресељење етничке групе, односно народа дефинише као геноцид.

Следећи велики догађај, који је утицао да се становништво Велике и сусједног Шекулара, као и новодосељеног становништва из Љеворечког краја, изложи снажним репресијама Османлија, везан је за ширење устанка под утицајем Карађорђеве Србије почетком 19. вијека. Ослабљена етничка слика омогућила је још масовнију исламизацију српског становништва у долини Лима. Велика и Шекулар у другој половини 19.вијека постају стецишта брђанских црногорских братстава. Велика нарочито прихвата братства досељена са подручја данашње Албаније. Наиме, у 18. вијеку у Велику је усељено неколико родова (из сусједне данашње Албаније), који су били хришћани, претежно католичке вјере. Они су се са домородачким становништвом Велике брзо сјединили. Тако је у Велици створена јака енклава православног становништва, које је, заједно са сусједним становништвом из околине Плава и шекуларским племеном током 19. вијека водило борбе за опстанак на овим просторима. Средином 18. вијека Велика, Шекулар и досељена братства из Васојевићког племена, заустављају арбанашка-исламинизирана племена од даљег продора у долину Лима. Становништво Велике и Шекулара својом борбеношћу утицало је да је продор албанских племена скренут у правцу истока, па је тзв. „пустоносна река“, како је то дефинисао познати научник Јован Томић, захватила Метохију и Косово. Од тада становништво Велике и Шекулара појачано васојевићким и црногорско-брдским братствима, ствара снажну и љуту крајину, која се одупрла исламизацији и покушајима њиховог уклањања са ових простора.

Почетком 19. вијека, у вријеме када се шири утицај Првог српског устанка (1804-1813) и на простор Горњег Полимља, настало је комешање становништва и Велике и окружења. Тада је Османска власт запријетила становништву Велике, Шекулара и других сусједних српских области у долини Лима уништењем. Ту опасност уочио је црногорски митрополит Петар I Петровић, па је писао скадарском везиру, молећи га да не диже војску на Васојевиће, Велику и Шекулар. Упозорио га је да се становништво ових крајева сaмо брани и бори за своју слободу, те би био злочин да га његова сила подави. Наравно, и старјешине ових социјалних заједница - Велике, Шекулара и Васојевића ангажовани су били да преговорима зауставе поход који је припремао скадарски везир Таких-паша. Охрабрени подршком митрополита Петра I Петровића, главари ових етничких заједница су успјели да, преговорима са старјешинама арбанашких племена, зауставе војни поход који је пријетио страдањем устаничког српског становништва. Плавско-гусињски аге и бегови и касније су насилничким начином држања становништва у покорности и експлоатацији како Велике, тако и сусједног српског живља у долини Лима, вршили и злочине. Зна се да је 1824-1825. године Ђулбег-Шабанагић, водећи феудалац и носилац власти у Плавско-гусињском крају, да би држао рају у покорности, извршио злочине над васојевићким и србљачким првацима, неколико њих је повјешао код Ђурђевих ступова, док су се остали разбјежали. Сличних злочина је и касније било у Васојевићима. Нарочито је дошло до масовног злочина и над становништвом Велике и села између Сућеске и Плава које је бранило права на свој опстанак 1853-1854. године. У зиму 1853-1854. дошло је до великог страдања не само устаника под оружјем, него и недужног становништва Велике и околине.

Због пружања отпора безобзирној експлатацији, а у циљу да потпуно сатре немирно становништво Велике 1859. године је услиједио изненадан напад на Велику, којом приликом је страдало (побијено) 20 стараца, а десетине жена и дјевојака одведено као робље. Причињена је и огромна материјална штета Велици, попаљени домови, опљачка-
на стока и друга покретна добра. Овај сурови напад на Велику имао је обиљежје геноцидности, прије свега, по томе што су, чак, похватане жене и дјевојке продаване на пазарима у Плаву, Гусињу и Ђаковици, а немоћни старци убијени. Тај злочиначки акт имао је обиљежје геноцида јер је био усмјерен на потпуно уништење православног становништва Велике. Међутим, до потпуног уништења није дошло, јер је интервенцијом француске и руске дипломатије, у првом реду енергичним ангажовањем француског конзула у Скадру Екара и руског конзула Сученкова, Порта је издала наредбу скадарском везиру да се одведено робље ослободи и да се бар дио опљачкане имовине врати Величанима. Продаване жене и дјевојке на пијацама у Гусињу и Плаву, прије него што је стигла наредба из Истамбула о њиховом ослобођењу, откупљивали су имућнији православни Срби, а истини за вољу било је и појединих угледних муслиманских првака који су давали средства за откуп робиња.

Захваљујући акцији европске дипломатије, Порта је не само спријечила даље вршење злочина над Величанима, него је и издала строгу наредбу да турске мјесне власти не врше насиља над Величанима. Овај тешки злочин против човјечности над становништвом Велике из 1859. године, извршен је од стране сусједних феудалаца из Плава и Гусиња и горње Албаније мимо политике коју је водила Порта. Ово истичем због тога што се, према ономе што се подразумијева под појмом геноцид, овај догађај, иако је био тежак злочин против човјечности, ипак не може сврстати у геноцид, јер иза њега није стајала врховна османска власт. Од овог догађаја, који се може назвати великим злочином, у заштиту Велике енергичније иступају дипломатије Француске, Рускије и Аустрије.

Поучени искуством из претходних догађаја, велички прваци су се и даље држали Цетиња и устајали против насиља, које су вршиле мјесне османске власти из Плава и Гусиња, помогнуте арбанашким исламинизираним становништвом горње Арбаније и Ругове. Наиме, и Величани учествују у устанку Васојевића 1861. години, што је био повод да султан и Порта нареде велики војни поход на Црну Гору. Та војна акција позната је као Други поход Омер-Паше Латаса на Црну Гору. Услиједио је Црногорско-турски рат 1862. године. У том рату Велика је, такође, била изложена снажном страдању, али њени прваци успјели су да народ на вријеме склоне на слободну територију Горњих Васојевића и тако избјегну злочинства, као што се десило у претходним догађајима. Велика је и у овом рату, као и друга села у долини Лима, претрпјела тешка материјална разарања, била је међу оних 44 села у долини Лима која
су спаљена и њихова имовина попљачкана. Ипак се то стање не може сматрати геноцидом.

Када је ријеч о злочинима против човјечности који имају обиљежје геноцидности по конвенцији Уједињених нација, може се рећи да то обиљежје има и догађај који је услиједио одмах послије склапања мира између Црне Горе и Османског царства 1862. године. Ево о чему се ради.

Више турске власти, односно вилајетска влада Босне и Херцеговине донијела је одлуку да неколико величких главара и њихових породица насилно пресели из Велике у Сарајевско поље, гдје су биле под строгом контролом турске власти. То насилно пресељење, такође, има карактеристике геноцида, иако је интервенцијом великих сила, Порта касније наложила да се поменути главари и њихове породице могу вратити у Велику на своја имања.

Сви примјери на које смо указали вршени су као злочини против човјечности, имали су геноцидна обиљежја. Дакле, велики покољ становништва у Велици 28. јула 1944. године има, очигледно, своју генезу.

Питање је само да ли се овај злочин може третирати изразитим геноцидом. Постављањем овог питања руководио сам се оним што прописује Конвенција о геноциду из 1943, односно Конвенција коју су усвојиле Уједињене нације о дефинисању геноцида 1848. године.