27. октобар 2013. године:
ГЛАС ХОЛМИЈЕ
 
 
 
ПРЕДРАГ Т. ШЋЕПАНОВИЋ

 

 

О ЗЛОЧИНИМА ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА У ПОЛИМЉУ И ВЕЛИЦИ

 

Рођен сам у долини Лима 1967., гдје су ми се преци доселили из околине Колашина.

Један од разлога мог писања о Покољу у Велици 28. јула 1944, јесте што је убијена и моја тетка Видра, супруга окружног капетана Михаила (Митана) Кнежевића из Велике. Она је кћерка Радоша Миличкова Ђиновића, учитеља у Плаву, родом из Краљских Бара, а унука Дивне, моје прабабе, кћерке црногорског јунака Ђока Крстова Шћепановића из Речина. О Видриној љепоти се причало у Горњем Полимљу. На дан погибије била је у другом стању, пред порођајем. Убијена је са кћерком Радосавом, а Бранку је спасио њемачки официр, узевши је с мртве мајке. Послије четири мјесеца оставио је на чување у кућу Ђура Влаховића у Брези код Колашина.

Ове године се навршило 69 година од монструозног злочина припадника ''Скендербег'' и ''Принц Еуген'' дивизије над православним становништвом села Велике, бив. Општине плавске, Андријевачког среза, када су дивље хорде Арнаута, Арбанаса и плавских Бошњака, припадника муслиманске (не)вјере, на најзвјерскији начин убили око 700 стараца, жена и дјеце, а запаљено око 300 кућа. Тај злочин се десио 28. јула 1944, када су за око два и по сата, колико је њемачка команда дозволила муслиманима, извршили покољ да се освете православним Србима. Освета је услиједила јер је у борбама око Малог крша више Андријевице, које су трајале око мјесец дана (крајем јуна и током јула мјесеца), погинуло 1.274 припадника ''Скендербег'' дивизије.

У току другог светског рата с подручја андријевачког среза погинуло је око 1.500 лица, неборачког становништва, као жртве муслиманског терора. У Велици су плавски муслимани неколико пута чињели масовне злочине, пљачкали, палили куће, одводили жене и дјецу у плавски логор.

Титоисти, тзв. комунисти, слијепи сљедбеници Јосипа Броза Тита, највећег Србског крвника, у својој новој држави, гдје су изграђивали ''братство и јединство'' међу народима и народностима, умањивали су број погинулих у Велици. Злочинци су се слободно кретали улицама Плава и Гусиња. Позната је прича Николе Вучетића из Велике који је у Плаву препознао џелата своје фамилије па га пријавио властима. Титоисти су Вучетића оптужили као рушиоца братства и јединста па умјесто џелата ухапсили су њега и подвргли нечувеном матлетирању. Умро је од туге и батина ондашње Удбе. Оваквих и сличних примјера има више у Горњем Полимљу.

Пуних 40 година титоисти су прећуткивали подизање Спомен обиљежја у Велици. Тек су, 1985., Величани подигли Спомен обиљежје у селу, које се данас налази код цркве Светог Кирика и Јулите. Мрамор је рад архитекте Радосава Зековића, а аутор текста је књижевник Михаило Лалић. На њему пише: ''НЕК СЕ ЗНА КАКО ЗЛИКОВЦИ ИЗ ХИТЛЕРОВСКИХ ДИВИЗИЈА СКЕНДЕРБЕГ И ПРИНЦ ЕУГЕН 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ СВИРЕПОМ ЗЛОБОМ УСМРТИШЕ 428 ЖЕНА, ДЈЕЦЕ И СТАРАЦА ВЕЛИКЕ И ОКОЛИНЕ. НЕКА ОВАЈ МРАМОР СТОЈИ ЖРТВАМА НА ЧАСНИ СПОМЕН УБИЦАМА НА СРАМОТУ 1944 - 1984''.

Овај злочин до сада није у цјелини истраживан. Различите публикације различито пишу. У новијем времену појавиле су се и двије Споменице, једна аутора др Радоја Пајовића, дукљанског фалсификатора и друга СУБНОР-а СО Плав. Обје минимизирају жртве у Велици. Прво је лист „Побједа“ 1. априла 1945, објавила вијест да је у Велику убијено „око 500 становника“. Титоистички идеолог и хроничар Радован Лекић написао је 1961., да је убијено „преко 400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица“. На дан откривања Спомен плоче на Чакору (1984), револуционар Милош Џудовић је истакао да је тога дана убијено „око 673 лица од којих је евидентирано око 340 међу којима 120 дјеце“. Разни хроничари броју убијених у Велици приписују и бројку од 67 убијених становника из Горње Ржанице. Али, тог 28. јула, муслиманске банде су убијале недужно становништво на читавој релацији од Сућеске код Андријевице до на врх Чакора. Аутор ових редова открио је имена жртава у Велици која никад ни један списак није обухватио. Тачан број убијених можда се никада неће сазнати зато што се у вријеме Покоља у Велици налазио велики број избјеглица из Косова, Метохије, Плава, Гусиња и околине. Пола тих породица је пострадало, а остатак је одмах послије другог светског рата колонизиран за Војводину или се вратио на предратна станишта.

Према досадашњим незавршеним истраживањима дошао сам до броја од 441 убијених и то најмање 390 убијених лица рођених Величана и 35 лица избјеглица, тј. оних који су се задесили у Велици на дан покоља. У овом покољу уморено је једанаесторо некрштене дјеце, затим, најмање, пет трудница. И то:

По један:

Поповић: Рачка;

Још 27 Поповића и Вуковића;

По двоје:

Брковића: Боса и Мара;

Микића: Љубица и Симона;

Симовића: Коса и Милосава;

Савића: Стана и Милијана;

4 Радевића: Михаило, Милосава, Пуниша и Божана (Гина);

4 Стаматовића: Боса, Миросава, Симона и Милосава (Мона);

7 Вуковића: Анђелија (Шара), Миљан, Вукосав, Вуксан, Јелена, Радоња и Станоје;

7 Јанковића: Верица, Милета, Милоња, Милосава, Марија, Мирјана и Радосава;

7 Петровића: Бојана, Бранко, Иконија, Јелена, Коса, Радун и Цвета;

10 Бјелановића: (Д)Митар, Видосава, Милица, Мијајло, Милосава, Петар, Наста, Никола, Рада, Стамена и Богдан;

10 Радуловића: Вукана, Дарка, Илинка, Јованка, Коса, Рака, Славка, Станија и Станислава;

12 Огњановића: Рада, Боро, Радослав, Коса, Лепосава, Љубица, Милосава, Пуниша, Радмила, Ратомир, Станија и Станија;

15 Стешевић: Боса, Василија, Радмила, Радослав, Даринка, Вукашин, Дарка, Драгица, Милка, Новка, Плана, Станија, Станика, Стојанка и Божидар;

16 Бошковића: Вукосава, Даница, Даница - жива бачена у ватру са двије кћерке и сином, Лека, Милунка, Љубица (Љуба), Милица, Милосава, Милосава, Милош, Бошковић - једно мушко дијете, тек рођено, без имена, Новица (Бека) и Радомир;

19 Симоновића: Јела, Милица, Зорка, Кристина, Љубица, Мато, Милорад, Једно мушко дијете, Милан, Милева, Милена, Милован, Милосав (Миле), Нада, Радован, Радоња, Једно женско дијете, Милосава и Коса;

25 Томовића:Божана, Симона, Драга, Радица, Божидар, Борика, Даница, Драга, Сава, Милка, Загорка, Величко, Милица, Никола, Рабија, Милица, Милева, Милосава (Жара), Милосава, Ратомир, Драгутин (Драгиша), Вукосава, Мирка, Надежда и Рабија;

27 Кнежевића: Видра, Радосава, Славка, Лепосава, Илинка, Драга, Ракита, Драгица, Милосава, Дарка, Јела, Јелица, Лепосава, Љубица, Марко, Милица, Милунка, Леша, Симона, Мирка, Стојанка, Раба, Недељко, Ратко, Никола, Симона и Мирка;

31 Гојковић: Анђелија, Анђелија, Видосава, Вукана, Гаврило, Данило (Дано), Лепосава (Лепа), Лека, Дола, Драга, Рајко, Зора, Рада, Јела, Кристиња, Мара, Миладин, Михаило, Милосава, Милорад, Милица, Милка, Милка, Милка, Настасија (Наста), Полексија (Пољка), Ракита, Савета, Стојана, Тодора и Стака;

35 Јокића: Бојана, Боса, Владо, Вука, Вуко, Вукосава, Вукота, Душан, Јеша, Лека, Љубомир, Марица, Милован, Милосава, Миља, Милунка, Новица (Ново), Зорка, Марија, Марица, Миладин, Михаило, Милета, Милоје, Милија, Полексија, Радован, Радосава, Стамен (Стамат), Станисава, Станисава, Станица, Станица, Милунка и Фема;

36 Пауновића: Анђелија, Веселин, Рабија, Кристиња, Марта, Милојка, Станица (Белка), Видосава, Милосава, Даница, Добра, Добрица (Добра), Иконија, Јефто, Крсто, Мара, Марко, Мика, Мируна, Славка, Ратко, Милка (Мина), Мирко, Раде, Рада, Роса, Славица, Станија, Страшимир, Тодора (Тода), Пољка, Бојана, Бранко, Иконија, Јелена и Коса;

46 Живаљевића: Вукајло, Василија (Вака), Горица, Даринка (Дара), Александар, Персида, Плана, Дарка, Миросава, Марко, Станка, Добрица, Милица, Пољка, Милоје, Драгица, Зорка, Драга, Једно мушко дијете, Даница, Драгољуб, Магда, Десанка, Душанка, Зорка, Илинка, Јела, Љубица, Мирко, Милена, Милена (Бућка), Лепосава, Радојка, Славољуб, Милица, Једно мушко дијете, Милица (Бека), Милена, Милош, Милош, Мирко, Микаило, Пољка, Рада, Радосав и Василије;

48 Вучетића: Аница, Милева, Милијана, Радисав (Рајко), Батрић, Вукман, Божо, Лепосава, Властимир, Томислав, Милосава, Вукосава, Даница, Томо, Милосава, Милева, Новка, Даница, Стојана, Душанка, Даница, Драгуна, Сава (Жарко), Саво, Лепа, Спасенија, Лепосава, Лепосава, Милосава, Милева, Милован, Милорад, Станија, Наталија, Никодин (Бајо), Никола, Полексија, Пољка, Станија, Рабија, Радомир, Радисав, Радосава, Сав(н)а, Станица, Цвета, Драгица и Драгичин брат;

Избјеглице из Метохије, из Плавске и Војноселске општине и родбина из Полимске општине:

По један:

Цанић: Богић;

Столевић: женско дијете;

Радуловић: Божина;

једна жена Турковић;

Лабовић: Љубица;

Шошкић: Емилија;

По двоје:

Ђукића: Деса и Љубица;

Крџића: Зека и Новка;

4 Ђуричанин: Милијана, Јелена, Милева и Милосава;

16 Раденовића: Драго, Једно женско дијете, Рабија, Једно женско дијете, Благоје, Илија, Лепа, Милан, Милија, Милосав, Милунка, Перса, Рабија, Радисав, Станица и Симон;

Покољ је почео око 10 часова изјутра. Са свих страна чуо се врисак и јаук. ''У рукама распомамљених убица заблистао је крвави нож. Почеле су да падају прве жртве. Дивљачки гласови убица чули су се са свих страна. Врисак дјеце, кукање преплашених мајки и запомагање стараца. Многе детиње усне занијемеле су заувијек. Велика је доживјела страшан удес. Нацистичке убице трудиле су се да униште све што нађу у селу. За два сата лудачких нацистичких хирова читаво село је увијено у тугу и загушљиви дим и прикривено грађевинама догорјелих домова, из чијег су пепела провиривали унакажени људски костури.

Ово је примјер како човјек може да ужива у убијању и мучењу слабијих, незаштићених, и нарочито дјеце. Вапај и крик слабијег, у нељудима до сладострашћа распирује најмрачније побуде, у тим призорима они тријумфално демонстрирају и посматрају своју моћ...'' Сјетрадан, дошли су балисти и вулентари из Плава и Гусиња и опљачкали оно што је остало иза њихове сабраће.

Међу Бошњацима (муслиманима) кум покоља у Велици био је по злу чувени Саит Шахмановић из Плава. Његов отац Мустафа био је хоџа, па је добио надимак Саит Хоџа. Године 1941, вратио се из Албаније у Плав са свим злочинцима, гдје је емигрирао 1919. године. Учествовао у појединим пљачкама и убиствима православних Срба у Плаву и околини непосредно пред јулски устанак 1941. године. Он је, дан прије покоља, обавијестио Величане, ако се неко сјутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена, а онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ да спреме храну за војнике и помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору. У клању, дрању и убијању посебно се истакао када је својим жртвама у Велици живима вадио очи и срце.

Муслимани су своје жртве у Велици убијали звјерски, садистички, на најпримитивнији начин, тако што су дјевојчице и дјечаке вјешали за ноге, о грану јабуковог или шљивовог стабла. Сваког су обрезали ножем од ува до ува испод браде и сљуштили им кожу с лица до на врх чела; двојицу дјечака Мата Симоновића и Томислава Вучетића су живе одрали; својим беспомоћним жртвама сјекли су уши, вадили очи, клали, пробадали ножевима; полу живе бацали у запаљене куће гдје су полу горели и без трага нестајали; женама ломили руке и провлачили кроз расјечене дојке; силоване жене, дјевојке и дјевојчице; сјекли ноге у кољенима, руке у лактовима, расукивали цријева још живима; бајонетима распарали труднице и насилно вадили дијете које су набијали на бајонет; једну групу дјеце џелат је са склада бацао на бајонет другом који их је сваљивао у запаљену кућу; једна старица је бачена у поток; џелат је једној жени ставио поскока на груди да јој пресуди... Све су то радили на очиглед мајки, баки и дједова, а када би престало клање и драње, унакажена тијела су бацали у ватру.

Бројна документа говоре да су зликовци били Арнаути, Арбанаси и Бошњаци, а сви муслимани из Косова, Метохије, Гусиња, Плава и околине. Ево неких имена:

Авдић Авдо, из Гусиња. Аг Садри Ага, из Ђаковице. Аловић Дуло, из Улциња, Ахметовић Идриз, из Горње Ржанице, Барјактари Хаџи, из Метохије, Бајрам Балија Сакатан, из Ругове, Бећа Сали, из Метохије, Було Нон, из Доље код Гусиња. Бучевић Бајзит, Бучевић Имер, Бучевић Ујкан и Бучевић Шаћир, из Горње Ржанице, Ганић Аљо, из Плава, Груда Зајо, из Гусиња, Дуца Браим, из Пепића код Плава. Ђеловић Идриз, из Новшића, Емини Ајет, из Косовске Каменице (Бушинци), Жуја Шабан, из Ругове, Зарбинца Суљ, из Метохије, Ибиши Мустафа, из Метохије, Јашари Хамдија, из Метохије, Јусуфи Бари, из Метохије, Качамаковић Медо, из Плава. Качар Тахир Фаик, из Ајкобила (Метохија), Луковић Емро, из Метеха код Плава. Луковић Рамиз, из Плава, Љута Садик, из Турићеваца код Сјенице. Нововић Алил, из Горње Ржанице. Никочевић Саљо, из Гусиња, Перлеши Нуа, из Паскалице код Пећи. Пожари Дем Али, из Метохије, Рама Сали, из Ругове, Река Бајрам, из Метохије, Реџа Сали, из Липљана, Шабан бегов Хусо, из Плава, Реџепагић Шабо, из Плава, Руговац Салихов Рустем, из Гусиња, Руговац Тахир, из Гусиња, Садику Суљ, из Косовске Каменице, Свека Осман, из Пећи (Метохија) (Интернирао Величане у Беч), Седиковић Барјамов Маљо, из Лекаџвица (Ругова), Скареп Узеир, из Метохије, Суљевић Хасан, из Јасенице (Плав), Таировић Џема, из Горње Ржанице. Трпеза Хисет, из Метохије, Ук Садик, из Метохије, Фаик Тахир Качак, из Метохије, Феризовић Рама, из Плава (Учествовао у страшном злочину драња малог Томислава Вучетића). Феровић Медов Ризо, из Плава. Феровић Агов Шемсо, из Плава, Хасани Мула Илијаз, из Дренице, Цамић Јусуф, из Плава. Цана Селим, из Дренице, Цецуњанин Рустем, из Богајића (Плав), Челић - Чела Ујкан, из Акања код Гусиња. Шабовић Кадријин Сокол, из Плава.

У Велици је у покољу недужног становништва учествовао је и један хоџа. То је Осман Мула Растодер, из Радмановаца, општина Петњичка, Срез берански, рођен 1882., од оца Авдулаха (Муратовог) и мајке Умке, рођене Курпејовић из Рожаја. Шест разреда турске Медресе завршио у Ђаковици, три разреда у Новом Пазару и јо три у Цариграду. радио као вјероучитељ у основној школи у Петњици и Свином Бору (Бихор) од 1926., и имам и матичар у Петњици од 1929. године. Обављао је дужност Мутевлије - предсједника Џематског Меџлиса, док је декретом улеме Меџлиса из Скопља опет постављен био за имама матичара у Петњици.

Документа говоре да је у вријеме јулског устанка 1941., хоџа Осман Растодер из Петњице био је један од помагача италијанском окупатору у разбијању народног устанка у Беранском срезу.

Пошто Павелићеве усташе нијесу стигле до Рожаја и Петњице, хоџа Растодер је имао друге савезнике - Албанце. Као комадант албанских трупа на сектору Полица - Турјак организовао бројне нападе на територију Беранског среза, послије јулског устанка 1941., гдје живи православно становништво, ради паљења кућа, пљачкања и убијања недужног становништва. У поличким селима Заграђу и Горажду запалио је 54 куће. Убијен је од ОЗНЕ 1946. године, као одметник.