Одломак из књиге:
НАРОДНА ВОЈСКА ВАСОЈЕВИЋА 1858 - 1918
 
 
 
МИОДРАГ С. ЈОКСИМОВИЋ

 

 

ОРГАНИЗАЦИЈСКО-ФОРМАЦИЈСКА СТРУКТУРА ВОЈСКЕ ОД 1880. ДО 1918. ГОДИНЕ

 

ФОРМАЦИЈА ВОЈСКЕ ОД 1880. ДО 1912. ГОДИНЕ

 

Будући да је Црна Гора послије Вељег рата и одлука Берлинског конгреса 1878. године била увећана новоослобођеним крајевима, књаз Никола је 1880. донио нову уредбу о организацији црногорске војске. На основу ове уредбе требало је да се војска поново "препише и уреди". Тим пописом обухваћено је све за војску способно мушко становништво у границама Црне Горе, укључујући и оно са новоослобођених територија. Послије овог пописа читава војска Црне Горе бројала је 42 батаљона од којих је, умјесто дотадашњих шест, формирано девет бригада. Међу тим бригадама се налазила и Васојевићка бригада јачине пет батаљона, чији је комадант био Тодор Миљанов Вуковић.

Књаз Никола је бригадирски чин први пут усановио 1. јануара 1881. на скупу официра у Даниловграду. Овај чин је у народној војсци области Васојевића први добио Тодор Вуковић, син војводе Миљана Вукова. Нажалост, Тодорје је умро врло млад, у фебруару 1886, у тридесет трећој години живота. Од жалости за њим, исте године умро је и његов отац, васојевићки војвода и црногорски сенатор Миљан Вуков. Послије Тодора за комаданта Васојевићке бригаде дошао је бригадир војвода Лакић Кастратовић - Војводић.

Иако није била обухваћена овом реорганизацијом Доњовасојевићка војска (јер је била под турском влашћу), се илегално развијала као и Горњовасојевићка.

Према овој уредби, војска се дијелила у двије класе. У првој су се налазили сви млади и здрави људи "овијани полетар црногорски", како их је назвао књаз Никола, а у другом - старији али још снажни људи, "окушани јунак". Изгледа да је ова подјела остала само на хартији пошто је сваки црногорски војник хтио да буде у првој, а не у другој класи.

Даљим усавршавањем војне организације мијењала се и њена организацијско - формацијска структура. Значајније измјене на том плану настале су указом књаза Николе од 6. јануара 1906, када је изашла  допуна постојеће формације. На основу ове допуне, територија Црне Горе је подијељена на једанаест бригадних округа са по једном бригадом активне и по једним батаљоном резервне војске. Свака бригада је носила назив округа на којој је формирана, отуда и називи: Катунска, Ријечко - црмичка, Приморска, Зетска, Спушка, Бјелопавлићка, Никшићка, Вучедолска, Дурмиторска, Колашинска и Васојевићка бригада. Такође и батаљони активне војске, који су чинили састав ових бригада, носили су назив мјеста у којима су формирани. Васојевићку бригаду чинили су Љеворечки, Краљски, Андријевички, Полимски, Велички и Трепачко - шекуларски батаљон.

Двије године по изласку ове уредбе изашла је, 20. августа 1908. нова уредба о формацији цјелокупне војске Књажевине Црне Горе. Том уредбом је територија Црне Горе подијељена на четири дивизијска, 11 бригадних, 56 батаљонских и 322 четна округа. Дивизијски окрузи су били цетињски, подгорички, никшићки и колашински, док су бригадни, батаљонски и четни остали исти они који су постојали до изласка ове уредбе.

Васојевићка бригада јачине шест батаљона ушла је, по овој уредби, у састав 4. колашинске дивизије. Тада је комадант бригаде био сердар Милош Томовић кога је од 17. септембра 1910. замијенио бригадир војвода Лакић Војводић, који је на ову дужност дошао са дужности министра унутрашњих дјела Књажевине Црне Горе. Војводу Лакића Војводића ће следеће године замијенити и доћи на чело бригаде Радомир Вешовић. Међутим, поменуте дивизије су кратко постојале јер су уочи избијања Првиг балканског рата 1912. расформиране. Тако си бригаде и даље остале као највеће формацијске јединице својих округа у Црној Гори.

Сједиште Васојевићке бригаде било је у Андријевици, а сједиште батаљонских округа били су Лијева Ријека, Краље, Андријевица, Полимље, Велика и Трепча. Сва су имала 30 четних мјеста. Бригадни штаб у рату, осим команданата (чина бригадирског), чинили су начелник штаба - капетан, ађутант штаба - поручник, бригадни алај - барјектар, бригадни итедант - официр, штабни писар (нижи грађански чиновник V класе) и трубач војник - десечар. Састав бригадног штаба у миру нешто се разликовао од ратног.

Структура цјелокупне црногорске војске су чинили: Виша војна управа - Врховна команда и Министарство војске, команде виших јединица - дивизија и бригада, родови оружја - пјешадија, артиљерија и пионири, као и помоћни родови - комра, санитетеско и судско особље, ордонанси, жандармерија, особље војних радионица и стражарско особље, при војним слагалиштима.

Законом о устројству војске Књажевине Црне Горе од 1910. уведена је општа војна обавеза за све црногорске држављане која је трајала од 18 до 62 године живота. Та војска се, према физичкој способности, дијелила на регрутну класу, активну војску и резерву.

Обвезници су у регрутној класи служили двије године, и то од 1. јануара, када је почињала њихова војна обавеза, па до 31. децембра оне године у којој су навршили 19. година живота. Послије ослобађања Метохије и других крајева у Првом балканском рату 1912. обука регрута народне војске области Васојевића, а и других, извођена је од почетка 1913. у регрутним батаљонима у Пећи. Та обука током те двије године није могла трајати више од 12 мјесеци. Међутим, она је у пракси трајала знатно мање.

Већ је наглашено да се активна војска дијелила на прву и другу класу и да је њен рок служења трајао 33 године. Тај рок је започињао од завршетка службе у регуларној класи и трајао све до 31. децембра оне године у којој је војни обвезник навршавао 52 године живота. Након ове животне доби он је прелазио у резерву. Служење у резервије трајало још 10 година, тј. од истека службе у активној војсци па до крајње границе војне обавезе. Обично је у том времену војни обвезник одређиван на службу у непокретним или покретним позадинским установама. Но, у случају недостатка довољног броја војника прве или друге класе он је могао бити употребљаван као њихова замјена. Тако су од резерве, у случају нарочите потребе, могле бити формиране и јединице за ратне операције.

Док је код Црногораца војна обавеза била уређена на овакав начин, она је код турске војске била знатно другачија и трајала је 22 године. Турски обвезници су проводили четири године (у коњици и техничким јединицама) пет у кадру (низам), једну на одсуству (ихтијат), три у резерви (идајтал), шест у II позиву (редиф) и осам у III позиву (хијад).

У поменутом закону о устројству војске Књажевине Црне Горе за официре су прописани ови чинови: потпоручник, поручник, капетан, командир, бригадир и дивизијар, а за подофицире: десечар (десетар) и водник (за артиљерију топовођа) док су војнограђански чиновници имали класе од прве до седме. Према родовима оружје, официри су могли бити пјешадијски, артиљеријски и пионири, а по струци генералшабни (иако црногорска војска у то вријеме није имала свој генералштаб),  војнотехнички, војносудски и интедантски. Та подјела није важила за бригадире и дивизијаре јер су то били чинови за све родове и струке.

Иначе, у том периоду Црна Гора се по Закону о административној подјели Књажевине Црне Горе од 1910. дијелила на десет области: Катунску, Ријечко - љешанску, Приморско - црмичку, Зетску, Брдску, Никшићку, Вучедолску, Дурмиторску, Морачко - ровачку и Васојевићку.

По овој подјели Андријевица је постала обласно мјесто - Васојевићке области. Ова се област, по члану 2, дијелила на шест капетанија: Љеворечку - капетанско мјесто Лијева Ријека, Краљску - Краље, Андријевичку - Ђулиће, Полимску - Крушево, Величку - Велика и Шекуларско - трепачку - капетанско мјесто Трепча.

 

ФОРМАЦИЈА ВОЈСКЕ У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ (1912 - 1913)

 

Уочи Првог балканског рата 1912. у Доњим Васојевићима је тајно мобилисано и наоружано шест доњовасојевићких добровољачких батаљона (заграничара) под командом Лакића Војводића. Послије ослобађања Берана од тих добровољачких батаљона је формирана Доњовасојевићка бригада. Тако су у току тог рата, на територији Васојевића, дејствовале двије комплетне бригаде. Њихов формацијски састав је био:

а) Горњовасојевићка бригада са командантом бригадиром Радомиром Вешовићем на челу, састава шест батаљона: Љеворечки, чији је командант био Вуко Томовић, Краљски - Радосав Марјановић, Андријевички - Стефан Драговић, Трепачко - шекуларски - Мило Кењић, Полимски - Вукајло Лабан, Велички - Констадин Микић, као и једна брдска спорометна батерија од 4 топа 75 мм италијанског поријекла, и комбиновани батаљон. Привремени војни суд су чинили чланови: бригадир вој. Лакић Војводић, предсједник, и чланови Драго Бакић и Мило Пламенац.

б) Доњовасојевићка бригада од шест батаљона: Бучичко - виницки са командантом Милом Саичићем на челу, Лужачко - беранским - Марјаном Вуковићем, Горњоселски - Томашом Пешићем, Доњоржанички - Симом Чукићем, Будимски - Вуком Дабетићем и Пилички - Вукотом Пантовићем. Од ових батаљона је 18. октобра 1912. формирана Доњовасојевићка бригада, која је бројала око 3.200 војника, за чијег команданта је постављен Авро Цемовић који је у исто вријеме добио чин бригадира, а команданти батаљона чин командира. У састав ове бригаде ушли су и доњовасојевићки добровољци који су живјели у Сједињеним Америчким Државама и Њемачкој, као на примјер: из САД (Њујорка) дошли су Вучко Јоксимовић, Зарија и Вукајло Обрадовићи (Отовићи), из Њемачке Мијајло Бојовић, Миливоје и Шћепан Мићовићи, Радоје и Благоје Делевићи, њих двадесет седам из Будимље и други.

У току Првог балканског рата Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада су са Колашинском и Дурмиторском бригадом чиниле састав тзв. Источног одреда, а штаб овог одреда је преузео улогу штаба од тада 4. дивизије са сједиштем у Колашину. Састав штаба су чинили: командант одреда бригадир Јанко Вукотић, шеф штаба командир Мило Матановић, помоћник капетан Вуле Томовић, ађутанти одреда командир Нико Пејановић, поручник Шћепан Симоновић и потпоручник Милан Ковачевић. За командира штапских ордонанса постављен је Мујо Сочица; за команданта одредске артиљерије - капетан Петар Ломпар; за послове интендантуре - поручник Божо Радовић и Филип Пејовић; благајна одреда повјерена је сердару Јоку Лаиновићу са Душаном Влаховићем као рачуновођом. За управника "главног квартира" постављен је Божо Новаковић, а за помоћника поручник Милија Бакић.

За остале родове и службе у одреду задужени су: за извиђачку чету поручник Грујица Дрљевић, за шефа одредског санитета доктор Мило Иличковић, за управника поште и телеграфа Симо Секулић, за командира пионирске чете поручник Ђорђије Марјановић, телеграфског одјељења поручник Величко Бојовић, етапне чете поручник Михаило Микетић, митраљеског одјељења поручник Грујица Грдинић, за управника оружаних радионица одреда водник Божо Ђурашковић, и за командира коморске службе Зарија Ракочевић - писар 4. дивизије.

Истовремено, при одреду су формирани судови за војне послове. Наредбом краља Николе именован је војни суд Источног одреда: предсједник суда постављен Милија Вујисић.

Након ослобођења Рожаја, Плава и Гусиња испод турске власти у овим мјестима формирани су по један батаљон војске који су носили називе тих мјеста. То је, у ствари, био пописан народ старости од 18 до 62 године живота, а био је без и најосновније војничке обуке - граничари који до тада ни пушку у руке нијесу узели. За старјешински кадар ових новоформираних батаљона постављени су стари официри народне војске из Црне Горе.

 

ФОРМАЦИЈА ВОЈСКЕ У ДРУГОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1913.

 

Са територије Васојевића су у Другом балканском рату против Бугара 1913. учествовала на Брегалници два комбинована батаљона, и то као 4. и 5. батаљон 4. бригаде Црногорске дивизије.

Формацијски састав Четврте бригаде сачињавали су:

а) Штаб: командант командир Мило Меденица, шеф штаба капетан Вуле Томовић, заставник барјактар Новица Вуксановић, ађутант Јован Ракочевић и Новица Драговић, поручник без задужења Радивоје Милошевић, штапски љекар др Јаков Зарубица, свештеник Велимир Протић и писар Божо Кујовић, административни чиновник.

б) Први батаљон (Жупски и Шаранско - језерски): командант капетан Радоје Николић, заставник барјактар Иван Жугић, вршилац дужности ађутанта учитељ Миливоје М. Бећковић; командири чета поручник Пуниша Бојовић и Андрија Ђоковић, потпоручници Милан Ћоровић, Илија Симићевић и Спасоје Караџићћ.

ц) Други батаљон (Доњо, Горњовасојевићки и Липовски): командант Јово Меденица, заставник барјактар Милован Анђелић; командири чета поручник Петко Стевановић, потпоручници Симо Меденица, Михаило Ракочевић, Јагош Лазаревић и Саво Марковић.

д) Трећи батаљон (Ровачко - колашински и Пољски): командант  капетан Милета Бећковић, заставник барјактар Јакша Минић,  вршилац дужности ађутанта учитељ Никола Јовановић и интедант учитељ Лука Булатовић; командири чета поручници Иван Булатовић, Димитрије Реџић и Михаило Влаховић, потпоручници Симо Војиновић и Јоле Драшковић.

е) Четврти батаљон (Љеворечко - краљски и Трепачко - шекуларски): командант батаљона поручник Мило Кењић, заставник барјактар Вучић Гаранчић, вршилац дужности ађутанта учитељ Благоје Лекић, интедант трговац Павић Вешовић; командири чета поручници Јеврем Поповић, Миљан Јојић, Гавро Аџић, Драгиша Марјановић и Михаило Божовић. Укупно је у овом батаљону било 622 човјека; коња јахаћих 2 и товарних 21. 

ф) Пети батаљон (Андијевичко - полимски и Велички): командант поручник Стефан Драговић, заставник барјактар Периша Перовић,  вршилац дужности ађутанта учитељ Стеван Бојовић, интедант учитељ Ново Вуканић, на служби поручник Тодор Мијовић; командири чета поручник Миро Микетић и потпоручници Величко Бојовић, Бајо Крџић и Милемко Кнежевић. Укупно је у овом батаљону било 360 људи; коња јахаћих 2 и товарних 17. 

г) Митрањеска чета (Васојевићка и Колашинска бригада): командир Деда Љуцовић и водници Видак Гарчић (?), Милош Булатовић и Милош Дујовић. Укупно је у Четрвртој бригади било 46 официра, 14 грађанских чиновника, 3.082 водника - полуводника и редова - бораца; коња јахаћих 17 и товарних 241.

Осим ових, у штабу дивизије налазили су се и други људи из Васојевића, као што су били предсједник дивизијског војног суда командир сердар Милош Томовић, официр ордонанс поручник Милија Бакић и писар војнограђански чиновник Милован Саичић.

 

ФОРМАЦИЈА ВОЈСКЕ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (1914 - 1918)

 

Уочи Првог свјетског рата територија Васојевића била је подијељена на два бригадан округа: горњовасојевићки и доњовасојевићки са сједиштима у Андријевици и Беранама, у којима се налазило више батаљонских и четних подручја. Када је 6. августа 1914. Црна Гора ступила у рат на страни Србије против Аустроугарске, бивша Горњовасојевићка и Доњовасојевићка бригада у току тог рата нијесу оперисале као цјелина већ су биле преформиране у четири бригаде, од којих су двије ушле у састав Санџачке војске, а двије у састав Старосрбијанцког одреда. Доњовасојевићке бригаде су биле формиране од људства са по два мјешовита батаљона - по један са десне стране и по један с лијеве стране Лима.

Њихов формацијски састав је био:

1. Доњовасојевићка бригада са штабом на челу, који су чинили: командант командир Мило Саичић. шеф штаба капетан Радоје Милошевић, ађутант Маашан Томовић и Панто Саичић:

а) Први батаљон (Љеворечки - из сасатава Васојевићке бригаде): са командантом командиром Вуком Томовићем на челу; командири чета капетан Шћепан Марнић, поручник Радивоје Зечевић и потпоручници Радоје Милошевић, Периша Томовћ, Станиша Борчић и Спасоје Поповић, док су командири получета били потпоручници Саво Оровић и Радивоје Ђукић;

б) Други батаљон са командантом командиром Симом Чукићем на челу; командири чета поручници Марко и Миљан Обрадовићи, Милутин Мићо Дабетић, Љубо Вешовић и потпоручници Илија Бабовић и Васо Делевић, а командири получета потпоручници Радисав Аковић, Миливоје Обрадовић, Милета Вељић и Јефто Зечевић;

б) Трећи батаљон чији је командант био поручник Драго Делевић, а командири чета поручници Лазар Милошевић, Никола Трифуновић, Симо Поповић, Милутин Радуновић (кога је после погибије замијенио потпоручник Стојан Малевић), Милутин Пантовић, Панто Лутовац и потпоручник Драго Ралевић, док су командири получета били потпоручници Милисав Гудовић и Благоје Трифуновић.

Осим ових јединица, у бригади су се налазили митраљеско одјељење под командом команданта командира поручника Вас Кнежевића, батаљонска комора командира Нова Саичића и брдски дебажеов вод топова поручника Петра Влаховића.

2) Друга доњовасојевићка бригада са командантом командиром Марјаном Вуковићем на челу, а чинила су је два батаљона: један с десне стране Лима с командантом командиром Вуком Дбетићем на челу а други с лијеве стране Лима чији је командант био Љубомир Вешовић.

3) Васојевићка бригада са командантом командиром Урошем Ђукићем на челу, састава три батаљона: Краљски батаљон којим је командовао капетан Ђорђије Марјановић, Андријевички - капетан Стефан Драговиић и Трепачко - шекуларски капетан Мило Кењић.

4) Горњовасојевићка бригада под командом команданта командира Консадина Микића јачине два батаљона: Полимски с командантом Зељом Лабаном на челу, и Велички с капетаном Михаилом Јанковићем.

 

МИОДРАГ С. ЈОКСИМОВИЋ рођен је 1934. године у селу Буче