Одломак из књиге:
ВЕЛИКА - ВЕЛИКА ПО ВЈЕКОВНОЈ ПАТЊИ
 
 
 
ПАУНОВИЋ (МИЛО) БРАНКО

ВИДА (Леко) СИМОНОВИЋ, рођена КНЕЖЕВИЋ

страна 235

 

Рођена сам 1938. године у Велици, од оца Алексе - Лека Кнежевића и мајке Стојанке, рођене Јокић (сестра Милована Јокића). Стојанкина мајка Илинка је од Пауновића, сестра Љубова и Здравкова. Илинка је била удата за Јокића - Џгокића и моја мајка је рођена у том браку. Илинка се и други пут удавала (такође, у Јокића - Прасичића - Гашовић) и у том браку су се родили Милован, Мило, Милка и Милева. Милка, је касније, била жена Сава Томовића.

Лекова мајка је Аница од Ћулафића. Моји родитељи су родили нас десеторо дјеце. Двије дјевојчице и једно мушко дијете умрли су природном смрћу. Остало нас је седморо - Живко (пензионисани официр ЈНА, данас са фамилијом живи у Марибору, у Словенији); Радоје је живио у Велици и Беранама, а сада је у Америци, код сина. Ја живим у Подгорици, са фамилијом. Стевка је удата за Симоновића - Болевића и до 1999. године живјели су у Ђаковици, а тада су прогнани у Србију.

28. јула 1944. године живи су запаљени мој најмлађи брат Ратко, коме је било нешто преко годину дана и 17 - годишња сестра Раба. Тога дана остала сам и без петогодишњег брата Неђељка, али не знам под којим околностима. Нијесам видјела ни да су га заклали ни запалили, али га више никада нијесам видјела.

Добро се сјећам тог 28. јула 1944. године, Нађељко и ја били смо испред куће, а мајка је отишла мало даље, до купусишта, да засади и залије купус. У једном моменту дотрча, узнемирена, и пригушено нам рече:

- Ђецо, бјеж`те у кућу! Побиће нас!

Но ми, ђеца ка ђеца, остасмо у дворишту. Не знамо за страх. И баш у том тренутку груну војска и опсадира нам кућу. У некаквим униформама. Некима на глави капа са три рога, са рецкама, а некима ћулафи. Један од њих, на српском, пита мајку:

- Ђе ти је Леко, ђе су партизани?

Мајка им одговори:

- Ја ништа не знам ђе је ко, знам да сам ја са ђецом ту.

Прије тога нам је, једна жена из комшилука - Мика Ђорђијева казала да не идемо од куће него да спремимо храну да носимо војсци, онамо на џаду. Нијесам мислила да јој име помињем, али поменух. И док су војници били у нашем дворишту, однекуд дође и моја сестра Раба. Лијепа, здрава, удавача. Њу је отац највише од ђеце волио. Она војска око ње, али и она се куражи. Један ју кундаком ударио у груди... И шта јој све није радио... Она само јауче и отима се... Али узалуд. Њено отимање још више разјари џелате. Мајка покуша да ју одбрани, а један ју дочека кундаком у груди и ћевачки по њој... Она се, јадница, увија, али не одустаје... Брани своју нејач...

Несрећна Раба се оте из руку једнога од војника и потрча да брани мајку. Успје чак и да гурне једнога преко неких врлика... Наставише да ју бију и муче и убише је, ту пред нама. Ја од страха запишћех, а један од њих ми каже:

- Пикуле мало, пикуле мало.

То сам запамтила као да је јуче било, и памтим, ево, и под старе дане. Све то - и Рабину писку, и муке мајчине, и крва која липће из њих док их кундаче. Ја од страха утекох и сакрих се иза једног трна и ту се притајух. Џелати побише што побише, а онда нам кућу запалише. У почетку је са мном иза трна био Неђељко. Држали смо се за руке. Одједном, видим, нема га... Како се одвојио од мене, и шта је било, не знам.

Кад запалише кућу, видим мајка утрча унутра. Хтјела је да извуче Ратка... И није се вратила - заједно су изгорели. Ратку непуне двије а мајци 40 година.

Ја, престрављена, побјего још даље, према Требљевини. Тамо су били моји брат Радоје и сестра Стевка. Згучили се уплашени. Ме знам одакле, али Стевка узе иглу и конац да крпи неке опанке. Голи смо и боси, немамо ништа. Кад ме виђоше, питају за Неђељка. Али, шта да им кажем кад не знам куд је ни како се од мене одвојио. Ћутимо и плачемо. Помислили смо да идемо преко ријеке, према кући тетка Сава Томовића. Али, видимо гори и њихова кућа и кућа покрај њихове. Чује се писка, јаук... Наиђоше Таша Андрова и братанци Андрове жене Лепе, Живко и Радојко Ђуричанин. Ми се од њих стрависмо. Гледамо према џади, из кућа избија пламен и црни дим, чују се пуцњи пушака... Чујемо фијукање метака. Таша и Лепини братанци нам савјетују да се притајимо, да не идемо никуд. Али, ми унезвијерени, кренусмо преко гаја и према Вукадиновом потоку. Плачемо. Дозивамо мајку... Али, нема никога. На крају шуме наиђосмо на Тома Љубовог Огљановића. Сједи на један пањ и плаче као киша. Кад нас виђе, и кад чу ко смо, научи нас да не идемо у село јер још по селу дивљају вулентари, Руговци, Њемци... Ми се окренусмо и продужисмо за Новшиће. Идемо у кућу Челе Мановог, јер смо чули да је спреман да помогне људима у невољи. Ипак, предомислисмо се и одосмо у Лазе новшићке. Ту нађосмо рођаке - Богдана, Миљана и Миља са својим фамилијама. Они покушаше да сакрију да нам је мајак погинула, али ја сам очима виђела кад је ускочила у запаљену кућу да спашава Ратка. Нијесу изашли... Чула се само њихова писка. Док смо били у збјегу, Радоје оде на Марков извор да донесе воде, кад тамо Њемци. Они се уплашили од њега, а он од њих... и тако је остао жив.

Отац Лако је већ био у партизанима, мајку нам спалише, а ми остасмо сирочад. Рођаци нас подијелише како би нас лакше издржавали и подизали. Одатле са осталим народом у збјегове према Васојевићима, према Црној Гори. Ми мали, али морамо за народом. Леко нас је тих дана нашао. Снађе се некао и донесе мало брашна. Сварисмо мало качамака који смо јело два-три дана. Колико смо остали по збјеговима у Васојевићима, не знам. Послије неког времена рекоше нам да идемо за Мурину јер је тамо слободно.

Ево, испричаћу ти још ово за мога брата Неђељка. За њега се не зна ништа. Причало се, али не знам да ли је то истина, да је након покоља неки Бојовић Радивоје, пролазио кроз Велику и наишао на Неђељка. Сажалио се и повео га са собом. Наводно, није имао дјеце и хтио је да га усвоји. Тај Бојовић је, кажу, био из Бара Краљских. Али, то се само прича. Ови моји Кнежевићи, су ишли у Баре, Тражили су и нашли кућу тога Бојовића, али не и Неђељка. Чули су од некога да је до 1947. године неко дијете било код њих. Бојовић је био у затвору, а у кући је живјела маћеха. Она је тукла то дијете, а неко је то дојавио милицији у Андијевици. Прича се да су дошли и узели дијете и одвели га у дом, у Котор. Под именом Раде Бојовић. Послије неколико година проведених у дому Раде (или наш Неђељко) је, наводно, неђе отишао. Кад су чули за то, моји су поново отишли код Бојовића и тражили да им каже гдје је дијете. И он им је признао, да је дијете било код њега, и да је сазнао да је отишло да служи војску у Пули ка ои да се отуда, код њих, никада није вратило. Том разговору су присуствовали и неки Бојовићеви комшије, а један је рекао:

- Леко Кнежевићу, то је твоје дијете, твоју главу носи.

Послије смрти Радивоја Бојовића, и тој причи је дошао крај.

Не смијем о томе ни да мислим, али се у Бога надам да је то био мој изгубљени брат Неђељко.

Да се вратим још мало на покољ у Велици. Погинуле су закопавали на њивама, ту ђе су њихова тијела затекли. Причало се да су многи ту страхоту гледали, али, нијесу могли ништа да предузму.