ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

НАЦИСТИЧКА ПРОПАГАНДА УСМЈЕРЕНА НА МУСЛИМАНЕ НА БАЛКАНУ И СОВЈЕТСКОМ САВЕЗУ И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ ЗА МАСОВНА УБИСТВА

Проф. др Кирил Феферман

 

Чланак истражује однос између нацистичке Њемачке пропаганде усмјерена на Муслимане на Балкану и Совјетском Савезу и последице тог односа на масовна убиства. Под масовним убиством мисли се на Холокауст и масовно убијање Срба. Чланак покушава да одгонетне у којој мјери је нацистичка пропаганда, коришћењем посебних исламских тема, била пријемчива муслиманској популацији у регионима Југославије и Совјетског Савеза којима је доминирала Њемачка (тј. директно или индиректно окупирана подручја).

Увод

Да би се приближили муслиманској публици, Њемци су настојали да обаве врло тежак задатак: да је увјере да рат вођен нацистичком Њемачком против својих непријатеља има везе с муслиманима. То је био невјероватан изазов јер на први поглед, циљ Њемачке је био сужен искључиво на постизање уских њемачких циљева, освајање животног простора, потчињавање својих непријатеља и ослобађање човјечанства од особито опасаних непријатеља, нарочито Јевреја. Како се ово, уопште, могло поистовјетити са муслиманским циљевима? И зашто је, уопште, било потребно доћи до муслимана?

Чини се да до првих великих пораза у току операције Барбароса против Совјетског Савеза, нацистичка Њемачка није предвиђала приближавање другим етничким и вјерским скупинама. Претпостављали су да се њемачки циљеви могу постићи само снагом њемачког оружја.

Међутим, до краја 1941. године постало је јасно да, након огромних губитака које је претрпио Wehrmacht на Истоку, Њемацима није остало избора осим да покушају да користите друге изворе радне снаге, која може надокнадити губитке у Совјетском Савезу. Једина друга војна кампања, иако у много мањем опсегу, коју је водио Wehrmacht у том тренутку, она која је све више заокупљала њемачке дивизије, био је рат против југословенских партизана.

Испоставило се да су Муслимани савезници Њемаца у овој борби. За разлику од других великих земаља, до почетка Другог свјетског рата, нацистичка Њемачка није имала колоније, нити је доминирала муслиманском популацијом. Поред тога, као нова растућа сила, жељна да поткопа постојећи поредак у којем се осјећала непривилегована, нацистичка Њемачка је хтјела да профитира на муслиманском незадовољству према својим тлачитељима, нпр. земљама и групама које су доминирале муслиманским земљама. То је Енглеска на Блиском истоку. У Совјетском Савезу је то био атеистички бољшевички режим. На Балкану је то било више нијанси задатака, будући да су Њемци жељели да очувају савезништво са Хрватском, која је контролисала велика муслиманима насељена подручја у Босни. Дакле, муслимански бијес на Балкану морао је бити усмјерен против других сила. Испоставило се да је растући партизански покрет, којим су доминирали Срби, њихов непријатељ.

То су били Њемачки циљеви. Али, да ли су могли да убиједе Муслимане да је ово и њихов рат? Након свега, осим ако нијесу били Совјетски ратни затвореници у другим регионима, који су често приморавани да се придружују новонасталим њемачким муслиманским јединицама, локални Муслимани су се одлучили релативно независно. Опет, требало би нагласити да је за Њемце, убјеђивање људи који нијесу били спремни да служе да се боре против њемачких непријатеља, био изузетно тежак задатак.

Веома брзо Њемци су донијели одлуку да ће наглашавање, наизглед, заједничких циљева између нацистичке Њемачке и муслимана коришћењем религије, бити прикладан алат у њиховим рукама. Имали су људе нестрпљиве и спретне да пренесу такве поруке, нарочито Великог Имама Јерусалимског. Хадј ал - Амин, који се до средине 1941. налазио у Берлину. Они, такође, претпостављају да ислам као религија садржи идеје, које би се могле искористити за добробит њемачког ратног напора.

Међу тим идејама треба обратити пажњу на општи тренд према борбености, присутан још од рођења Ислама. То је, сигурно, противравнотежа годинама више и мање мирног суживота између муслимана и немуслимана. Дакле, са њемачке перспективе, Муслимани су морали бити будни, или су се морали пробудити, како би почео изнова
њихов историјски предодређени свети рат. У том смислу, појам „џихад“
је врло често коришћен у нацистичким дописивањима. То је била врло опасна игра, али Њемци су претпостављали да у кратком и средњем распону, они ни на који начин не би сукобили свијет ислама.

Обзиром на нацистичке бескомпромисне ставове према Јеврејима, од посебне важности био је исламски однос према Јеврејима. Куран садржи бројне референце које се односе на Јевреје, од похвалних до најкритичних и огорчених. Нацисти износе посебан став, наглашавајући антисемитске изјаве у Курану и муслиманску теологију и излажући муслиманску публику њима. Сигурно да су активности екстремног антисемите, као што је Хадј ал- Амин, добро упућеног у финесе исламског става према Јеврејима, на другој страни, омогућили Њемцима да лакше остваре тај задатак. То је нагласило привидни афинитет интереса између двије доктрине.

Индоктринација балканских муслимана

Ова политика пронашла је свој израз на Балкану, када је њемачка успоставила Waffen-СС дивизије, с циљем да се борбе против Југословенских партизана. Да би се указало на резултат, у њемачком извјештају који се односи на дискусију која се одиграла између заповједника и имама, одржане у 13. Waffen-СС дивизији „Handschar“, 8. априла 1944, наведено је да националсоцијализм и ислам имају много заједничког и да постоје битне заједничке тачке у погледима на свијет између двије доктрине.

У другом документу, под називом „Услужни план политичког образовног процеса за раздобље 29. март - 4. април 1944.“ био је попис двадесет питања на која су муслимански војници замољени да одговоре. Питање 11. „По којим основима се националсоцијализам и ислам боре заједно?“. Препоручен прави одговор је да имају заједничког непријатеља: бољшевизам, Jевреје, Британце и Американце, као и масоне и (очито посебан додатак за босанске муслимане који су се осјећали дискриминисано од стране католичких Хрвата) политички католицизам.

Са свом својом изјављеном симпатијом, очигледно из расних разлога, Њемци су жељели да се држе подаље од војника босанских муслимана. Reichsfuehrer СС уред је 19. маја 1943. издао инструкције за духовно образовање муслиманске СС-дивизије. Није било предвиђено пронаћи било какву синтезу између ислама и националсоцијализма. Нити
је очекивано да ће се муслимани „претворити“ у националсоцијалисте.

Касније је представљен као специфично њемачки поглед на свијет, док је ислам био арапска доктрина. Поред тога што су имали заједничке непријатеље, исто као што је наведено у претходном документу, посебан акценат је стављен на позитиван заједнички именилац који је укључивао милитантност људи (völkische) и образовање дато муслиманима.

Било је предвиђено обезбиједити муслиманским војницима духовно вођство под њемачким образовањем. Симбиоза између Великог муфтије и СС Главног уреда требало је да произведе упутства за припремање имама. Говорило се да оснивање муслиманске дивизије предвођене Немцима, доприноси јачању веза између национал-социјализма и ислама. Према истој идеји, која је формулисана касније у документу, у смислу крви и расе СС-дивизија биће под утицајем сјевера, нпр. нацистичке Њемачке, док ће у односу на поглед на свијет дивизија бити под утицајем Оријента.

Индоктринација совјетских муслимана

Њемци су покушали да пренесу сличне поруке на окупираним совјетским територијама с примијетним присуством муслиманског становништва, нарочито на Криму и Сјеверном Кавказу, као и међу заробљеним совјетским ратним заробљеницима. Њемачке увертире према совјетским муслиманима биле су нарочито добродошле од стране побожних муслимана који су патили у унутрашњим ратовима који су били последица Совјетских анти-религиозних правила.

У првом налогу издатом за војну групу А, као и од стране Министарства за окупиране источне територије у августу-октобру 1942. изјављено је да би богомоље требале бити отворене одмах свуда у Сјеверном Кавказу, а посебна пажња треба се посветити спровођењу ове уредбе у вези с муслиманима. У другим уредбама њемачким снагама дате су инструкције да покажу посебну бригу за муслиманске жене и муслиманске феште.

Њемачко мијешање у муслиманске послове на окупираним совјетским територијима отишло је много даље него на Балкану. То укључује такве присиле као што су састављање проповиједи, које ће се читати у џамијама и увјеравање муслимана да не раде петком. То је имало везе с ограниченим познавањем ислама од стране локалног становништва, што су Њемци убрзо схватили и жељели да исламизују становништво.