Одломак из књиге:
ЗЛОЧИНИ НАД ПРАВОСЛАВНИМ СТАНОВНИШТВОМ
У ГОРЊЕМ ПОЛМЉУ 1941 - 1945. Г.
 
 
ГПРЕДРАГ Т. ШЋЕПАНОВИЋ

 Проф. ДРАГОМИР В. РАЈКОВИЋ:

страна 274.

 

Син Душанкин, унук учитеља Милована из Подгорице - "Од седморо дјеце Милована (учитрља) и Лепе Вучетић, рођене Кнежевић, из Велике, петоро је ушло у вихордругог светског рата, три кћери и два сина: Душанка, Томислав, Властимир, Миланка (Мара) и Божидарка (Бошка)...

... Милован је отишао у партизане и не слути да се са дијелом своје породице никад више неће видјети. 28. јула (Ћирик и Јулик) 1944, његова и породица његовог брата Радована у збијег у шуму, не тако далеко од куће, ту да су за сваки случај на опрезу. Долази аберда се може у село, иде глас, врло брзо, уморни гладни, прашњави, знојави, једва дочекали, не знајући, не слутећи да долазе у пакао, многи на задњи повратак својој кући. Сви Величани као по команди вратише се у село у својее куће да се мало одморе и да се нешто скува и поједе. Само што су сјели, први залогаји скоро да нијесу ни допрли на одредиште, зликовци, казнене експедиције измиксане од људског лудила до разних људских авети насрну на нејач, на мајке са недужном дјецом. Наста пакао, зликовци отимају мушку дјецу Томислава и Властимира, мајка (Лепосава) држећи најмлађу кћерку Бошку у наручје бори се да одбрани своје ђетиће, не успијева у том материнском чину, убијају је кундацима, лије рв из уста и носа, својим тијелом притиска своју кћерку Бошку. Зликовци су све потаманили, Душанка је успјела побјећи у кукуруз, Мара се отела и побјегла иза куће у други дио њиве.

Људска олош, којим је Милован са својим друговима стварао будућност, окомили су се на његову нејач, синове Тома, девет година и Власта, 7 година, вјешају их на шљиве и вјеровали или не живе деру.

Људски стрвинари остављају их тако одрте на шљиве, Властимир је под невиђеним мукама издахнуо, Томо је још жив и тражи помоћ од његове најстарије сестре Душанке (13 година) која сакривена у кукуруз, престрављена до смрти, која је то колико су јој дала пера кукуруза, гледала, потрчала за воду, није га нашла у животу. У том моменту њеног доласка давао је задње знаке живота и на позив се одазивао са хм. Стрина Станија рођена Зоговић тражи помоћ 2сине Душанка помагај ако бога знаш", тринаестогодишња дјевојчица, сабрана покушава да помогне, али безуспјешно. Гробна тишина најмилијих, ту тишину нарушава кмечење трогодишње дјевојчице Бошке, која као да покушава да се ослободи мртвог тијела своје мајке, које је преклопило и хоће да је угуши. Душанка се бори са мртвим тијелом своје мајке како би ослободила своју малу сестру, и успијева у томе. Одлази да тражи сестру Мару која је од страха (петогодишња дјевојчица) пошла ка људским стрвинарима, као опијена, а они уморни од проливене крви враћају је назад на стратиште својих најмилијих, како би се нагледала проливене крви својих и њихових мртвих тијела.

Љетње доба, врућина, одмах се осјетио задах проливене крви, муве се окупљају, вране надлијећу стратиште, ево стиже сада пок. Војо Томовић који помаже да се лешеви покрију поњавама. Мала Бошка не престаје да плаче, страх да се људска олош не врати назад, преживјели бјеже у шуму, из које су прије неколико сати многи дошли без повратка. Бјеже сви, Душанка, тринаестогодишња дјевојчица узима преживјеле сестре, петогодишњу Мару и трогодишњу Бошку која не престаје да плаче. Сви који су прживјели бјеже од њих три због Бошкиног непрестаног плача, који може да открије позиције преживјелих. Причала је Душанка касније да је морала копати рупу у земљи па главу мале Бошке забити у рупу како би пригушила плач. Саме у шуму, мрак је пао густ као тијесто, нијесу га ни примијетиле јер се прикрао неосјетно. Сту коју ноћ доноси нијесу ни осјетиле. Ту их је пронашла и спасила жена из села Вукотић. Слике тог стравичног времена усадиле су се у памет Дшанкину до њене смрти. Носила је те слике храбро и стојички, из мрака тог времена би понекад изронили ликови тих авети, па би се питала да није случајно то била машта или се то стварно догодило пред њеним очима  у том вакту, вакту пакла и стално је понављала да се никад никоме не понови, на жалост то се поновило на просторима наше Државе. Како је живот чудан, немогуће га је ухватити, зауздати, оседлати и зајахати и не знаш гдје ће те понијети. Вијест о крвавом злочину над Величким живљем процурела је, не зна се које изгубио своје, да ли ће их затећи живе. Милован долази кући, срета га задах лешева његове супруге и лешева својих одратих на живо, малих соколова, и братске дјеце и снахе. Невјерица, туга, јецај и плач. Види да међу погунулима нема три кћери. Због хуманости јер су лешеви већ заударали уз помоћ комшије Воја Томовића сахрањује своје најмилије. Ускоро успоставља везу са преживјелим кћеркама, састају се и почиње нови живот у Велици у засеоку у Вукадиновом потоку. Рат се завршио, срце ране не лјечи, кћерке расту и одрастају. Милован тешко живи са истином да је изгубио три најдража члана породице, тешко се мири да не чује грају својих синова Тома и Власта. Живот тражи, исте своје, живи морају да живе и да мисле на будуће дане. Браћа, рођаци, пријатељи виде да учитељ Милован клоне, траже од њега да се жени, да помогне себи и својим кћеркама. Он одбија, каже да нема снаге за тај чин, захваљује брижној браћи, рођацима и пријатељима. Они упорни не попуштају, налазе му жену у Дољој Ржаници код Берана од братства Чукића (Чукић Марију), под притиском пристаје и одлучују да иду за младу, невољно јер једва је преломио, а како је његовом срцу то је ох само знао. Отипли су за дјевојку Марију, задржали се по обичају код пријатеља и кранули за Велику. Дошли су до моста преко Лим, рањено, скрхано од бола за изгубљеним члановиме своје породице, убијени ни криви ни дужни на најсвирепији начин, одрати живе макање и убити њихову мајку није лако ни сањати а не доживјети. Милованово срце није издржало, пукло је. Одлазе сви до Берана узимају погребну опрему, смјештају га у сандук и тако за Велику одлазе, младожења у сандуку, млада поред њега, не вјерује у "хичкоков сценарио". Кћерке чекају оца са новом домаћицом, не слуте шта се десило. Касне сватови, Душанка нестрпљива, причала је касније, ни на крај памети да срце њеног оца није изджало. Након сахране њеног несуђеног супруга, млада остаје са три Милованове кћери све док није прошао четрдесетодневни помен. Након тога напушта Милованов дом и његове кћерке, убијене тугом и скрхане од бола.

Најтеже је Душанки која носи као најстарија највиши терет у физичко - емотивно - психолошком смислу. Малољетње Милованове кћерке остају саме буквално у двориште гдје су сахрањени њихови најмилији, оба родитеља и два брата. За њих почиње сасвим нови живот пун чемера и неизвјесности. Стриц Радован и ако сам скрхан од бола због погибије дијела његове фамилије, супруге Станије, сина (Саво и Жарко) и двије кћерке (Наталија), узима их код себе и узима обавезу старатењства...