Свједочење

 
 
 
РАДОЈКО (МАРКО) ЂУРИЧАНИН

ИЗЈАВА

 

На позив удружења Клуб Велика, достављам податке за жртве покоља у Велици на дан 28. јула 1944. године за слиједећа лица:

- Милица - Мика, Мирка Гарчевића, удата Ђуричанин, супруга Марка Ђјуричанин, стара 50 година,

- Милијана Марка Ђуричанин, стара 12 година,

- Јелена - Лена Новице Рајковића, удата Ђјуричанн, супруга Рада Ђуричанин, стара 55 година,

- Милева Рада Ђуричанин, стара 19 година,

- Тома Радоша Ђуричанин, удата Савић, супруга Рада Савића, стара 35 година и

- Миша Рада Савића, стара 2 године.

Напомиње се да су све убијене 28. јула 1944. године, око 8 сати у дворишту и кући Андра Кнежевића која се налази у засеоку Иванпоље, село Велика.

Тога дана уочили смо да се из правца Горње Ржанице чују пуцњи и види дим па смо кренули да бјежимо изнад куће према шуми. Када смо били близу шуме чули смо женски глас који је дошао са пута испод куће да не бјежимо већ да се вратимо кући јер ће Њемци ако нас не затекну у кићи исту запалити. Одмах смо се вратили кући. Један дио је ушао у кућу а други застао у двориште.

Из пута испод куће појавио се немачки војник у шареној униформи, на чистом српском језику упутио ријечи: “Куда бјежите, пичка вам Материна!” и из аутомата почео да пуца у групу која се налазила у дворишту и која је попадала уз страшне јауке. Ја сам са око десетак метара све то посматрао. На мене се војник није осврнуо већ је пошао у супротну страну гдје су се чули пуцњи И јауци. Ја сам искористио прилику и побјегао у кукуруз а затим у шуму. Тада сам имао око 8 година и добро сам упамтио ове и друге догађаје у Велици тих дана.

Сматрам да је жена, која је упутила позив да се вратимо допринијела погибији породице. Требало је још двадесетак метара па да породица задје у шуму и да се тако спасе. Након тога говорило се да је то била супруга Павла Кнежевића који је дан прије покоља са групом Величана преговарао са њемачким командантом.

Иако нијесам овлашћен, морам напоменути да су тога дана у исто вријеме изгубиле животе на исти начин и слиједеће особе:

- Љепосава - Љепа Радоша Ђричанина, удата Кнежевић, Супруга Андра Кнежевића, стара 60 година,

- Драга Андра Кнежевића, стара 20 година,

- Илинка Андра Кнежевића и

- наша комшиница коју смо звали баба Мона, супруга Марка Стаматовића, рођена Симоновић. (Нијесам сигуран да су тачни сви ови подаци али колико се сјећам њени подаци се налазе у неком списку.)

Све ове жртве (њих 10) тетак Андро је са неким људима кришом ноћу, док су Њемци били у Велици закопао у два гроба у њиви испод куће након два-три дана.

 

Подгорица, 01.05.2019. г.                                                     Радојко Марка Ђуричанин

ПОКОЉ У ВЕЛИЦИ

 

Током љета примјећивали смо често да се камионским путем према Мурини крећу колоне њемачких камиона и других возила. На неколико дана прије покоља у Велици партизанске бригаде ослободиле су тај крај. Партизани су тада, како смо чули, на Чакору ликвидирали једну њемачку јединицу (батаљон?), гдје је, како сам сазнао много времена касније, погинуо и њемачки генерал. Чујали смо да су се водиле тешке борбе са Њемцима и да се они налазе у окружењу у Андријевици и околини. У тим борбама, како сам касније, такође сазнао, само око Малог и Великог Крша, изнад села Божићи односно Андријевице, погинуло је око хиљаду Њемаца. Мој колега Мишо Масловарић, из истог села много времена након тога говорио ми је да су сељани данима сакупљали по шуми њихове љешеве. Ове борбе су много касније биле предмет проучавања у војној науцу и познате су као Андријвичка битка. Једне ноћи партизани су, дан-два прије покоља у Велици, одступили изненада. Чули смо много времена касније да су преко планине Мокра пошли према Србији, гдје су србијански партизани на Ибру били у тешкој ситуацији због притиска бугарске војске. О свом одступању нијесу обавијестили домаће становништво, нити упозорили на опасност која може настати повраћајем Њемаца који су тешко изгинули око Андријевице. Да су то учинили жртве код становнииштва у Велици биле би вјероватно бројно мање.

На дан прије покоља, пред мрак, виђели смо једну мању јединицу Њемаца која је дошла од правца Мурине и пошла у колони по један са ранцима на леђима и наоружањем преко Иванпоља ка узвишењу на којем се налазила низамска кула. Та кула била је веома добро мјесто за обезбјеђење пута кроз Велику. Вјероватно је то била претходница немачких јединица које су одступале од Андријевуце.

Сјутрадан су се појавиле немачке моторизоване колоне и пјешадија камионским путем из правца Мурине и настављале према Чакору. На правцу према Горњој Ржаници појавио се дим и чули су се пуцњи. Ми смо предосјетили опасност па смо кренули да бјежимо у шуму изнад куће. У кући се није налазио Андро Кнежевић са сином Драгом, већ негдје у шуми изнад села. Кренули смо сви путељком изнад куће према горњем јазу и шуми изнад куће. Тада смо чули глас неке жене који је долазио са пута испод куће. Та жена је гласно довикивала да Њемци пале партизанске колибе у Ржаници и да се вратимо у кућу, јер да ће они запалити кућу ако се ми тамо не будемо налазили. Касније у Новшићу чуо сам да је то била нека жена по имену Јелена супруга учитеља Кнежевић Павла. Тада, а ни сада, није се могло знати да ли се радило о искреном позиву или планском поступку да се ми вратимо у кућу, како би се ту нашли када убице наиђу. Недавно сам сазнао да се у то вријеме појавио у сусједном Иванпољу један човјек дошавши хитро на коњу код куће Бошковића и рекао им да бјеже јер ће изгинути, те да се одмах вратио према Новшићу, одакле је и дошао. Ми смо се, повјеровавши овом женском гласу повратили, што је било фатално, јер да смо наставили даље још педесетак метара и зашли у шуму, били би спашени.

Пошто смо се повратли, дио фамилије ушао је у кућу.

 

ДРУГИ ДИО

 

Тома (Савић) са кћерком Мишом, старом око двије године, коју је она држала у наручју и која је јела парче хљеба, као и Радева кћерка Милева (Ђуричанин) и Андрова кћерка Драга (Кнежевић), које су биле одрасле ђевојке, као и комшиница коју смо звали баба Мона (Стаматовић) стајао је у воћњаку поменуте Моне. На ивици тога воћњака, супротно од куће, ја сам се налазио поред зидине куће која је била у рушевинама. Сједио сам на једном камену и јео сат меда који је Живко претходног дана донио са низамске куле говорећи да је ту мед нашао у кошници коју су оставили партизани приликом хитног одласка. То ме је спасило. Тада се ту није налазила Андрова кћерка Рака, јер ју је мајка Љепа послала код старе Миљанове куће, која се налазила даље од куће Љека Кнежевића, да је отвори, како је не би Њемци запалили. То ју је спасило, јер је она, чим је дошло до пуцњаве, побјегла у шуму. Одоздо, из правца сеоског пута, прилазним путем поред једног дријена појавио се Њемац, у немачкој зеленкастој шареној војничкој униформи, са аутоматом у рукама. Чим се примакао, довикнуо је на чистом нашем језику:

„Куда бјежите, пичка вам материна!?“

Одмах је рафалом из аутомата опалио у поменуту групу жена. Чини ми се да су били први пуцњи у Велици. Гледао сам како оне падају са продорном кукњавом, јер се то десило испред мене на пар метара. Њемац је затим пошао пролазом у огради према кући одакле се затум чула пуцњава и кукњава. Ја сам одмах побјегао десно и сакрио се у свињац који се налазио унутар зидине, гдје су биле двије ухрањене свиње поменуте комшинице. Пошто се нијесам сигурно осјећао на томе мјесту, напустио сам га одмах и провукао се као пашче кроз ограду која је била поред кукуруза, а испред свинца, с намјером да тамо бјежим. У тренитку када сам се тек провукао кроз ограду и налазио се у лежећем положају на земљи појавио се исти Њемац на путу према свињцу и преко плота опалио у мене неколико метака из машинке, а затим, оставивши ме, наставио према свинцу, мислећи вјероватно да ме је убио. Мене није закачио ни један куршум, али сам касније примијетио да ми је раздрвена ногавица од плетених панталона десне ноге у предјелу десне бутине са стране. Њемац је ушао у свињац одакле је истјерао обје свиње које је иза тога потјерао са говедима и овцама.Ја сам искористио тај тренутак и умакао у кукуруз.

Док сам у страху лежао у кукурузу чуо сам пуцњаву код куће Јанка Симоновића, која се налазила испод Андрове куће као и испод сеоског пута. Истовремено, чула се одатле кукњава жена које су дивљачки побијене као и претходна група. Та кућа је тада запаљена и пошто је била брвнара, чуло се пуцкетање дрвета које је горело. Мени се чинило да гори кукуруз, у којем сам се налазио. Не знам колико времена сам се ту задржао. Одатле сам чујао пуцњаву по цијелом селу помијешану са кукњавом. Са друге стране ријеке, из правца камионског пута чуо се и звук рафала из митраљеза, а једна кућа испод пута била је у пламену. Свуда се ширио дим по селу. Касније сам чујао приче да су њемчки војници чинили су звјерства бацајући живу ђецу у запаљене куће, драње живе ђеце (нпр. сина Душана Симоновића) и др. Сјећам се да сам се у великом страху молио богу и Светом Илији чији је празник падао, како ми је мајка претходно говорила, на наколико дана након тога. Пошто сам се осјећао несигурним на том мјесту, одлучио сам да бјежим на супротну страну од куће. Када сам изашао из кукуруза трчао сам преко једне њиве са које је било пожневено стрно жито. Примијетио сам да се око мене диже прашина, али тада нијесам разумио да је то било од куршума. У трчању прошао сам поред куће Љека Кнежевића, која је горела. Испред куће примијетио сам мртво чељаде преко кога је била пала греда са куће, која је догоријевала. Осјећао се мирис сагорелог меса. Затим сам наставио узбрдо поред једне велике трешње, са које смо претходних дана јели трешње и умакао у шуму.

Након што сам се нашао у шуми у мене се тада била појавила нека снага и самопоуздање. Пошто је букова шума била густа, због чега са земље нијесам могао виђети било шта у селу, попео сам се на једно буково стабло да бих осмотрио шта се по селу дешава, али ни са њега ништа нијесам могао виђети од осталих стабала. Током скидања са тог стабла начинио сам доскок на земљу. Тада сам чуо нечије кораке.  Појавио се Андро са сином Драгом и комшијом, чије име нијесам знао, али сам касније чуо да се прозива Чуковић (Симоновић) и да је био Андров комшија. Андро ме питао шта се десило, па сам му испричао шта сам видио. Након тога, пошто пуцњаве више није било, из знатижеље и на Андров наговор, сашао сам код куће. У кућици-љетњем стану, у којој је живјела поменита Мона, чији се темељи и сада разазнају, нашао сам Милеву да лежи на постељини која се налазила на патосу, на чијем је дијелу тињала ватра, коју сам ногама погасио. Била је рањена у раме и кук, али још жива. Тражила је воде па сам јој је донио у некој штругли (дрвени суд за воду) коју сам нашао у стану. Питала је за браћу Живка и Даша, али јој, говорећи да нијесам видио да су погинули, нијесам могао рећи гдје су. Тада нијесам размишљао нити је питао о томе како се она нашла у тој кућици на постељи која је горела и ко је упалио постељу. Све ми је то и сада нејасно и упућује на пмисао да је над њом вјероватно било извршено насиље. Нашао сам мртву сестру Милијану изнад зидине, близу мјеста гдје је изгинула група жена. Била је погођена у тјеме главе одакле је био одбачен дио кости тако да се виђело ткиво мозга. Тада сам је, не знајући шта да чиним пољубио у косу. Мајку нијесам нашао, али је касније Андро казао да су је при сакупљању љешева ради њиховог закопавања нашли мртву на педесат метара изнад кућице у којој сам нашао Милеву, а испод горњег јаза. Изгледа да је она покушала да побјегне у правцу куће Љека Кнежевића и у бјегству била убијена. Остале нијесам нашао. Рекао је Андро касније да је тетка Љепа убијена испред улазних врата куће, стрина Љена да је погинула у штали, вјероватно када је једна крава побјегла у шталу, а Њемац је идући за кравом наишао ту и убио је ножем. Како сам касније чуо, Дашо и Живко су одмах побјегли ивицом кукуруза према Иванпољу. Андрова кћерка Илинка-Иљо (Кнежевић), како ми је касније објашњавао Живко погинула је прескачући ограду у бјегству за њме према Иванпољу. Живко је чак казивао да ју је метак погодио у потиљак. Он је најмлађу Андрову кћерку Станицу-Ташу нашао ту негдје и са собом одвео према Иванпољу. У том правцу побјегла је и Андрова кћерка Мара. Ја сам током дана још једном дошао на мјесто погибије, а тада сам видио да је Милева (Ђуричанин) преминула, па сам се одмах вратио, носећи са собом парче кукурузног хљеба, које сам ту негдје нашао бачено.

У вези ужасне слике коју сам видио код куће Љека Кнежевића, морам навести мој сусрет са поменутим Кнежевићем много времена касније, у вријеме када сам обављао послове начелника СУП-у Иванграду (Беранама) 1967. године. Тада је у мојој канцеларији Кнежевић испричао о погибији своје породице. Навео је да није пронашао љеш свог малолетног сина који је тада имао неколико година и да је чуо да се код неког човјека у Барама краљским налазио младић који личи његовом ђетету. Молио ме, јер зна да сам и ја био тада у Велици и да сам избјегао злу судбину, да провјерим да ли је ова његова прича тачна. Наравно, ја сам прихватио његову молбу па сам заједно за представником станице милиције у Колашину пошао у Баре краљске и обавио разговор са тим човјеком. У разговору он је тврдио да се код њега није налазило дијете о којем је ријеч и да о томе ништа не зна. О резултату разговора обавијестио сам Кнежевића.

Овом приликом морам забиљежити и нешто што сам недавно чуо. Ради се о судбини једне дјевојчице из Велике, кћерке Милутина Кнежевића, која је имала другачији - срећнији ток и крај. Њена мајка је убијена у овом покољу, али је при паду пала на кћерку која је тада имала четири године. Касније је наишао њемачки официр који се смиловао на њу и узео је и чувао четири мјесеца. Када се њемачка војска повукла, он је дјевојчицу оставио у Колашину код неке жене Влаховић, која ју је држала и чувала као своје дијете. У 1947. години њен отац је сазнао да је жива и гдје се налази, па је дошао код те жене. Њен муж није повјеровао у његово казивање и није дозволио да је он поведе са собом. Казао је да ће је пустити само ако неко од његове породице претходно опише у каквој одјећи је била дјевојчица када је код њих остављена. Тетка ове дјевојчице описала је одјећу у којој је дјевојчица била када је код њих остављена. Била је то иста одјећа коју је Влаховић показао након што је извадио из неке кутије. Тако се дјевојчица вратила своме оцу. Пошто је одрасла удала се и сада живи негдје у Србији. Слична судбина задесила је и једну дјевојчицу у Војном селу 1941.године, о чему је било говора раније у овом тексту.

Након другог повратка из села, ја сам пред ноћ са Андром и Драгом, као и још неколико избјеглих лица пошао за Новшиће. Када смо претрчавали преко једне равне ливаде на брду зв. Раван изнад Андрове куће, на нас је отворена митраљеска ватра из правца низамске куле, али нико није ту страдао нити био рањен, ма да су куршуми пролијетали изнад нас.

По доласку у Новшиће стигли су Живко и Дашо са Андровим кћеркама Маром и Ташом. Био сам пресрећан када сам их видио. Они су ми објаснили како су и куда побјегли. У Новшићу је било још избјеглог становништва и сви смо преспавали у изби куће Имер Малића Мекулија, која се налазила поред улице у том мјесту. Андро је кришом ноћу, након два - три дана са неким људима који су му помагали, док су се Њемци још налазили у селу, сакупио све љешеве погинулих (њих десет) и покопао у заједничком гробу, који су ископали у њиви испод куће. Док смо били у том селу дошла је једна група партизана. Били су то млади момци, у енглеским униформама жуте боје и наоружани енглеским оружјем. Доста избјеглица било се окупило око њих и са њима разговарали. Видећи их осјетио сам велико олакшање и неку сигурност.

Пошто опасност још није била прошла, преселили смо се у шуму изнад овог села, гдје смо остали неколико дана. Ту се налазила већа група лица избјеглих из Велике. Међу њима је била и супруга Миљана Кнежевића, снаха Андрова, са ђецом, која се са сажаљењем односила према нама, посебно према мени, јер сам ја у сну ноћу бунцао и дозивао мајку.

Била се тада пронијела вијест, коју сам и касније чујао, да је командант њемачке војске, која је одступала према Пећи, када је дошао у Лијеву ријеку, наишао на њемачког војника (неки кажу да се радило о официру-мајору њемачке војске) разапетог на крсту поред пута. Причали су да га је разепео неки човјек из Шекулара. Тада је командант наредио, подижући руку са испружена два прста, да се у трајању од два сата побију сви становници тога краја који се пронађу. Да ли је ова верзија непосредног повода покоља тачна не знам. Других верзија тада, а ни касније нијесам чуо од лица која су узбјегла покољ. Недавно сам од Исмета Синанаја, радника поште у Плаву, приликом оправке телефонске мреже у мојој кући у Брезојевици, чуо причу којом се потврђује предња верзија. Наиме, он ми је, када смо разговарали о мојем учешћу у покољу у Велици, који разговор сам ја покренуо, испричао да је прије извјсног времена у Призрену од неког срарог човјека, који је био без једног ока и са много трагова рањавања по лицу, чуо да је тај човјек био у њем ачкој војсци и да је у борбама око Андријевице рањен од гранате у главу од чега је изгубио око. При повлачењу те војске према Пећи њемачки командант је "с ту страну Чакора" наишао на убијеног њемачког војника крај пута и дао наредбу да се побију сви становници тога села. Пошто је као рањеник превожен аутомобилом чуо је пуцњаву по селу и лелек становника села. Да ли је прича човјека из Призрена тачна не може се поуздано закључити, али сам сигуран да је Синанај тачно пренио ту причу јер се ради о озбиљном човјеку, који није имао разлога да ову причу измисли. Треба имати у виду да се детаљи обје приче о непосредном поводу углавном поклапају, иако су испричане у различита и удаљена мјеста и времена, као и у различитим приликама.

Звјерски масакр од 28. јула 1944. године, који је, као и поступање вулентарско - фашистичке власти према православном становништву у Плаву и околини, имао, према савременом схватању, све особине злочина геноцида, извршен је у Велици и Горњој Ржаници од њемачких дивизија "Принц Еуген" и СС "Скендербег". Прва је била формирана 1942. године и састављена од Њемаца - фолксдојчера из Војводине. Припадници те дивизије су у Петој непријатељској офанзиви у Пиви извршили масовни масакр становништва. Друга је формирана на Космету у прољеће 1944. године, а њен састав углавном су чинили Шиптари из околине Подујева и осталих дјелова ове покрајине са њемачким командним саставом, који су чинили углавном фолксдојчери. Вјероватно је у тој њемачкој војсци било и муслимана и Шиптара из Плава и Гусиња, које је у њу упутила вулентарска власт из Плава. Ја сам након дуго времена чуо за двојицу њих из Плава, од којих је један учествовао у борбама изнад Андријевице а у Плаву био партијски кадар и радио на руководном мјесту. Да ли су њих двојица учествовали у овом злочину није ми познато. У овом покољу је поубијано преко 400 жена, ђеце и старих особа. Колико је мени познато, тога дана није погинуо ни један одрасли мушкарац, јер су се неки ог њих налазили по шумама у околини.Касније сам се питао зашто се они тога дана нијесу нашли код својих породица већ у шумама одакле су пратили погибију своје ђеце, супруга, старих очева и мајки или зашто нијесу у шуму повели своје породице пошто је и за њих постојала иста опасност од њемачке војске која се враћала из околине Андријевице. Могли су бар, на појаву пуцњаве и дима из правца Горње Ржанице дозивањем из шуме позвати на бјегство.

Покољ голоруког и незаштићеног становништва у Велици и Горњој Ржаници може се дјелимично ставити на душу више команде партизанских бригада које су водиле тешке борбе са предње двије озлоглашене СС њемачке дивизије у околини Андријевице и крајишких бригада које су заузеле Чакор, јер је вјероватно она наредила да ове бригаде прекину опсаду њемачких јединица које су се налазиле на подручју између Мурине и Андријевице и хитно се упуте као помоћ србијанским партизанима, не водећи при томе рачуна о становништву Велике и Горње Ржанице. Командант крајишких бригада које су раније заузеле Чакор чак није предузео мјере упозорења становништва на опасност од повратка њемачке војске која је била разјарена поразом и губицима, што је морао учинити, тим прије што се радило о дивизији фолксдојчера која је раније извршила масовни масакр становника Пиве и балистичко-вулентарској дивизији која је била спремна за освету и крви због губитака у претходним борбама. Због свега тога мора се поставити питање како је тада нестала много хваљена партизанска хуманост и брига за локално становништво и зашто је била спреча и тако хитна помоћ партизанима у Србији од заштите голоруког становништва. Такође се може поставити и питање гдје су тада били комунисти који су се у Велици били склонили од четничког терора и локални партијски активисти који нијесу предузели мјере да се становиштво обавијести о долазећој опасности и сколони по шумама, у које Њемци нијесу залазили.

Послије рата о овој катастрофи становника Велике углавном није се говорило вјероватно због "очувања братства и јединства". Ћутање о том догађају погађало је и моја осјећања. Званично се о томе почело говорити тек након увођења вишетраначја. Поједине политичке странке и друге организације причом о овој трагедији прикупљале су политичке поене. Ове жртве не смију се заборавити, али је нехумано и неприхватљиво сабирати било какве поене на туђој крви и несрећама.