Одломак из књиге:
ВАСОЈЕВИЋИ ОД ПОМЕНА ДО 1860.
 
 
 
Академик Др МИОМИР ДАШИЋ

 

 

ТУРСКИ НАПАД НА ВЕЛИКУ СЕПТЕМБРА 1859. ГОДИНЕ

 

До друге половине 1859. године највећи притисак Турци су чинили на Велику и друга села ближе Плаву и Гусињу чије се становииштво било придружило устаницима и признало власт Црне Горе. Ширење утицаја Црне Горе на плавогусињску област јако је забрињавало турске власти. Због привжености Величана Цетињу, власти у Гусињу су у љето 1858. године убиле величког првака попа Дмитра, јер су дознале да је радио на повезивању Велике с политичким центром Црне Горе. У Гусињу готово да нијесу ни скривали убиство попа Дмитра, јер када су га синови тражили, власти одговорише: "Ено га код Зека (књаза Данила - М.Д.) на Цетињу". Затим је услиједио дивљачки напад на Велику 27. августа (8. септембра) 1859. године. Наиме, Турци из "Гусиња, Плава, Пећи и Ђаковице, у споразуму с бившим мундиром Гусиња", напали су село без икаквог разлога и повода. Том приликом спалили су више од стотину кућа, убили 20 људи (стараца и дјеце) а 50 жена и дјеце одвели у ропство, опљачкали 5.000 оваца и око хиљаду грла крупне стоке, однијели много других добара. Васојевићки капетан - вијвода Стојан, Зарија и поп Јосиф - у свом писму од 1/12. септембра 1859. године, извештавајући Екара и руског козула Сченкова о овом дивљачком нападу, кажу да је до њега дошло изненадно, на подстицај и по налогу гусињског мундира Али-бега и других бегова Плава и Гусиња - Исмаил-бега, Тахир Хусеин-бега Реџепагића, Халил-бега и Јакуп-аге Реџепагића, господара читлука. Капетани су молили конзуле да се заузму за становништво Васојевића, које је изложено тешким страдањима.

У данима турског напада на Велику Екар се налазио негдје на црногорско-турској граници на херцеговачкој страни, па је вијест о овом догађају примио од секретара конзулаата Робера, који је извјештај о збивањима у Горњем Полимљу слао директно и министарству иностраних послова Француске. Из Роберовог извјештаја министру Валевском од 3. октобра 1859. године сазнајемо да су два величка главара долазила у Скадар и да су се у име становника жалили на гусињсгог мундира Али-бга и остале иницијаторе и предводнике разарања Велике. Величани су се писмено обратили за заштиту истовремено француском и руском конзулу. Робер је, саслушавши њихове жалбе, нашао за потребно да се са Сученковом договори о начину пружања помоћи унесрећенпм становништву. Заједнички су тражили пријем код Абди-паше и упозорили га на политичке посљедице тако тешког и гнусног злочина над словенским живљем, који није дао повода да буде дивљачки нападнут и сатрвен. Савјетовали су гувернеру да хитно предузме мјере како би се унесрећеном становништву помогло. Тражили су гаранцију да ће оно бити заштићено од нових напада, да му се поврате заробљеници и опљачкана имовина. Робен каже да је Абди-паши савјетовао да тако поступи, јер су Величани били увијек верни отоманској влади и да су то и даље остали, и да су се с правом жалили на лоше поступке "које су дуже времена подносили од стране планинаца из Пећи и Ђаковице". Тражио је од гувернера да у Гусиње пошаље редовне трупе, "да би спријечиле нови напад" на Велику и друга васојевићка села. Величани су захтијевали од Абди-паше "да казни главне покретаче посљедних нереда и да им се да одштета за све губитке којима су били изложени". У то смислу су се поменута два величка главара и писмено обратила Абди-паши. Он их је лично "примио добро" и обећао им да ће уважити све њихове захтјеве, а затим их је са својим писменим препорукама упутио на гусињског мундира. С писмом Абди-паше Али-бегу Гусињском представници Велике су се вратили у свој крај, са заптијом који их је по пашиној наредби пратио све до Гусиња. Робер подвлачи да су ови људи напустили Скадар 2. октобра 1859. године "врло задовољни својом мисијом".

Разарање Велике изазвало је велико узнемирење код читавог становништа Горњег Полимља. Постојала је опасност да се сукоб прошири. Проносиле су се вијести да ће се поновити напад на Велику и друга устаничка села Полимља. Очекивајући долазак европске комисије за разраничење, народ је пружао отпор репресивним мјерама околних турских власти. Напад на Велику и њено пустошење изазвали су забринутост и званичних кругова Цетиња. Забринутост од компликација на сјеверноисточној црногорско-турској граници дијелили су и европски конзули у Скадру. Посојала је опасност да се нарушавањем мира црногорско-турски односи искомпликују и прерасту у оружани сукоб већих размјера. Зато су европски конзули, у првом реду руски и француски, интервенисали код скадарсог паше да спријечи нове нападе и турске зулуме (пљачке, биства, паљевине) и нареди повраћај опљачкане велчке стоке и друге имовине, као и жена и дјеце продаваних као робље у Плаву, Гусињу и на другим оконим пазарима.

(Званично ропство у Турској је укинуто 1854. године, али су локалне власти и даље толерисале продају заробљеног хришћанског становништва. Тако је било и 1859, када су "Турци на пазарима Плава, Гусиња, Пећи и Ђаковице продали око 50 чељади одведених из Велике". Према једном наводу васојевићких главара књазу Николи, из октобра 1860, Турци су приликом напада на Велику у септембру 1859. године спалили 500 кућа и узели "сто особа које су претворили у робове и вартом су спалили дјецу, старце и све оно што нам је бог дао" )

Енергични иступи Сученкова и Робера и њихови протести наговијестили су Абди-паши да велички догађај може довести до нежељених посљедица и за њега и за Порту, па је пожурио да 11. септембра 1859. године нотом обавијести француског конзула Екара о свему што се збило у Велики. Коментаришући ту ноту, чији је превод са црногорско-турске границе у Херцеговини послао министру Валевском, Екар каже да гувернер Скадра покушава да умањи злочине муслимана-планинаца из околне Пећи и Ђаковице. Абди-паша му је писао да су становници Малесије, односно нахије Реке, Гаша и Краснића - које припадају казама Пећи и Ђаковице, у саставу скопског пашалука - "на основу својих варварских навика" 8. септембра извели заиста једну тешку акцију против хришћанског становништва Велике. Становништво Велике, која припада гусињској кази, у скадарској провинцији, каже он, "устајало је ранијих година" против турске власти и окренуло се Црној Гори. Због тога су, наводно изазвали башибозук из пећке и ђаковићке казе, те их је изненадно напао, опњачкавши им стоку и покућство. Абди-паша је намјерно прећутао убијање Велчана и одвођење неколико десетина жена и дјеце у ропство. Али изричито истиче да је утврдио како, наводно, муслиманско становништво из гусињске казе није учествовало у агресији на Велику. Сву одговорност пребацио је на становништво поменутих нахија планинске Малесије, подвлачећи да оно никад није престајало да се буни "било против Црногораца било против Турака". "И становници села Велике бунили су се, као што и сами знате - да би се ујединили са Црном Гором", чиме су изазвали против себе људе из поменутих нахија. Правдао се Абди-паша како је, до дана када је извршен изненадни напад на Велику, чинио све да спријечи ту намјеру планинаца, па му је "у посљедње вријеме" изгледало да су се помирили и да ће се одржати мирно стање до "доласка комисије за одређивање граница", којој су познати нереди на овој страни. Међутим, "један број неваљалаца из казе Ђаковице и Пећи" напавши Велику, изазвао је сада "неповољно стање ствари" у скадарском пашалуку. Увјеравао је Екара да је и он мишљења да су овакви поступци супротни жељама султана, који хоће мир. Послао је у Скопље свог ађутанта да од тамошње провинциске владе тражи "примјерену казну за актере ове рђаве акције", а сам је, наводно, одлучио да онамо упути трупе дивизијског генерала Калид-паше из Приштине и бригадног генерала Али-паше који се тренутно налази у Пећи. Екар није повјеровао тврдњама Абди-паше. Достављајући његову ноту Валевском, 23. септембра 1859. он пише да је с друге стране сазнао да су поред "Турака из Пећи и Ђаковице" на Велику изненада напали и Плављани и Гусињани, да је поубијано доста људи, "жене и дјевојке су силоване, а затим продаване на пазарима у Плаву и Гусињу, а оне које нијесу продали одвели су у планине". Сазнао је и то да је Абди-паша послије овог догађаја послао у Гусиње један батаљон рдовне војске како би спријечио Васојевиће да евентуално заузму Плав и Гусиње, јер они хоће освету. Екар је био забринут због свега што се збивало у Васојевићима. Допуштао је могућност да је у међувремену већ дошло до сукоба васојевића с тим турским трупама. Зато је Роберу послао инструкције шта да предузме и да о свему директно извјештава министарство, пошто се сам налази далеко на граници у Херцеговини.

До неког већег сукоба у Горњем Полимљу није дошло почетком јесени 1859.године углавном захваљујући интервенцији руске и француске дипломатије. Порта је, изгледа, плашећи се већих компликација у вријеме када се европска комисија приближавала Васојевићима, тражила од Абди-паше да спријечи, односно избјегава сукобе с устаницима Горњег Полимља, како не би дошло до отварања поновне расправе о проширењу црногорске територије на тој страни. Да би, наводно, директно утицао на смиривање духова у Горњем Полимљу, Абди-паша је изјавио Роберу да ће убрзо и сам поћи у Гусиње и да ће на лицу мјеста извидјети како стоје ствари у том крају. Рекао је даће лично спровести анкету на терену, да би тачно сазнао детаље у вези с посљедњим догађајима. Иначе је о свему писао Цариграду и захтијевао да му Порта пошаље нове трупе, да би обуздао непослушне планинце из околине Пећи и Ђаковице. Тражио је, наводно, и материјалну помоћ за унесрећено становништво Велике. - Наравно, били су ово само добро срачунати изговори и маневри скадарског паше да се оправда пред европским дпломатским представницима за тешке зулуме које су Турци починили у Велики. Он је војску у Гусиње слао не да казни организаторе дивљачког напада на становништво Велике, него да заштити Плав и Гусиње од евентуалне освете устаника. И појачање које је тражио од Потре требало је да послужи као средство притиска на становништво пограничних крајева, које се није мирило са одлукама Цариградске конференције.

Почетком јесени 1859. године односи између Турака и Доњих Васојевића били су крајње непријатељски. Робер је 10. октобра обавијестио грофа Валевског да се продужавају непријатељства дуж црногорских граница. Робер и Сученков су заједно писали књазу Данилу да утиче на смиривање стања у спрним крајевима. Абди-паша се жалио конзулима да Црногорци повређују његове границе и на сектору Подгорице и Спужа, па је молио за интервенцију књаза Данила. Робер је копију Абди-пашине ноте уз своје писмо од 5. октобра 1859. доставио црногорском књазу, молећи га да са своје стране спријечи непријатељства дуж албанске границе. Књаз је 7.октобра одбио наводе Абди-паше, задржавши се само на анализи сукоба око Подгорице и Спужа. У његовом одговору није било ни ријечи о величком догађају. Ипак, величка афера није тим завршена.

На аферу око Велике и држање Абди-паше у догађајима с њом у вези потпунију цветлост баца Екаров извјештај Валевском послат из Васојевића (Речине) 11. октобра 1859. године, гдје је био стигао ради фиксирања црногорско-турске границе према Колашину и између Горњих и Доњих Васојевића. За вријеме боравка у Васојевићима он је утврдио све детаље афере у Велики. Сазнао је нове чињенице и појединости које су у цјелости оспоравале наводе у Абди-пашиној ноти. Екар је упозорио Валевског да је величка афера нетачно приказана од стране паше и других компромитованих људи. Абди-паша је сву кривицу за варварски напад на Велику пребацио на планинце Малесије "до којих је тешко доћи како би олакшао и ублажио одговорност отоманских власти". Међутим, права истина је ово: "Муслимани Гусиња, Плава и Реке у јачини 800 људи, којима су дошли у помоћ планинци Ђаковице и Пећи, напали су 8. септембра у свануће хришћанско село Велику (Васојевићи). Изненађени на спавању, ојађени становници тешко су се бранили, па су Турци успјели да их без већих тешкоћа савладају. Послије пљачкања све су куће претворене у пепео; највише су масакрирани старци; жене и дјевојке су силоване, а послије тога њих педесет су одвели у Плав и Гусиње; једна која је упорно давала отпор била је убијена, као и пет дјечака; двадесет људи је погинуло у самоодбрани. Турци су се повукли без губитака, однијевши са собом посуђе, одјећу и оружје које су нашли у домовима. Отели су и 4.000 оваца и око 1.000 говеди и коња.

Већ смо истакли да су овај напад готово истовјетно представили и васојевићки капетани у свом писму француском и руском конзулу. Ново у Екаровом избјештају јесте то да су са Васојевићи, на вијест о крвопролићу у Велики, брзо прикупили и спријечили нападаче да продуже са паљењем полимских села, убијањем становништва и пљачкањем имовине. Јаке устаничке снаге притекле су у помоћ Величанима (којих је под оружјем било око 200 људи), да би ослободили заробљено становништво и повратили плијен, али су их испред моста на Лиму, ко Плавског језера, зауставиле трупе гусињског мундира. Наиме, Али-бег Гусињски, главни организатор изненадног напада на Велику, штитио је са својим башибозучким јединицама одступницу осталим барјацима башибозука. Петнаест дана касније жене и дјевојке које су биле одведене у ропство, "и јавно изложене на продаји на пазарима Гусиња и Плава", откупили су хришћани и вратили њиховим породицама. Али. Четири између њих - упркос захтјевима европске дипломатије да буду ослобођене и обећањима Абди-паше да ће тај захтјев испинити - и даље су остале "у рукама Турака". Екар није вјеровао у обећања Абди-паше да ће кривци за напад на Велику бити узети на одговорност; напад ће остати некажњен од стране Порте. Ова насиља не само што су довела до крајње затегнутих односа између Турака и Васојевића него су имала утицај и на покретање црногорских оружаних акција на страни Подгорице. За главне изазиваче немир у Горњем Полимљу Екар је децидирано означио плавогусињске бегове и аге, нарочито Халим-бега, Ејуб-бега плавског и Али-бега Гусињског. Овај посљедњи је био мудир Гусиња, али га је Мустафа-паша смијенио на интервенцију француске дипломатије - послије склапања тзв. Гусињског споразума између генерала Али-паше и Васојевића, прије двије Године - због његовог непријатељства "и супротности према Васојевићима". Међутим када је на чело скадарске владе дошао Абди-паша, поново га је поставио за мудира. Тако је он наставио своја непријатељства против Васојевића.

Екар се енергично залагао за ослобођење преосталих заробљених жена и дјеце. Писао је Валевском да се преко амбасадора у Цариграду скрене Порти пажња да ове несрећнице буду што прије ослобођене и да се изврши обећање које је Абди-паша дао Роберу у погледу обештећења Величана. Он је увјерн да ће ови злочини остати некажњени, па не би требало да изненади ако се једног дана буде чуло да су Васојевићи, да би се осветили за турска недјела пред којима турске власти ћуте, поубијали становништво неколико турских села.

Предпоставка француског конзула да ће актери величке афере остати некажњени заиста се обистинила. Абди-паша није испунио ни обећање да обештети Величане. Нијесу им повраћени опљачкана стока и друга добра, нити враћене заробљене жене с дјецом, што се види из извјештаја француског амбасадора министру иностраних послова од 4. децембра 1860. године. Наиме француски амбасадор је, каже се тамо, више пута интервенисао код Порте да се ослободи иврати васојевићко робље, које је годину дана раније продавано по пазарима у Гусињу и Плаву.

Но, интервенција француске дипломатије је на крају имала успјеха, па је министар спољних послова Турске Али-паша телеграфски наредио гувернеру Скадра да преузме мјере и без одлагања пронађе и ослободи васојевићке заробљенице са дјецом. Изгледа да су се послије ове интрвенције с највишег мјеста турске локалне власти биле принуђене да без откупа ослободе жене и дјецу.
 

Др МИОМИР ДАШИЋ је рођен 12. децембра 1931. године у Ровцима, код Берана

 

Гојко Кнежевић, 27. март 2011., Никшић, Црна Гора,

ХВАЛА АКАДЕМИКУ ДАШИЋУ

Искрено сам обрадован гестом уваженог академика и професора Миомира Дашића да објави текст на Величком Сајту.
Као његов дугогодишњи познаник (и пријатељ, ако то није нескромно од моје маленкости) знам да др Дашић има још много занимљивог материјала о Велици, па бих га, поред жеље да још дуго поживи у радном елану, замолио да те драгоцјене текстове и овако подијели са нама.