Одломак из књиге:
ВЕЛИКА КРОЗ ИСТОРИЈУ
 
 
 
Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ

 

 

ПОДЕЛА ГОРЊЕГ ПОЛИМЉА НА ОСНОВУ ОДЛУКА БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

 

Санстефанским мировним уговором, потписаним 3. марта 1878, Русија је издиктирала услове мира, који су били у супротности с империјалистичким интересима осталих сила. Црна Гора је по овом уговору требало да добије територију за око три пута већу од предратне.

Највећи противник овог уговора била је Аустро-Угарска, посебно због одредби којима се Црна Гора и Србија значајно увећавају. Северна граница Црне Горе по Санстефанском мировном уговору сасвим се приближава Србији (пошто је она требало да добије проширење у Санџаку), што би било неповољно за Аустро-Угарску, јер је врло узан коридор између Црне Горе и Србије омогућавао да оне у свако време контролишу путне везе Босне и Херцеговине с Турском.

Црна Гора је у основи била задовољна одлукама Санстефанског мира. Међутим, те одредбе се нису могле спровести, јер је Русија исцрпљена у минулом рату, оставши дипломатски усамљена, била принуђена да, на притисак неких водећих европских сила, пристане на њихово поновно разматрање.

На Беррлинском конгресу, одржаном од 13. јуна до 13. јула 1878. године радикално је ревидиран мировни уговор у Сан Стефану. Питања Црне Горе и њених граница регулисане су члановима 26. до 33. Берлинског уговора. Границе Црне Горе прецизиране су у члану 28. Берлинског уговора. Северна граница Црне Горе одређена је од Недајна реком Таром до Мојковца, одакле је повучена источно на Шишко језеро, а од ове тачке спушта се поврх Горњих Села планинама преко Трује на Лим. Од Лима је ишла на исток косама и брдима између Шекулара и Роваца, односно Шекулара и Калудре, до на врх Усовишта. С ове коте скретала је према југу преко Мокре до Чакора и даље врховима вододелнице Лима, Дрима и Цијевне на Ком, одакле се наставља границом племена Куча и племена Климента и Груда до зетске равнице и Скадарског језера. Граница према Албанији и у Приморју је касније претрпела знатне исправке у корист Црне Горе као компезација за остављање Плава и Гусиња Турској.

Бегови и аге из Плава и Гусиња на челу са Али-бегом Гусињцем (који су држали преко 80 читлука у Горњем Полимљу), предводећи муслимански живаљ, повезују се са феудалним албанским снагама, и ради одбране својих социјалних, политичких и верских привилегија, чврсто се везују за Албанску (Призренску) лигу и скадарског валију Хусеин-пашу, преко кога су добијали и подршку Порте, ради оспоравања предаје Плава и Гусиња Црној Гори. Ово оспоравање изродиће се у тешку кризу, која ће дуго бацити сенку на рад око разграничења Црне Горе с Турском.

У пројеће 1878. године велики број устаника и њихових избеглих породица, чији је положај био очајан, вратио се из Црне Горе у свој завичај. Становници 11 села бивше гусињске казе, међу којима су били и становници Велике, вратили су се још раније на своја згаришта, јер су ова села по Берлинском уговору припала Црној Гори.

 

Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ је рођен 1946. године у Велици