Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

ЖИВКО (Милосав) ЈОКИЋ

страна 241

 

Рођен 1937. године у Велици, од оца Милосава и мајке Маре, рођене Зоговић, из Машнице.

Сјећам се тог стравичног дана, тог клања по Велици, а највише оног што се дешавало у нашем засеоку Закрш. Памтим кад неколико СС оваца дође до куће Радивоја Гојковића, близу Јокића гробља, па до куће Костадина - Коље Јокића, и онда, јаругом пођоше према потоку. Још док су ишли јаругом, уочила их је моја мајка Мара, зграби ме за руку и поведе у Ћођовину, и сакрисмо се у лозаре.

Још нијесмо ни ушли у лозаре, један нас примијети и завика:

„Ћекај , ћекај!“

Уплашисмо се, па се брже - боље сакрисмо у најгушће лозаре. Разминуше нас, а нијесу ни могли лако да нас нађу. Не дишемо. Чујемо вриску и вику по засеоку. И пуцњаву. Провирисмо из лозара и гледамо како нам кућу запалише. Прво одозго па на доље. Кућа плану и изгоре до темеља. Брвнара. Мајка кука, а мене умирује.

Стигоше до куће Драгомира Лаковог Јокића. И отуда се зачуше јауци. После сазнајемо да су убили Драгомирову мајку Станисаву и њеног брата. Боже како је био лијеп! Запалише и Драгомирову кућу. Обоје су, у кући изгорели.

Након што огњу предадоше Драгомирову кућу и чељад, журно одоше на џаду и ту се придружише онима који су их горе чекали. Наше су куће у највишем дијелу села и ја мислим да је то био крај њиховог оргијања и бјеснила по Велици.

Све смо ово посматрали из нашег склоништа, али нам се смркло пред очима када смо предвече кренули кућама. Наша кућа запаљена. И све у њој. Запаљена и Драгомирова, и других рођака. У Драгомировој кући још догоријевају лешеви. И, са грижом савјести, морам рећи, смрде. Смрад се просуо по читавом засеоку. Ухватио ме је неки страх. А још више мучнина, па у једном моменту побјегох. Ни сам не знам куда...

Добро сам запамтио да су на глави имали ћулафе. Говорили су српским језиком, то сам чуо.

Кад се смрачило, поново дођох кући, до згаришта. Мајка успјела да довуче нешто папрати и да накљери мало крова до једног зида, и ту законачисмо. Колико се сјећам, отац је тога дана био у Гору шекуларску, гдје је цијепао даске и спремао грађу за нешто.

Ја нијесам могао да видим ништа што се дешавало у осталом дијелу села, јер је мој Закрш заклоњен Кукавицом. Остало ми је у сјећању највише тежак задах, који се ширио по засеоку, а над селом сам видио само густи црни дим.