Знамените личности из Велике: ПОП ДМИТАР ПОПОВИЋ

 

 

ПОП ДМИТАР ПОПОВИЋ

Милош Гојковић

 

Негдје око 1830. године у Велику је из Шекулара доселио поп Дмитар Поповић. Поред тога што је био духовни вођа, он је предводио Величане у пружању отпора Турцима. Био је мудар и веома храбар човјек, високо цијењен, не само у Велици већ и у цијелој плавској жупи и Горњем Полимљу. Поп Дмитар је био и вјешт дипломата. Он је четрдесетих година 19. вијека више пута одлазио у Скадар да би од руског и француског конзула издејствовао материјалну помоћ и друге олакшице за велички народ, у чему је имао пуно успјеха јер га је, како је записао хроничар Јевто Поповић, ''руски конзул толико заволио да му је за сваку ствар излазио у сусрет, и сав се залагао код Валије за ствари гдје је требала његова интервенција. То је чинио и његов француски колега''. Уз пуну подршку племенских првака предводио је шесточлану делегацију Величана у Скадар, која је издејствовала преко француског конзула да Наполеон Трећи напише декрет којим је званично била утврђена ''аутономија''села Велике, тако да Величани од 1852. до 1858. године нијесу плаћали четвртину својим дотадашњим агама и беговима.

Осим реченог, поп Дмитар Поповић је најзаслужнији за отварање основне школе у Велици, једне од првих школа у цијелом Горњем Полимљу. Прије отварања школе поп Дмитар је описменио племенске прваке, који су му затим пружали пуну подршку да школа што прије отпочне са радом. Због свега што је радио за добро величког становништва и што је подржавао њихов отпор, турске власти су га сматрале главним кривцем, па су чекале погодну прилику да га убију. Та прилика им се указала кад је избио рат између Црне Горе и Турске 1862.године. У мају те године турске власти су попа Дмитра и остале величке прваке узели за таоце. Послије неколико дана остали таоци су пуштени кућама, а поп Дмитар је задржан под изговором да треба да буде ''Паши ћата''! Неколико дана доцније одвели су га у планину Мокра и на мјесту звано ''Пашина Чесма'' на најсуровији начин исјекли ножевима, а онда тијело бацили у пећину, која од тада носи име ''Дмитрова пећина''.

По казивању хроничара Драгутина Микића, Величани су послије добијања ''декрета'' од француског конзула у Скадру, након повратка у Велику изабрали свога првог кнеза Вељу Ивезића - Шаљанина, од кога потичу данашњи Кнежевићи у Велици.

 ПОП ДМИТАР ПОПОВИЋ - МЛАДОСТ И ШКОЛОВАЊЕ

Бранислав Оташевић

 

Отац Дмитар Поповић рођен је 1806 године у свештеничкој породици у Шекулару. Његов дјед Антоније био је свештеник који је једно вријеме радио у Пећкој патријаршији, а после у Шекулару, у цркви Светог Јована и Велици, гдје је као парох радећи у Брезојевичкој цркви хтио да гради своју задужбину у Велици. До десете године малади Шекуларски ђетић је живио са својим оцем Мирком, угледним шекуларским сточарем и ратником у родном селу, гдје се васпитавао у родитељској кући уз звук гусала и пушчани пуцањ слушајући у дугим зимским ноћима народне приче и догађаје, епске пјесме које је уз струне гусала пјевао његов дјед Антоније. После десет година отац Мирко желећи да му син буде свештеник и тако настави живот свештеничке лозе у овој породици, шаље свог сина Дмитра у Патријаршију у Пећи да се описмени и спреми за свештеника. Услови рада у том времену у Патријаршији били су тешки. Али жеља је била јача од свих тешкоћа јер је Мирко желео да му син буде свештеник. Млади Дмитарје био развијен, развијенији и љепши од својих вршњака, учио је и да пјева са својим дједом. Био је веома бистар и знао је напамет готово све пјесме које је дјед Антоније пјевао уз гусле. Причао је вршњацима легенде о војводи Петру Шекуларцу, турском ферману којег је цар Бајазит дао Шекуларцима послије Косовског боја, јунаштву Даше Шекуларца родоначелника браства Дашића у Шекулару, његовој столици на Улици, јунаштву Вука Љевака и других шекуларских јунака и паметара. Многе од тих пјесама и прича, легенди и изрека са пажњом су слушали и одрасли дивећи се и причи дјетету које је то зналачки причало као да је одрастао човјек. Сви су говорили како је "бог сами створио ово дијете да буде и јунак и вођа" што је Дмитар и постао са непуних деветнаест година. Сем тога у непосредној близини Патријаршије Поповићи су имали имање које је обрађивао Дмитров отац Мирко и стриц Шћепан. Имали су у Патријаршији и један други значајан уплив и пријатеље међу свештеницима и монасима, а и са Србима који су живјели у Пећи, поготово са пучкарима, терзијама и налбатима. Тако да младом Дмитру у раној младости одвајање од родитељске куће није толико тешко пало. Мада је жалио шекуларске просторе и ако су сурови за живот, зелена шумовита пространства и бројне пашњаке шекуларских планина, посебно Мокре, Брајенице, Костреша, Сјекирице и других планина и засеока у којима су у том тешком времену живјели слободни људи и јунаци, далеко познати ратници и домодржци. Одмах га нијесу примили у Патријаршију, тек са напуњених 14 година он је ушао у ову светињу и почео свој пут од ђакона до свештеника помно слушајући и монахе и свештенике који су долазили овдје за савјете, књиге и често пута за барут и оружје.

Дојазећи тамо гдје се Пећка Бистрица пробија кроз уске планинске кланце да би се разлила у метохијску равницу млади Дмитар се упознавао са историјом српске средњовјековне државе, са њеном црквом и знаменитостима народа коме је рођењем припадао. Чувано је славно име Патријаршије и преостале српске светиње. А последње столеће султанске власти карактеришу зулум, напади на хришћане и злостављања, све јачи притисак у правцу исламизације усмјерен на појединца и породицу. Хришћани све теже подносе невјерничку власт. Највеће жртве дегенерације турског државног система, измијењеног и пристрасног, непријатељског става власти, били су црквена лица и црквене установе. У вријеме када је Дмитар Поповић ступио у Патријаршију остало је сачувано свједочанство о томе како су чланови браства некадашњег патријаршијског манастира нерадо појављују у чаршију у Пећи, нарочито у пазарне дане када има много свијета. Слично стање било је и у Плавској жупи. Игуман манастира Свете Тријице Максим Алексић није смио да се креће плавским сокацима да не би био мета осионих бегова Реџепагића који су се били загледали у попадију и чекали згодну прилику да је отму и доведу у Кулу у којој су имали омањи харем. Како у Патријаршији тако и у Светој Тројици манастирска имовина није имала никакву сигурност. Један од видова изнуђивања састојао се у прекомјерном коришћењу манастирског гостопримства, у доласку и ноћењу група Турака гдје би попили и појели све што би нашли у манастиру тако да не би остало ништа чиме би се послужили следећи путници намјерници и гости. Тако се десило у Пећи 1863. године када су Патријаршију посјетиле путнице из Енглеске Ирбијева и Макензијева. У временима метежа и ратних сукоба оба манастира, а и бројни други, који нијесу предмет овог рада знала је задесити и невоља да ту данима буду лијечени и неговани рањеници.

И поред свих тешкоћа које су пратиле рад и дјеловање малобројног братства у Патријаршији, оно је држало манастирску школу. Она је више од четрдесет година била једина школа за подмладак хришћана у Пећи. Световне школе отворени су у граду тек средином деветнаестог вијека, а једну је 1854. године основала монахиња Катарина Симић и била намијењена школовању женске дјеце. Захваљујући познанству са овом монахињом поп Дмитар Поповић је довео касније 1853. године у Велици учитеља Стевана Михајловића који је радио у величкој основној школи 1853. до 1867. године. У вријеме док је похађао манастирску школу у Патријаршији великих интелектуалаца и писаца, као и других стваралца није било, али је било писмених монаха свјесних значаја цркве којој су служили и њених дугих и славних традиција. Водећу улогу како у Патријаршији пружио основне податке у својим књижицама.

Школовање у патријаршијској школи много је помогло Дмитру Поповићу у формирању његове личности без обзира што се у вријеме његовог боравка у Пећи и Патријаршији (1818 - 1823) тешко живјело. У Патријаршију су почели да долазе са распламсавањем ослободилашке борбе у Шумадији и Црној Гори учени људи, историчари и познаваоци народне прошлости и обичаја. Манастир је схватио да сае губе трагови српске историје, а у плавској жупи, Велици, Полимљу и Шекулару није било писмених људи па се историјска збивања преносе само с кољена на кољено. Писменији монаси ријешили су да се спаси од пропадања што се спасти може. Спашавани су околне цркве и манастири по Метохији. У плавској жупи обнове цркава и манастира није било, једва се сачувао дјелић манастирског комплекса Свете Тројице. А његовом спашавању допринијели су монаси из Пећи и Дечана, а од 1832. године и поп Дмитар Поповић.

Поп Дмитар Поповић захваљујући свом природном таленту, урођеној склоности к сазнању и великој жељи за науком и писменошћу за пет година боравка у Патријаршији, и касније не прекидајући везу са њом и њеним браством, стекао је за оно вријеме солидно образовање. Манастирске старјешине биле су задовољне његовим радом јер је младић обећавао добра свештеничка и паметна патриотска васпитана човјека. Долазећи из провинцијске заосталости и немаштине у установу и институцију која се извлачила из изолованости, захваљујући и старој слави, која сеширила откривањем и популарисањем српске средњовјековне историје Дмитар Поповић се упознао са улогом Патријаршије у минулим вјековима, српском културом и историјом. Страни истраживачи су осветљавали њену улогу, а он је захваљујући својој оштроумности, љепоти и стасу долазио често са њима у додир, што му је помогло да научи руски и француски језик и видике свога сазнања прошири. То ће му касније много користити у контактима са руским и француским дипломатама и научницима.

Завршио је манастирску школу најбољим успјехом између четрдесет два полазника, пјевао је у црквеном хору, учесвовао у сазговорима са многим странцима који су долазили у Пећ и Патријаршију, упознао са са бројним виђенијим Црбима из Пећи. Град је нарастао и у њему се повећао број хришћанског становништва. У периоду док је он похађао манастирску школу град је имао око песто хришћанских кућа, да би средином деветнаестог вијекатај број порастао на 800 православних домаћинстава, повећао се број занатлија и људи који су помагали своју цркву и у неким случајевима и приликама заступали је пред турским властима. Послије пет година проведених у патријаршији Дмитар Поповић се вратио у свој родни Шекулар и обогаћен многим сазнањима и са великим бројем нових пријатеља и познаника, чврсто убијеђен да се бори свим средствима да дође до слободе српског народа и афирмацији српске културе и историје.

 

ЦРКВЕНИ И ПРОСВЕТИТЕЉСКО - ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАД

 

Младић са таквим знањем у оном тешком и бесудном времену, пун снаге и амбиција почео је свој мукотрпни али часни позив свештеника које је наставио тамо гдје је стао његов дјед Антоније који више није био међу живима. Погинуо је 1821. године на Мокри. Чим је дошао у Шекулар отац га оженио желећи да га запопи и да настави дједов рад. Бурно и тешко вријеме није дозвољавало остваривање планова Мирка Поповића. Због помоћи коју је дао величким првацима у сукобу са плавским агам и беговима Мирко Поповић је са породицом морао да напусти Шекулар и насели се на имању близу Патријаршије у селу Црнобрег 1826. године, а његов син се враћа у Патријаршију и наставља да пјева у црквеном хору. Од својих скромних прихода Дмитар издржава породицу која је врло тешко живјела. Велички парох поп Максим Алексић, такође Шекуларац, долази у сукоб са беговима Реџепагића и агама Шеховића из Плава и бива принуђен средином 1827. године да напусти Велику и своје свештеничко мјесто у манастиру Свете Тројице у Брезојевице и оде за Пештер. Величани остају без пароха, а манастир Свете Тројице без вриједног старјешине и освједоченог борца за заштиту црквене имовине и самог манастира са браством. У разговору виђенијихВеличких првака са Шекуларцима дошло се до сазнања да је Дмитар Поповић завршио манастирску школу у Пећкој Патријаршији и да би било вриједно да се са њим разовара и са његовим пристанком да се моли призренски митрополит Ананије да запопи Дмитра "јер је виђен на очи", а они воле да им је поп виђен и лијеп. Видјели су у Пећи Дмитра, допао им се, а поготово што су знали да потиче из угледне породице Поповића, уз то и свештеничке, јер су познавали његовог дједа Антонија, о коме су причане само ријечи хвале.

Дмитар је присто да дође у Велику, да ради у манастир Свете Тројице, да он поново пропоје, да отвори школу "и младеж писмености учи". Поп Дмитар је знао да владика Ананије, као и грчке владике за пристанак да га запопи, тражио мито и то у златницима и то је казао Величанима. Делегација величких првака (Шаљана и Црногорије заједно) отишла је у Призрен и молила владику да рукоположи Дмитра за што нијесу наишли на разумијевање јер је владика тражио мито, знајући да плавско-гусињским агама и беговима одговара да нема свештеника. Видјевши да без мита нема посла Величани скупе тражени новац, поново пођу у Призрен и 1832. године владика Ананије рукоположи Дмитра Поповића давши му за парохију плавско - гусињски округ што каже у синђелији датој Дмитру Поповићу "определеном ему гусињску нахију бивша попа Максима (Алексића)... "

На Свете Тројице 1832. године поп Дмитар Поповић је вршио службу у брезојевичком манастиру пошто се предходно настанио на имање Мустанагића у Велици, који су га издавали парохијанима и чипчијама на полу, а попу су гауступили с тим "да даје аги што је агино, бегу што је бегово, цару што је царево". Мислили су преко младог пароха да остваре своје циљеве у прикупљању десетка и других дажбина, али су се преварили. На имању Мустангића поп је живио 7 - 8 година док није дошао због свог рада, и дјеловања у озбиљан сукоб са агама. Живјећи у Велици доста сиромашно, поп Дмитар је више пута долазио у сукобе са агама и беговима. Било је на њега више физичких напада, али се он енергично обрачунавао са нападачима. 1841. годинедолази у сукоб са владиком Фанариотом Игњатијем који у дослуху са плавским агама и беговима планира да га отјера из Велике, али га парохијани са великом муком одбране. Сметало је агама и беговима сарадња и чешћи долазак у Велику игумана Мојсија Зечевића из манастира Ђурђеви Ступови код Дмитра Поповића, њихови договори и одбијање Величана да Турцима дају десетак и да раде на кулук. Осим тога 1839. године подсредством калуђера из манастира Високи Дечани Дмитар Поповић се срео са Николом конзулом Васојевићем који је био енглески конзул у Новом Пазару, а који је намјеравао да створи у долини Лима и старој Србији државу Холмију, што није одговарало ни владици Радету, самим тим ни игуману Мојсију, а ни плавским агама и беговима и турскум властима. Због тога је поп Дмитар Поповић имао великих неприлика. Иако му се идеја Николе конзула свидјела, јер је у њеном остваривању види почетак борбе против османлија схватио је да је несрећни конзул усамљен и да та идеја нема међу властима прођу. Свирепо убиство Николе конзула дубоко је потресло попа Дмитара. Разочарао се сазнањем да се политички противници убијају, али несрећном конзулу помоћи није било.

За оне прилике и у оно вријеме Дмитар Поповић је био изузетно образован. Свештеници су тешко живјели, а његов рад се није свиђао ни беговима ни владикама. Беговима није давао десетак, а агама је пркосио. Увиђао је велике неправде и код Турака и код владика. Владикама су свештеници морали да плаћају надокнаде колико они сами одреде. Сумњичио је владику Рада за убиствоНиколе конзула иако га је Мојсије савјетовао, није му се обраћао за помоћ. Преко игумана је знао готово све акције које је владика предузимао и планирао. Тешко је и опасно било ићи на Цетиње по Црногорском беспућу. А попу се журило са отварањем школе. Према писању Драгутина Микића поп је још 1853. године отворио у Велици приватну школу у којој је основној писмености учи десетак ученика, махом дјеце првака и главара. По договору са архимандритом Кирилом Андрејевићем који је службовао у манастиру Високи Дечани, још прије његовог постављења за архимандрита поп Дмитар се упознао са руским конзулом Јастребовим и тражио од њега помоћ за отварање школе у Велици, набавку књига за манастир Свете Тројице и основних ствари за манастир. Залаго се да се скупе средства за откуп робља и тражио помоћ од "Јастребова". Комуницирање с "Јастребовом" је отежано приликом одласка "Јастребова" из Призрена за Дубровник, али се упознао са француским конзулом Хекардом у Скадру који се залагао колико је могао да помогне православни народ у плавско - гусињској кази, смањи турске зулуме који су из дана у дан били све већи. Упознао је конзуле са свим недјелима турске власти према хришћанима у овоме крају. Више ута је одлазио тајно у Скадар и сретао се са француским и руским конзулимаи чиновницима у конзулатима вјерно преносећи стање у коме живи српсо становништво у крајевима гдје влада отоманска власт. На једном од тих путовања у Скадар Дмитар се срео са француским конзулом Екаро и руским Сученковим предошио им стање у коме се налазе Срби у гусињској кази. Том приликом Дмитар је рекао симпатичном Французу и Русу да Величани желе да имају школу. Екар је знао да цетињске владике помажу колико год могу Србе у овим крајевима. Тада је Екар по препоруци свог министарства издејствовао да Француска узме Велику под свој патронат и да је заштити од дивљачких турских напада. Велика је захваљујући разумијевању француског дипломате и енергичности свог пароха Дмитара Поповића седам година била под заштитом Француске, није Турцима даван данак, ни четвртина ни десетак, Турци нијесу судили Величанима за преступе, нијесу их нападали. Французи су инсистирали да Величани сами изаберу свог кнеза који ће управљати Великом а они ће финансирати урђење кнежевине, даће новац за отварање школе и плаћати кнеза. Величани су тако урадили, изабрали Веља Ивезића за кнеза и отворили школу. Споран је датум отварања школе. По писању Драгутина Микића школа је отворена још 1854/55. године. У писаним документима она је отворена 1864. године. Неки истраживачи тврде да је поп Дмитар прво основао приватну па тек државну школу. Тако говори и доста поуздано народно предање. У сваком случају велики је утицај попа Дмитара приликом отварања школе и довођења стручног учитеља.

Миљан Вуков је развио код народа Полимља и Велике активност на формирању Полимске и Величке капетаније. И ту је поп Дмитар узео активно учешће и дао велики допринос. Велички главари су заједно са попом и полимским главарима 1853. године пошли на Краштицу (у близини Аандријевице) на договор са Миљаном Вуковим око формирања капетанија и договора око организовања борбе за коначно ослобођење од Турака, заштити народа од изненадних напада Арнаута и плавско - гусињских ага и бегова. На Краштицу у разговорима са Миљаном Вуковијем осим попа Дмитра били су: Раде и Трако Микић, Милета Пауновић - Кривановић, Сава Петровић, Павић Голубовић, Милић Радевић, Јован - Бука Јокић, Сава Петровић. Том приликом поп Дмитар је Миљану Вукову пренио жеље Величана да се присаједине Црној Гори. Нешто касније сви ови предвођени Поповићем пошли си код књаза Данила, гдје су добили чинове по угледу на ондашњу државну организацију у Црној Гори, пришили црногорске грбове на капе и вратили се у Велику. На ханове, зборно мјесто Величана, дочекао их је народ уз пуцањ и пјесму. Весељу није било краја. Тако је поп Дмитар радио на два колосјека. Добио заштиту велике Француске, дио средстава за организацију власти и отварање школе, ослобођени су Величани свих дажбина према Турцима с једне стране и с друге припојени су Црној Гори и у њеним границама могућности имали су заштиту, помоћ за школу и по потреби а било је стално потреба у добијању оружја и муниције. Његов потомак Јевто Поповић пола вијека касније приликом светосавске бесједе у величкој школи рекао је и записао измаеђу осталог: Колико су Величани тежили за слободом, толико су исто тежили и за просвјетом, захваљујући свом пастиру, који је умио разбудити њихов дух и покренути тежњу за школом, као и првацима који су пред народом ишли и показивали му пут. Тадашњи свештеник попДмитар Поповић ишао је више пута у Скадар руском конзулу ради народних послова, да би им се што год олакшало, па је уз остало тражио и помоћ за отварање школе".

Са друге половине 1859. године највећи притисак Турци су чинили на Велику и друга села ближе Плаву и Гусињу чије се становништво увијек придруживало устаницима и признавало власт са Цетиња. Ширење утицаја Црне Горе на плавогусињску област јако је забрињавало турске власти у Пећи и Скадру. Због привржености Величана Црног Гори и Цетињу изненада су напали Великз у септембру 1859. године попалили и попљачкали село убили преко двадесет особа, махом стараца и дјеце, неколико дјевојака одвели у ропство. Убијен је у то вријеме или нешто прије напада поп Дмитар који је од вилаетских власти означен као главни виновник побуне Величана и велики Екаров сарадник и пријатељ руског конзула Сученкова. О дивљачком безразложном нападу на Велику у коме је спаљено стотину кућа, убијено двадесет људи, заробљено педесет жена, идијено десеторо дјеце, опљачканао пет хиљда оваца, хиљаду грла крупне стоке, васојевићки капетани Војводе Стојан, Зарија и поп Јосиф писмом у септембрумјесецу 1859. године обавијестили француског конзула Екара и руског конзула Сученкова. За убиство на најсвирепији начин попа Дмитара Поповића означени су гусињски мундир Алибег, а непосредни извршиоци Исмаил бег, Тахир Усеин бег, Хусеин бег, Халил бег и Јакуп ага Реџепагићи. Наведени аге и дегови су осим свирепог убиства попа Дмитра непосредно руководили акцијом дивљачког напада на Велику који је узнемирио читаво становништво Горњег Полимља. Преносиле су се вијести да ће се напад на Велику поновити и проширити на сва полимска села која се спремају на устанак. Француски и руски конзули су тражили да се врате заробљене жене и дјевојке, поврати опљачкана стока и друга добра. Напад на Велику забринуо је и владајуће кругове и власти на Цетињу.

Сметајући турским провинцијским властима, тражећи и помоћ европских сила у првом реду Француске, Русије, Италије и Аустрије поп Дмитар се жестоко замјерио гусињском мундиру Алибегу који је организовао његово убиство. Дмитар Поповић је убијен крајем 1858. године или 1859. године пред дивљачки напад на Велику како би она обезглављена лакше била запаљена и опљачкана. Попа Дмитра су убили на планини Мокри и његово тело бацили у једну пећину. Када су његови синови питали Алибега гдје им је отац он им је лаконски одговорио: "Ено га код Зека (књаза Данила) на Цетињу. Мртво тојело нашли су машнички чобани и познали попов крст и капу. Леш се био распао. Тако је на свиреп начин завршио свој мученички живот један од најзначајнијих свештеника у манастиру Свете Тројице, једином средњовјековном споменику у плавскојжупи. Поп Дмитар Поповић оставио је часно име и свијетли гроб, праћен часним поменом у Шекулару гдје је роћен и у Велици гдје је радио и живио.

* * *