ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ВЕЛИКА У ТОПОГРАФИЈИ ТЕРОРА И ТОПОГРАФИЈИ СЈЕЋАЊА ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА: УВОД У ИСТРАЖИВАЊЕ

Епископ Пакрачко-славонски Јован Ћулибрк

 

Једна од најчешћих и најкобнијих методолошких грешака које се чине у проучавању страдања у Другом свјетском рату на подручју бивше Југославије, а која је наслијеђена, често и несвјесно, из социјалистичке историографије јесте тенденција да се то страдање разматра искључиво унутар међујугословенских односа и без увида у шире оквире политике терора, холокауста и геноцида у Другом свјетском рату, као и увида у њихово истраживање и меморијализацију страдања.

Да би деконструисали овако извитоперену методолошку парадигму, нужно је и страдање у Велици јула 1944. године сагледати у општим оквирима страдања у периоду од 1939. до 1945. године, за шта је овде искоришћено једно конкретно мјесто, веома познато у историографији холокауста и нацистичког терора - Рава Руска.

1. Рава Руска

Данас знаменита личност у свијету истраживања холокауста и геноцида, римокатолички свештеник Патрик Дебоа (Patrick Desbois) имао је деду који је у Другом светском рату био заточен од Немаца у Украјини, у месту на данашњој граници с Пољском под именом Рава Руска. Логор број 325 у коме се деда налазио, бивша руска коњичка касарна, био је намијењен француским и белгијским ратним заробљеницима који су се показали бунтовним и склоним бијегу, те су били упућени у далеки логор, у чијој околини се налазило страно становништво, које би им много теже могло помагати у бјекству.

Уз то, Логор 325 налазио се на територији познатој као „Judenkreis“, у трианглу смрти у којем су били и логори смрти Собибор, Белжец, Аушвиц и Треблинка. Територија је била под директном управом R.S.H.A. (Главне управе безбедности Рајха) и на њој је била суспендована Женевска конвенција. Деда Патрика Дибоа налазио се, дакле, у самом средишту нацистичке индустрије смрти коју није било могуће игнорисати: око Логора 325 гушени су гасом милиони људи и одлазили кроз димњаке крематорија у ваздух, који су удисали и француски и белгијски заточеници логора за непокорне ратне заробљенике. Смрт и њени дјелатници су били на сваком кораку, на мјесту које по злу нема упоредивог у историји људског рода.

Међутим, у самој Рави Руској није било гасних комора ни крематорија: из града у коме је до Другог свјетског рата живјело око 42 процената јеврејског становништва, велики део Јевреја је транспортован у Белжец и убијен гасом тамо. Остатак је стрељан у самој Рави Руској и њеној околини, у низу егзекуција 1942. и 1943. године. Лешеви до пет хиљада људи побијених у околини града нису кремирани, као у логорима смрти, него су закопани на местима где су погубљени. Сељаци из околине су били доведени и натерани да чувају Јевреје да не побјегну, да затрпавају масовне гробнице, да служе њемачке војнике храном и пићем, па чак и да им донесу грамофон да би Њемци могли да слушају музику док се процес убијања одвијао.

Када је Патрик Дибоа, пратећи стопе свога деде, 2002. године дошао у Украјину открио је не само да око милион жртава лежи широм онога што је Тимоти Снајдер назвао „Земље крви“ (Bloodlands), него и да ниједно од хиљаду и двије стотине гробишта није означено нити да за људе који живе око њих или на њима - уопште постоји. Градоначелник саме Раве Руске му је одбрусио да о судбини тамошњих Јевреја нико не зна ништа. У срцу „Планете Аушвиц“, како ју је назвао Јехиел Ди Нур, књижевник познат под надимком К-Цетник и аутор првих романа о холокаусту, истраживане деценијама до најситнијих појединости, постојала су дакле стратишта на којима је нестало хиљаде Јевреја Раве Руске за које се није знало, о чијим хиљадама жртава се није знало како су, када и где побијене и сакривене, стратишта окружена тишином како
природе која их је окруживала тако и оних који су њихово уништење гледали и у њему - вољно или невољно - учествовали.

2. Велика

Јасеновац, Јадовно, Крагујевац, Краљево су мјеста која можда нису имала тужну срећу да буду истражена до детаља као што је то случај са нацистичким комплексом радних, концентрационих и логора смрти Аушвиц-Биркенау. Јасеновац, уз све хиљаде књига објављене о њему, нема ништа ни налик десетотомној едицији Анатомија логора Аушвиц коју су уредили Израел Гутман и Францишек Пипер. Објављена крајем осамдесетих година и толико обимна да је захтијевала и једно своје скраћено издање у једном тому, ова едиција сумаризује вишедеценијски научни напор стотина стручњака који су истраживали све аспекте постојања и рада Аушвица.

Међутим, оно што је југословенска наука оставила деведесетим и новом миленијуму - књига Силвије Крејаковић Идентитети је тек 2013. године дала скоро потпун списак краљевачких жртава из 1942. године - то је било вишеструко надокнађено у меморијализацији. Нарочито су Јасеновац и Крагујевац, а у мањој мјери и Краљево и Јадовно, били појмови нераздруживи од наратива Народноослободилачке борбе, скупа са Тјентиштем, Кадињачом, Сремским фронтом, Дрваром или Неретвом. Јасеновац и Крагујевац су били су симболи жртве коју су југословенски народи поднијели у борби за своју нову социјалистичку отаџбину, иако никада нису могла имати исту тежину као мјеста сјећања на битке и борбу, попут Сутјеске, Козаре или Зеленгоре - ако ништа, зато што је увијек постојао прикривени зазор према онима који су ишли као овце на заклање, не пруживши отпор.

Занимљиво да у великом наративу НОБ-а, који је укључивао и стотине средњих и малих меморијала борбе и страдања, два једина мјеста масовног злочина у данашњој Црној Гори не само да немају одговарајуће мјесто него скоро уопште не постоје. Пивско село Дола, у којима је 7. брдска SS дивизија 7. јуна 1943. године, у ширим оквирима Операције Шварц, масакрирала око пет стотина цивила, фигурирало је у наративу НОБ-а тек узгред, у контексту тзв. Битке на Сутјесци.

Велика о којој је ријеч, у историографији и меморијализацији прошла је још лошије: злочин у њој почињен је у оквиру једне од њемачких операција (Draufgänger, у историјату НОР-а позната као Андријевичка операција) уобичајеног обима за други дио рата а чији циљ је био да спријече улазак јединица НОВЈ у окупирану средишњу Србију, што само по себи у наративу НОР-а није имало посебно мјесто. Та операција показала је веома слабу борбену употребљивост 21. SS брдске дивизије „Скендербег“, која је након ове операције деноминована на 14. SS пук „Скендербег“ и укључена у исту 7. SS дивизију која је починила злочин у Долима. Заједно су елементи ове двије дивизије 28. јула у Велици и околини извршиле покољ цивилног становништва, убивши такође око пет стотина стараца, жена и дјеце.

Занимљиво је да у Црној Гори, у којој јесте било великих злочина али није било много масовних покоља од стране Сила осовине, ова два мјеста страдања нису нашла мјесто чак ни у локалном наративу, нити је било озбиљнијег покушаја да се они укључе у наратив Јасеновца и Крагујевца, макар на нивоу Јадовна, Краљева, Бањице итд. Иако су бројем страдалих Дола и Велика свакако у равни бројних других мањих стратишта, нарочито по селима, по Босанској Крајини, Славонији, Лици, Кордуну или Банији, спомен Дола и Велике би Црној Гори свакако донио обол страдалника од нацистичке руке и скренуо пажњу с братоубилачког рата и оружане револуције који су као Дамоклов мач висили и висе над историографијом и меморијализацијом Другог свјетског рата у Црној Гори.

Тиме је још мање разумљиво како су то Дола и Велика нестали из топографије Другог свјетског рата, из образовања и историје, и то до те мјере да су чак и становници самих тих мјеста све до почетка деведесетих година невољко говорили о својој трагедији. Уједно, чињеница је да о оба мјеста и њиховом страдању из периода социјалистичке историографије не постоје монографије, чак ни публицистичке нити породичне, што је за Црну Гору више него зачудно. Ради се о јединственом случају где историјско ћутање о Другом свјетском рату у Црној Гори није било условљено тиме што је избрисана или прећутана групација или тема припадала некој контроверзној или чисто квислиншкој формацији током рата, него је страдала од скоро чисто нацистичких формација.

3. Закључак

Случај Раве Руске показује да је могуће да постоје непозната стратишта и жртве чак у самом средишту збивања холокауста, и средишту његовог истраживања и меморијализације, са обзиром на близину спомен установе у Аушвицу/Освјенћиму. То није случај да је чак и у нечему што је добро истражено остало одређених аспеката за које нас може зачудити да их истраживачи нису додирнули, као што нпр. недавна студија Роберта Розета Робље под војном обавезом (Conscripted Slaves, Jerusalem: Yad Vashem, 2013) показује да је истраживање холокауста у Мађарској заобишло читаве архиве који се баве Јеврејима у присилној радној служби мађарске војске на Источном фронту. Напротив, у Рави Руској је на дјелу смишљен и десетљећима спровођен план о томе да се сакрије злочин, као што је то случај и у питању Велике и Дола.

Оно што такође повезује Раву Руску на једној и Велику и Дола на другој страни јесте такође чињеница да су починиоци којима се приписује покољ нацисти или нацистичке јединице регрутоване од грађана окупиране земље, а да се злочин скрива од стране локалног страдалног становништва или, прецизније, од стране локалних руководилаца. То одмах отвара неколико питања за истраживање: да ли су у злочину у Рави Руској учествовали локални Украјинци или нека друга јединица регрутована међу совјетским грађанима, као што су 7. и 21. SS дивизије биле регрутоване од банатских Њемаца и косовско-метохијских Албанаца? У којој мјери су становници околних мјеста учествовали у злочину у Велици и у Рави Руској? Ако јесу, која је била њихова судбина послије рата? Коначно, да ли је на дјелу шира стратегија скривања злочина и како се она локално манифестује?

Из свега овога произлази да ће проучавање како Раве Руске, тако и Велике и Дола, да буде двоструко: прво, предстоји нам да проучимо сам злочин, његове жртве и починиоце, војноисторијски, етнички, вјерски оквир и карактер злочина, као и његово мјесто у топографији терора у бившој Југославији и СССР-у и Другом свјетском рату уопште; друго, мора бити проучено зашто и како се злочин скривао; ту ће - у случају Велике и Дола - бити неопходно најпре проучити случај на нивоу Југославије али ће и документи и свједочења црногорских и локалних партијских тијела и личности бити неопходни. Од нарочитог би значаја било прикупити усмена свједочанства оних који су покушавали да се баве овим трагедијама или су били на мјестима да се освједоче о потискивању сјећања или чак да утичу на њега.

Коначно, када су у питању Дола и Велика, најистакнутија и најстрашнија димензија њиховог страдања није злочин сам, јер је десетине и стотине мјеста исте величине страдало на исти или сличан начин у Југославији и свијету, поготово у СССР, у Другом свјетском рату. (У том погледу ће тек дијахронијско истраживање страдања Велике, којој поклање од стране „Скендербег“ дивизије није било прво у историји мјеста, тек додати схватању величке трагедије) Оно што јесте најстрашније јесте темељит и болан заборав злочина, по коме ће се трагедија Велике памтити и који сам по себи представља злочин вриједан занимања историјске науке и општељудског памћења.