Свједочење

 
 
 
ЉУБОМИР - ЉУБО (РАДИСАВ) ЖИВАЉЕВИЋ

ТУЖНИ И ТРАГИЧНИ ДАНИ ОКУПАЦИЈЕ СЕЛА ВЕЛИКА 1941 -1944

 

24. ЈУЛ 1941. ГОДИНЕ

 

Митраљески рафали у рано јутро на Кодри 17. јула најавили су да је устанак у Црној Гори стигао и у Велику. Велички устаници су тог дана напали и без борбе разоружали карабињерску станицу у Велици. Заробљено је седам Италијана и заплењено је њихово наоружање. Заробљени Италијани су пуштени и они су пошли да се прикључе некој јединици њихове војске.

Пре 17. јула, на Петровдан 12. јула био је велики сабор - скупница на Мокри у Пљанчорском катуну. Било је истински веома весело. Певало се, играло коло, чак је и одиграна фудбалска утакмица! Повод овом расположењу је и почетак напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Веровали смо у неограничену моћ руског народа и скору његову победу...

Тимови за фудбалску утакмицу углавном су били студенти и гимназијалци. У једном тиму били смо ......., Милорад, ја ... При крају сабора - скупнице, покривен ћебетом "репортер" је прочитао вест са Источног фронта!

19 јула дошао је Миличко Јанковић, генералштабни мајор, у наш катун код мог оца Радосава. Катун се налазио западно од Ћафе приједолске неколико стотина метара. Отишли су пут планине Мокре са циљем извиђања терена из правца Ругове. Пре поласка отац ми је раекао где ћу им донети ручак. Ураним поподневним сатима ја сам пошао носећи ручак пот Мокре. У мом присуству, љих двојица ништа нису коментарисали.

Мајор Јанковић био је један од организатора устанка. 20 или 21 јула окупило се мниго Величана на Чакору. Нису имали сви оружје. Да се забележи и један симпатичан догађај. Љубо Петровић (син Милутина), тек одслужио војску леже на земљу лицем окренут ка небу и гађа авион ....... који је летео пут Чакора пушком!

На скупу говорило се о устанку те и о томе како ће се понашати плавско - гусињски муслимани а посебно како Руговци и Шиптари из Метохије?

После одржаног скупа, предвече, Чедо Кнежевић (мој брат од ујака) се спемао по задатку за одлазак пут Бјелухе. Чедо ми је пришао и позвао ме је да и ја пођем са њим. Са нама је пошао и Милорад Петровић чија мајка је такође била из код Кежевић.

Стигли смо у катун који се налазио изнад прве леве кривине џаде (пут Пећ - Андријевица) и са леве стране реке Пећке Бистрице. Ноћ је била топла и ведра месечином. Седели смо у напуштеном стану и повремено излазили напоље и ослушкивали да ли се што дешава из правца Ругове што би наговестило изненадни напад иу тог правца. Негде у долини из правца Ругове чуо се повремено по неки пуцањ пушке. Али посебно се ништа није дешавало. Те ноћи није било никаквог рушења мостова! 

Није ми познато да ли је Чедо можда прењ или после ове ноћи био у том катуну у циљу рушења - оштећења мостова на ријеци пећке Бистрице? Пре бих рекао да није после ове ноћи било времена јер се примакао 23 јули!

У раним послеподневним сатима 23 јула огласили су се плотуни пушака са врха Штитне Главе. Група од око двадесетак људу брзо је пошла ка приједолској Ћафи и даље ка Вакову који се налази изнад катуна Радевића и Кнежевића. Из правца Мокре примећени су наоружани људи који су се приближавали поменутом катуну. Ти наоружани људи били су Руговци или Шиптари са Косова и Метохије. Очекивали су да неће бити дочекани пушчаном ватром. Поред намере да пљачкају ко зна шта би још урадили. Брзо су нестали и ситуација се смирила. Група на Штитној Глави су сачињавали људи углавном из Лијеве Ријеке, чији су катуни били мета зликоваца из Ругове и са Косова и Метохије.

Кад се Радисав вратио у катун наложио нам је да са стоком и стварима одмах кренемо пут Штита, Сјеририце, Грачанице... Ми смо то после краћег спремања и урадили. Било ми је јасно да се очекује напад Италијана и вјерних слуга муслиманске вјероиповестио. Сигурно је знао да се не може село одупрети у то време веома јакој италијанској војсци уз помоћ исламског башибозлука који је био бројан и јак.

И дошао је 24 јули. Малтене без јачег организованог отпора, село је запаљено. Остала је само кућа Саве Вуковића у којој је био слуга муслиманске вјероиспвести. Можда је мислиоп да ће њему та кућа и припасти.

Шта данас после 73 године мислим о овом тужном за село дану? Поред запаљених кућа а касније и опште пљачке погинуло је неколико Величана који су убијени у покушајима да појединачно заштите своје куће.

Цело село претворено је тако рећи за два сата у црно згариште. Да ли се може наслутити или предпоставити узрок овом вандалском чину окупатора и његових слугу омражених зликоваца и убица?

Највероватније, на овако понашање окупатора деловало је разоружање карабињера и неки порушени или оштећени мостови на ријеци пећкој Бистрици у Котловима!

Људи који су рушили мостове као да нису били свесни да се дрвени мостови лако и брзо поправљају али последице рушења - ошшећења мостова су катрастофална.

Према поме ова два наведена чиниоца су основни разлози чије су последице паљење села и убијање неких бранилаца својих кућа.

Да ли оваква "јуначка дела" треба да у црно завије полико величкиох домова?

Организатори напада на Карабињере и оштећење мостова у Котловима, нису водили рачуна о снази окупатора и бројних му слугу и сарадника, вјековних убица и пљачкаша нашег села! Упркос слободарској тежњи и љубави према руском народу, наведене акције нису имале никакве шансе на успех. Напротив изложили су селои његово становништво великом ризику и опасности! Нису организатори имали у виду, у то време, да је Црна Гора нашаднута од Ћакора и са јужне стране , и да је само то једини фронт, није постојала ни најмања шанса која би обећавала успешност у борби коју су узроковале предузете акције.

Интересантно би било знати, да ли било људи у организовању наведених акција, који нису имали куће и били становници Велике? 

 

ОКТОБАР 1943. ГОДИНЕ

 

Капитулација Италије 9 септембра изазвал аје у први мах поште расположење становника нашег села. Био је то догађај посебног војничког значаја. Један окупатор је побеђен и остао је други окрутни окупатор Немачка. Сигурно се очекивало приближавање крај ропству, мучењу и убијању које је наше село трпело током окупације као територија у саставу фашистичке Велике Албаније. Ти окупатори, су били током читавог постојања села, управо током читаве историје, људи који су огромном већим били православне вере  и који су примили ислам као веру у име које су били задојени мржњом која се одражавала убиствима, пљачкама, мучењима.....

Они су до 1943 године били колико толико умеренији од онога што ће постати доласком преостаслог окупатора, војника нацистичке Немачке. Тако је октобар био посебно тежак за величане.

Тих дана у октобру пљачкана је стока. Није остало тако-рећи ниједна овца односно говече или коњ.

Почела је хајка на људе. Последице те хајке су бројна убиства Величана.

Из страха од убијања, једна група Величана претежно са засеока Папратишта те Лијеве ријеке нашла се односно склонила се у пећину која се налази високо у планину изнад села. То је пећина која је у близини сеоског пута који води до Ћкора пут Ћафе приједолске. Најстарији у групи си били мој отац и Павле Кнежевић - учитељ. у пећини смо остали око двадесет дана углавном до периода када се ситуација у селу смирила и побољшала.

Ко су стрељани Величани?

Прва група, њих једанаест, где су претежно били Величани стрељану су у месту Шуме на граници села Велике и Горње Ржанице. Ово је било казивање моје стрине Милице. У тој групи стрељаних био је и Никодин Вучетић рођени брат стрине Милице.

У реону Јечмишта убијен је Микосав Стешевић који је имао кућу у пределу ливада Цикуша. Одведени су и два брата Јокића. Један од брће био је инвалид. И никада нису пронађени. На приједолској Ћафи стрељани су Максин (Зеко) Радевић и рођак му Михаило. Два брата Радевића , Новица и Миладин са стрелишта су побегли у шекуларску Гору. Млађи брат Миладин је био рањен.

Завршно убиство требало је да се деси, током зиме 1943/44 управо код моје куће. Касније ћу појаснити и зашто!

* * *

Зашто су наведени људи ликвидирани у томе времену?

У својој Аутобиографији нисам се задржао да анализирам узроке на основу којих су бријни Величани изгубили животе.

После толико дуго година ја сам 10. маја 2012. године у мојим запажањима и преедлозима о књизи "ВЕЛИКА КРОЗ ИСТОРИЈУ" аутора Милоша Гојковића, написао шта је узрок  ликвидирању толиког броја недужних Величана!

Чврстог сам уверења, да је убиство војника у немачкој униформи једини разлог за бројна убијањаВеличана у првој половини октобра 1943. године.

Тај војник у немачкој униформи убијен је крајем септембра у потоку који тече са источне стране наше куће.

Одкле је био тај војник? Ко га је убио? Једном приликом у разговору са Видом (супругом Раденка Гојковића) наслутио сам да је њој познат убица војника! Раде4нко је мој брат од тетке. Нисам инсистирао за име убице.

Први закључак је да је војник долазио џадо из правца Мурине. Убица Величанин, га је пратио и ликвидирао у поменутом потоку. Војник и његов пратилац су скренули са џаде сеоским путем ка кући Мирка Пауновића и даље преко школског, дворишта наше куће, стигли су у поток. И ти је извршена егзикуција. Убијени је лежао на трави лицем окренут ка темљи, и на удаљењз од пута десетак метара.

Да истакнем чињеницу, да висинска разлика између корита потока и њива између којих се налази, је око петнаестак метара.

Сигурно, војник није из Плавско - гусињске гегије! Вероватно потиче са Косова и Метохије. Мала је вероватност да је Руговац. Врло брзо, почетком октобра почела је хајка на Величане!

Имер Малић побратим мога оца Радосава је дошао у нашу кућу и замолио да са леш убијеног војника пренесе до џамије у Горњој Ржаници. Имер је нагласио да је он гаранција за безбеднот људи који ће носити леш. Радосав је одредио мене  и Милорада а замолио је ближње рођаке Митра и Душана да пренесемо леш убијеног војника.

И ми смо пренели тог мртвог војника до џамије. Ми смо се веома брзо вратили кућама- Војник је и сахрањен код џамије. Дуго година тај гроб се тамо налазио.

Како сам већ навео завршно убиство требало је да се удигра у нашој кући.

Преко зиме 1943/44., у нашј кући су зимовали са овцама пријатељи Имера Малића из Вусања и Мартиновићаподручје Гусиња. Те зиме цело село Велика није имало стоке јер је иста била опљачкана у првој половини октобра.

Сваку ноћ, сточар Тафа, брат Имеровог зета, излазио је из куће и контролисао ситуацију. С пролећа 1944. године једне ноћи је приметио људе који су били иза стабла јабуке, сакривени, неколико метара даље од улазних врата у кућу.

Тафа је на глави имао белу капу - ћулаф. Прилазећи тим скривеним иза стабла јабуке људима, са пучком у рукама, исти су побегли веома брзо ка потоку и изгубили се у помрачини ноћи.

Ови потенцијални убице дошли су код наше куће јер је она најближа потоку где је убијен војник!

Те ноћ, да није било Тафе и његовог извиђања, неко од нас мушкараца из куће био би убијен при појављивању на улазна врата у кућу.

Без најмање сумње. бројна убиства у Велици у првој половини октобра 1943. године, повезана су са убиством војника крајем септембра.

Убице су извршиле "крвну освету" и усмртили су толики број недужних Величана. Треба имати у виду да на овим просторима живи завет "крвне освете"

 

* * *

За крај да нагласим да не припадам ни шовинистима ни малигним нациоалистима. Сигурно да далеко мањи је број убица и пљачкаша мњђу исламистима, наших источних те југоисточних суседа! Да ли они у кризним временима могу учинити више у обуздавању те истиски опаке мањинњ?

Парафразиран реченице Иве Андрића из књиге "НА ДРИНИ ЋУПРИЈА":

Гладна животиња која живи у човеку, после уклањања Зкона у добрих обичаја, сада је ослобођена, па су  насиља, убијање, пљачке свакодневне.

Људи који у нормалним временима воде главну реч у својим срединама нестају такорећи преко ноћи као да су сви одједном помрли...

 

ЗАТВОР - ЈУН 1944. ГОДИНЕ


5. јуна 194. окупаторска власт је наредила да сви мушкарци  дођу у Ханове и са собом понесу личне карте. Ја сам тог јутра посетио зета Милована Брковића, мужа моје мајстарије сестре Милицекоји је био у кући на ______ лазу, гдје де налазе куће Брковића. Милован је био тешко болестан.

Дошавши кући моја мајка ми је рекла да и ја одмах одем у Ханове и понесем личну карту. Тамо су отишли мој отац Радосав и Милорад, брат од стрица.  Када сам стигао у Ханове затекао сам такорећи све мушкарце села који су били старији од 20 година.

Представници окупаторске власти били су у згради у којој се до Другог светског рата налазила администрација Величке Општине. У то време и оба села Новшиће и Горња Ржаница су биле у тој општини.

Кроз прозор са спрата где су биле и предате личне карте вршена су прозивања.

Тужан, нерасположен и забринут посматрао сам прозор собе из које је вршен прозив присутних људи. Па  у тој соби, само пре неколико година седео је мој отац Радосав у време када је био деловођа општине! и ја сам повремено долазио у посету оцу... Данас, управо јутрос, тамо у соби седе окупаторске власти, врше прозив приспелих људи и мерркају нас за, ко зна какве послове и где? Сећања навиру и нестају при помисли шт аће и куда ће са нама?

Бирали су ое горштаке младе и снажне и радовали се што ће избор бити добар и за похвалу надређених.

Ја сам их надмудрио и мене су прикључили "шкартијалним". Како сам вунене чарапе навукао одавао сам човека који не личи нормалном. Наиме, једна чарапа била је испод ногавице панталона а друга повучена преко ногавице.

И Милорад је имао неку крпу око врата, па смо као "шкартијали" пошли кући. Укућанима сам ипричао, после повратка моју варку и подвалу.

Недуго, после нашег повраткамкући, дошла су нам два наоружана војника у кућу. Питали су ко је Љубо а ко Милорад. Стражарно су нас вратили у Ханове и прикључили групи одабраних младих људи. Најстарији у групи је био мој отац Радосав. Остали су били између 20 и 40 година.

Сумња, да су у избору ових младих људи, учествовала и двојица Величана који су седели са окупаторима, како је већ написано, седели у соби бивше општине.

Јако бројна и наоружана стража окупатора одвели су нас пут Чакора. Једно време за нама се кретала група жена, наше сестре, мајке и гласно плакале, кукале и јецале. Никад нећу заборавити тужни плач и јецање, малтене кукање моје сестре Милке!

Био јењ ово тужан дан за породице чији су чланови стражарно протерани, такорећи "исчупани" од својих најмилијих и кретали се путем безнађа. Иу наше фамилије - заједнице у групи било нас тројица!

Стража није дозволила групи тужних и расплаканих жена да нас дуго прати.

На Чакору у путарској кући смо провели ноћ. Ујутру су нас посетиле наше мајке, супруге и сестре.Растали смо се и 6. јуна наставили смо пут Бјелухе.У селу Кућиште (Ругова) смо се одморили у близини летњиковца Богошића. Крећући се даље ка Пећи дуго на је пратио Руговац који је јахао оредњег коња. Мој отац га није препознао. Нејасно  је било, зашто нас је толико дуго пратио? На удаљености 10 километара од Пећи дошао је камион и превезао је део групе допочетка некад зване Патријаршијске улице. Камион се вратио и превезао је остатак групе до места где нас је чекала раније превежена група.

Крећући се Патијаршијском улицом ка центру града испред својих кућа стајале су жене са децом и посматрале са тугом у очима и забринутошћу нашу групу која се удаљавала низ улицу у правцу дијела града који се назива Пијесак. Када је група сигла у круг касарне, сместили су нас у једну мању собу. Боже колико нас је малтретирао и на нама се иживљавао један дебели  подофицир у немачкој униформи!

Нас протеране и стражарно спроведене из Велике у Пећ чекало је саслушавање  и испитивање зашто смо доспели у Пећ.

И гле чуда! Иследник официр у немачкој униформи, када је мој отац Радосав ушао у собу, упитао га је:

"Одакле Радисаве ти овде?"

Изненађен и зачуђен постављеним питањем, мој отац је испричао све како је било.

Када је изашао из собе иследника, рекао је "Спашени смо!". Мој отац није могао препознати ко је био тај иследник. А није ни чудно, јер човек у војничкој униформи тешко се препознаје! Мој отац Радосав био је деловођа у општини Величкој до 1933. године.

И заиста после краћег задржавања у тај  за 42 нас малој соби пребацили су нас у злогласни затвор у Шеремет кулу у Пећ. Првих дана на уласку у затвор, на високом зиду који је био око затворастајао је стражар са митраљезом чувајући затворенике да случано не побегну из затвора. Првих дана су нас веома дрско и мрско посматралисве нас у групи. И опет преокрет у понашању људи који су се старали о затвору.

Радећи више од осам година у општини руговских села, Радосав је упознао и доста познатих шиптара како у Ругови таки и у Пећи. Осим дужности коју је обављао, он је преко председника општине стекао познанике. Председник општине био је увек шиптар, односно муслиманске вероисовести. Једног дана у затвор долази један од водећих шиптара у посјету моме оцу и доноси му питу. Од тог дана наш статус је битно на боље промењен. Ускоро су нас пребацили из затвора у објекат Патријаршије. За то време курир општине Ругово отишао је у Велику и обавестио да смо сви добро и да ћемо ускоро доћи.

Тако је и било. Превезли су нас камионом до Чакора одакле смо похитали пешке нашим укућанима. То је било 25. јуна 1944. године.

Да се отме од заборава, наводим имена свих Величана који су стражарно спроведени у пећ.како је већ написано једно време до саслушања смо провели у кругу пећке касарне, затим у злогласном затвору Шеремет кули.

1. Бошковић Милорад

2. Вучтић Радивоје

3. Гојковић Ђорђије

4. Гојковић Стево

5. Гојковић Војо

6. Гојковић Вукашин

7. Гојковић Вуксан

8. Гојковић Раденко

9. Гојковић Манојло

10. Гојковић Манојло (из Плава)

11. Живаљевић Радосав

12. Живаљевић Ратко

13. Живаљевић Ристо

14. Живаљевић Љубомир

15. Живаљевић Милорад

16. Живаљевић Митар

17. Живаљевић Душан

18. Јокић Ђоко

19. Јокић Којо

20. Јокић Блажо

21. Јокић М. Вукман

22. Јокић Радисав

23. Јокић Милован (из Брезојевица)

24. Гогић Саво

25. Јанковић Миладин

26. Кнежевић Андро

27. Кнежевић Радун

28. Пауновић Димитрије

29. Пауновић Бојо

30. Пауновић Добро

31. Пауновић Мило

32. Поповић Боро

33. Радевић Илија

34. Радевић Ђорђије

35. Радевић Милија

36. Радевић Милинко

37. Оташевић Мило

38. Симоновић Милош

39. Симоновић Милован

40. Симоновић Вуко

41. Стаматовић Власто

                     42. Јокић Т. Вукман                     

На крају поставља се питање, зашто и из којих разлога су ове људе, нас 42 стражарно спровели из Велике за Пећ? Без неког писаног трага, може да се предпоставља.

Један разлог, можда и једини је, да да се ови млади људи изузев Радосава, у пуној снази, искористе за неке физичке радове у корист окупатора. И други разлог, мање реалан али могућ, уцењивање ради новца..


28. ЈУЛИ 1944

 

Ради комплетности, приказујем дан 27. јули. Наша породица је била ангажована на прикупљању сена  на ливади званој Луг, која се налази у непосредној близини места Мост, где се састају  две реке. Лијева река тече од планине Приједо а Десна од планине Чакор. Били смо истински забринути јер старешина куће, мој отац Радисав, већ неколико дана био је одсутан. Нисмо знали шта је са њим и зашто не долази кући?

Негде око 15 сати 27. јула дошао је у село и отишао у Лешчар (засеок села) у кућу Милована Бјелновића. Ја сан у ту кућу стигао негде око 19 сати. Поменута кућа била је пуна Величана. Тек тада сам чуо целу причу, коју нам је изнео Радосав.

Радосав и учитељ Павле Кнежевић су били утамничени неколико дана и били у плавском затвору. Ослободили су их борци V црногорске бригаде која је ослободила Плав.

Вратили су се у Велику 27 јула. Како сам већ написао Радосав није отишао породици на ливаду Луг. Изабрао је кућу у Лешћарима одакле се добро види џада од Вучетића кућа па све пут моста (армирани бетонски пропуст) у Вуковића потоку и даље ка Бебином бријегу- Избор ове локације је војнички гледано, веома подесан за евентуално предузимање неких активности као реакција на понашање војске, тешко поражене у тзв. Андријевичкој операцији.

Поред радосава од старијих величана били су Јевто и Крсто оба Пауновићи.

Радосав је био те ноћи веома весео и узбуђен. Причао нам је о храбрости и дисциплини бораца V црногорске бригаде. Чак им је рекао да је он носилац Златне медаље Обилића и могао би да се и он тако бори као и они само нека му дају пушку али једино не би могао да трчи као они!

Још је неколико пута истицао, да смо слободни и да су "бјелокапићи" побегли главом без обзира...

Нажалост, нико није у том веселом друштву, те ноћиуочи 28. јула, наговестио опрезност и могуће злочине поражене војске у одступању.

Парафразирам Иве Андрича мисли: Најбеднија и најтрагичнија особина човека је немогућност предвиђања.. И поред толико других и добрих особина.

Рано ујутру 28 јула са једном женом дошла је у кућу Марта (жена Мирка Пауновића) где смо провели ноћ. Пренела нам је саопштење немачке команде:

Мушкарци да поправе оштећени мост у Вуковића потоку. Неко од њих мора знати немачки језик. Остали народ да остне у кућама. Ништа се неће догодити. Празне куће биће запаљене!

Боже мој, колико лицемерства окупатора и колико наше наивности!

Радосав, јефто и Крсто (знао је немачки језик) пошли су одмах у правцу Вуковића потока да организују поправку моста како би како би војска са моторизацијом могла да се креће пут Кукавице, Чакора и даље.

Ми остали, оставши без старијих и виђенијих људи, зашли смо испред куће.Када је војска стигла у наведени поток запаљене су прве величке куће. То су биле, неколико њих куће Вучетића. Осим кретања војске џадом било је и ње, на путевима који су од џаде одвајали и водили ка селу: Вранпоток, Десен...

Када смо видели Вучетића куће у пламену и ми смо са грађом коју смонашли ококуће, кренули ка потоку где је био оштећен мост! Излазећи из шуме, носећи грађу, гађао нас је немачки шарац. испаљени меци из правца сеоског гробља, парали су суву земљу, али испод нас. Нико није страдао и видевши нас са грађом престали су са пуцањем.

Када смо сишли код куће Мине Вуковић, те куће Сима и мила Вуковића видјели смо призоре који су нам наговештавали трагедију која ће уследити. Војници су гонили чељад у куће, јурили свиње и другу затечену стоку. То су били исламисти... Када смо прелазили мост преко Ријеке, војник је ударио задњег са грађом на мосту. Други војник му је на шиптарском језику рекао:

- Немој да их удараш!

Овај му је узвратио речима:

- Као да их не ударам , мајку им ј...м Црногорску!

Кад смо се попели уз ливаду до моста, исти је био већ поправљен. Било је то мало оштећење!

Наша одлука да и ми преостали кренемо са грађом пут оштећеног моста, била је најгоре могуће решење.

На мосту био је мој отац и Мирко Пауновић. Мој отац је био повређен од војника "Скендербег дивизије", јер је на неку примедбу војника одговорио... Тај војник га је кундакомпушке ударио... То су ми причали касније који су били присутни.

Ми смо наставили са ношењем грађе даље идући џадом ка лијевој ријеци, Кукавици и даље.

Кад смо стигли у близину Кукавице видели смо куће горе. Нисмо знали, осим паљења кућа, шта се дешава у селу!

Није било више мостова од Вуковића потока и даље који су оштећени...

Ја сам из Станичке међе, у леви поток побегао... Остали са грађом су наставили пут Чакора. Сви они су интернирани и стигли су у Аустрију где их је ослободила војска Украинског фронта, маја 1945. године.

О трагедији сам чио управо од Марте Мирка Пауновића. Ја сам се вратио из Станичке међе током ноћи 28 јула и управо сам прошао поред куће Миркове. Био сам у немогућности да обиђем своју запаљену кућу која није потпуно уништена. Марта је лежала рањена у соби. Изненадила се кад је чула да сам ја. Иначе ми смо одржавали као комшије врло пријатељске односе. Ови односи произилазили су из времена кад је Мирко био председник општине а мој отац деловђа у њој.

Марта ми је  рекла каква је трагедија од разуларених исламских војника, задесила њихову кућу. Навела ми је ко је све убијен... Зликовци су убили тек рођено унуче. Колевка унучета била је обешена на оближњу шљиву.

Упитао сам марту да ли зна шта о мојима. Одговорила је да не зна! Можда је желела да ми не саопшти тргедију мојих. Када ме упознала - испричала ко је све страдао, рекла ми је:

- Бежи одмах молим те!

Биле су то и њене последње речи, речи туге и бола. Није после тога дуго живела.

Ја сам неколико дана тражио моје чланове породице. Нашао сам их у шумиизнад нашег имања на обронцима планине Приједола. Чуо сам за мене до краја живота тужну истину. Отац Радосав је Убијен у шњивики испод џадеизмеђу двије куће браће Заковића (Јокића). Мајка Рада са синовицом Василијом, изгорела је у делу где је било огњиште. Василија је била моја сестра од стрица и имала је 10 година.

О комплетној трагедији села сазнао сам нешто касније. Убрзо сам отишао у партизане тако да доста догађаја нисам дознао.

 

* * *

 

Враћам се поново на оштећени мост у Вуковића Потоку. Незнатно оштећење нису извршили партизани IV краишке бригаде која је ослободила - зазела планину Чакор. Ово из разлога што би они тотално онеспособили поменути мост. И не само њега. Нити један мост (армирано бетонски пропуст) није оштећен - разнесен до места званог Станочка Међа!

Према томе, трагедија села Велика, сигурно је директно везана за оштећени - незнатно, мост (армирано бетонског пропуста) у Вуковића потоку. Ово оштећење моста искористила је немачка команда као повод да уради шта је урађено!

Више него сам сигуранда је незнатно оштећење моста на поменутој локацијиучинио неки непромишљени Величанин1

Осим овога, убијени војник у немачкој униформи у октобру 1943 године је дао повод за бројна стрељања недужних Величана.

И питање за крај:

- Да ли су увек други криви за бројна догађања у селу, која се се десила?

- Да ли је "јунаштво"ове врсте користити и даље у тешким годинама?

 

* * *

 

Поред чланова наше породице, 28 јула су биле бројне комшије у нашојкући. Од њих је спашено само 7 особа од којих су њих 5 припадале нашој породици. Оволико број особа је спашено захваљујући безпримерној храбрости и одважности Василија, дечака од 12 година. Василије је мој брат од стрица.

Када су зликовци натерали све њих да се свуку, потерали су их у кућу. Најлепшу од свих девојака повукли су у собу куће с намером да је силују. Та лепа и храбра девојка, пољка (ближа рођака) угурана у собу, отргла се од зликоваца и кроз отворен прозор собе скочила је у кукуруз који је допирао скоро до куће. Закорачивши у кукуруз окренула се да види где је зликовац. Овај ју је гађао пиштољем и погодио у чело. Без јаука Пољка је пала мртва у кукуруз. Када је зликовац из групе изашао из куће баци је бомбу са намером да све силом утеране у кућу збије.

Неексплодирану бомбу ухватио је Василије и бацио је исту натраг кроз отворена улазна врата куће. Враћена бомба је експлодирала код јабуке која је удаљена од кућенеколико метара. Како је бомба дигла прашину а сигурно и уплашила групу зликовачких војнока, сви из куће кроз врата побегли су напоље. Они који су утекли у кукуруз су били спашени а остали, њих већи број покушао је побећи ка потоку који протиче поред кућеса источне стране. Те јадне особе су све смртно страдале, осим Боже дечака од 12 година.

Зликовци су на крају запалили кућу у којој су изгореле моја мајка Рада и сестрица од стрица Василија, дете од 10 година!

 

* * *

 

Осим онога што сам написао морам још нешто да напишем о трагедији која је задесила наше село.

Да ли се могла избећи наведена трагедија?

Веома сам убеђен и мислим да се догођена трагедија могла ибећи. Уопште није било сарадње штабова бригада, V црногорске и IV краишке, позадинског радника који је читаво време окупације провео у велици те неких виђенијих људи села! Укључујем СКОЈ-евце и комунисте села.

Шта је одлучило да буде неповезаност, неинформисаност, несарадње, страх! Или све заједно!

И још једно питање за крај:

- Где су биле бригаде Треће дивизије којој је припадала V црногорска бригада? Иначе ова дивизија сматрана је црногорском и остала је у шитрм реону Берана!