Преузето са сајта::
vesti-online.com
 
 
 
БУДО СИМОНОВИЋ

 ЖИВОТ МИ СПАСИО ЊЕМАЧКИ ОФИЦИР

 У Велици подно Чакора сјутра ће бити обиљележена 70. годишњица једног од најстрашнијих злочина у Другом светском рату , не само на тлу Црне Горе. Тог крвавог 28. јула 1944. године остаци Седме СС добровољачке дивизије "Принц Еуген" и 21. СС дивизије "Скендербег", попуњене Албанцима и муслиманима, односно балистима, вулнетарима и припадницима муслиманске милиције са Косова, из Санџака, Плава и Гусиња, за само два и по сата су зверски побили, поклали и у кућама спалили 428 дјеце, жена и стараца.

 

У том паклу, у једном од злотвора, до данас непознатом њемачком официру, проговорио је човјек. Из наручја убијене Видре Кнежевић узео је и спасао њену једногодишњу ћеркицу Бранку. Ово је прича о том доброчинству и судбини те дјевојчице. 

Нада Вујошевић

 

СУЗЕ РАДОСТИ

 

Једног прохладног јесењег јутра 1947. године у Колашину је освануо крупан средовјечан човјек. На лицу му се видео умор од неспавања и дуга пута и брига нека голема. Некога од ријетких пролазника који су журили на посао припитао је које је кућа Ђура Влаховића и журно се запутио на периферију града на Тари ка кући овог угледног Колашинца над којом се извијао дим тек заложене јутарње ватре:

- Баба Јагода и мајка ми Мијојка већ су биле устале, испратиле Ђура на посао, а и ја сам се спремао да кренем из куће кад се на вратима појавила људина, упрло му чело у надвратник - сјећа се Ђуров син Гојко, 85-годишњак који још момачки крепко носи тешко.

- Некако мрк, али му се и у гласу и у погледу чита доброћудност. Пита за оца, па кад чу да је већ отишао на посао, не би му право. Разумјех да жели њега да види па пожурих до болнице у којој је Ђуро тада радио.

Док је ћутке чекао домаћина и лагано испијао чашу ракије, незнанац није одвајао поглед од кревета на којем су још спавале 3 дјевојчице. У једном тренутку на његовом бронзаном лицу се засветлуцала суза:

- Каква те то мука сломила јутрос, пријатељу, и што плачеш ако бога знаш? - упитала га баба Јагода.

- Од радости, добра моја, од радости! И ти би да си послије три године нашла дијете као ја јутрос!

- Које дијете, бог с тобом и анђели божји?

- Ово овдје мало, плавокосо, ово је моје дијете - рекао човјек показујући на готово бјелоглаву дјевојчицу која је тврдо спавала између двије друге.

У томе и Ђуро бануо на врата и ненадни гост отворио душу. Потекла његова тужна и трагична прича, а низ образе његових домаћина потоци суза.

УЧИТЕЉСАК ЋЕРКА

 

Михаило Митан Кнежевић из Велике, био је један од најугледнијих људи у Горњем Полимљу. Рођен је 1884. године у имућној породици. Наочити и бистроумни младић из питоме  подчакорске долине доспио је до Цетиња и Котора, описменио се и завршио мало школе, па се вратио у родни крај и постао капетански писар код племенског капетана Сава Пауновића. Једно вријеме га и замењивао и тако догурао до столице предсједника Величка општине, а потом и до начелника плавско-гусињског округа.

Но, његове успехе у друштвеним пословима није пратила и лична, породична срећа. Већ у раној младости се оженио Величанком Ружицом Поповић, али је она, заједно са дјететом, умрла у цетињској болници на првом порођају. После је дуго туговао и кад је изгледало да се више никада неће ни оженити, некоме од блиских пријатеља је казао да би се оженио кад би га узела Видра Ђиновић, учитељска ћерка о чијој је лепоти брујало сво Горње Полимље.

 

Михаило Митан Кнежевић

Иако је била више од 20 година млађа од Митана, Видра није одбила његову руку. Заређала дјеца. Четворо. Све мушка, али ниједно није поживјело дуже од годину, годину и по дана. Онда 3 ћерке. Вукосава 1939, Радосава годину касније, па Бранка почетком јула 1943. године.

РАФАЛИ НА ГРОБЉУ

- Мајка је поново била у другом стању, готово пред порођајем, кад се 28. јула 1944. десила трагедија. Ја тога дана нијесам била у Велици него код тетке Милице, мајчине сестре - казује Видрина најстарија ћерка Вукосава, удата Јокић, која сада живи у Беранама.

Тог дана остаци злогласних немачких дивизија "Принц Еуген" и нарочито "Скендербег" безглаво су се повлачили према Чакору након великих пораза које су тих дана претрпјели у долини Лима. Пошто им борци Четврте пролетерске и других партизанских бригада више нијису били за петама, кидисали су као разјарени вуци да искале бијес на величкој нејачи. Побили су на најзвјерскији начин 428, углавном дјеце, жена и стараца и спржили готово све куће.

- Мајка је - казује даље Вукосава - била сама код куће. Кад је чула пуцњаву и видјела да горе куће, зграбила је Раку за руку, а Бранку, која још није била проходала, у наручје и преко Пепића пожурила пут Мурине и Андријевице. У близини гробља су је покосили рафали. Била је, изгледа, прво рањена у кук, а послије су је дотукли, и њу и Ракицу, а Бранка је остала неким чудом неповријеђена у мајчином наручју.

Митан Кнежевић је сутрадан нашао и сахранио супругу и ћеркицу Радосаву, али од мале Бранке није било ни трага. Помирио се са судбином да су је у току ноћи звјери растргле или да се с пута низ стрму падину откотрљала у Лим. Неки Вучетић је, истина, казао како је одозго из шуме видио како су погинуле Видра и ћеркица јој Радосава, да је мало потом од Плава наишао њемачки мотор са приколицом. Из приколице је изашао официр, узео из мајчиних мртвих руку престрављену Бранку и понио је.

ПРИЧА НА КОНАКУ

Митан Кнежевић није вјеровао у ту причу, мислио је да га то комшија покушава утјешити у великој трагедији. Прошао је рат. Живот кренуо даље. Митан Кнежевић се, углавном на наваљивање родбине погинуле супруге, поново оженио са више од 40 година млађом Раком од Остојића из Кути. Судбина му се осмјехнула, родила му је убрзо сина Живка, али у страху да ли ће поживјети, нико у селу задуго није ни знао да је син.

Негдје у јесен 1947. године, ноћ је на путу према Пећи у Велици срела неког човјека из Липова код Колашина. Од заборава је до данас отргнуто само његово презиме - Бојић. Свратио је на конак у кућу Петровића, у коју је била удата синовица Митана Кнежевића, Јованка. Она је испричала конакџији какву је трагедију доживео њен стриц, како су му погинули жена и дијете и како од тада ништа не зна за судбину друге ћеркице, коју је тобож однио неки њемачки официр. Бојић је ту потом испричао да се у кући Ђура Влаховића у Колашину налази једно женско дијете које је неки њемачки официр оставио на чување крајем 1944. године уочи неповратне њемачке одступнице.

Јованка је по зори отрчала код стрица, казала му шта је Бојић испричао, а Митан не часећи, одмах кренуо пут Колашина.

ЦРВЕНЕ САНДАЛЕ

- Почетком децембра 1944. године - сјећа се даље Гојко Влаховић - ми смо били избјегли из Колашина и са још 12 породица живјели на Црквини код великог домаћина и добротвора Нешка Меденице. У кући остала једино баба Јагода, није жива хтјела из куће јер је неко у једној сличној прилици прије тога покушао да нам запали кућу. Кад су Њемци коначно одступили и ми се уочи 1945. године вратили кући, срета нас баба са плавокосом дјевојчицом у рукама, мени се чинило нема јој ни по године. Ту нам исприча како је дан прије у кућу рупио њемачки официр и на доста добром српском рекао да она мора да узме и причува то дијете док се он не врати по њега. Баба се нећкала: "То није моје дијете." "Није ни моје, но сам га прије четири мјесеца нашао под Чакор и узео из наручја мртве мајке и до сада чувао", брекнуо Њемац ... Баба немала куд камо, узела малу. Ми се после сви брзо навикла на њу, дадосмо јој име Нада, а посебно су је вољеле моје сестре Босиљка и Зора које се од ње нијесу одвајале ни кад спавају.

Кад је Митан Кнежевић у кући Влаховића завршио казивање о својој трагедији, Ђуро је наредио супрузи Мијојки да се спреми и да испрати малу, али и да је врати ако се тамо не буду могли сјетити како је била обучена тога дана кад је нестала, односно ако сасвим сигурно не утврди да је то Митаново дијете. Понијела је и мали, тврдо завезан сакетић у којем је чувана одјећа и обућа дјевојчице која је била на њој кад је Њемац донио у кућу Влаховића.

- У Велику су стигли у поноћ - каже Вукосава. - Мијојка је, по наговору Митановом, прво ушла у кућу моје стрине Станије, тобож да тражи воде за малу. Њој се Бранка одмах учинила познатом, а у томе дошла и стрина Дола и оне углас рекле да је то Видрино дијете ако га игдје има живог. Ипак, све је било коначно јасно кад је дошла и моја тетка и казала какву је хаљиницу Бранка имала и да су јој на ногама биле неке црвене сандалице, а Мијојка извукла баш такву хаљиницу и сандалице.

ОЖИЉЦИ НА КОЉЕНИМА

- Ја сам дуго - сјећа се Бранка, односно данас Нада - на оба кољена са унутрашње стране носила ожиљке по којима ме отац препознао. Сјетио се да је једног дана, док сам као беба лежала повијена у колијевци, са огњишта некако скочила жишка, прогорело пелене и испекла ме на оба кољена.

ЈЕДИНА ЖЕЉА

- Наравно, ја се од свега тога ничег не сјећам, јер сам ипак била још мала - каже Бранка, односно Нада, која се данас презива Вујошевић и живи у Аранђеловцу. - Причали су ми како сам данима после плакала, јер сам Влаховиће доживљавала као најрођеније. Тако је уистину и данас после ево скоро 70 година. Пошто сам се мало привикла на оца, сестру Вуку, маћеху и осталу родбину, поново су ме повели у Колашин и код Влаховића сам остала готово годину дана и наше велико пријатељство и прекрштено кумство никада није и неће бити ничим натруњено.

Бранка, односно Нада Кнежевић је по завршеној осмогодишњој школи пошла у Пећ да учи средњу школу, али се тамо убрзо загледала у Воја Вујошевића, напустила школу и удала се. У срећном браку родила је ћерке Анку, Ранку, Милену и Миланку и сина Милана. Дуго су живјели у Дечанима, потом у Пећи, а онда су и они, као и толики други Срби и Црногорци прије петнаестак година морали у бјежанију. Накратко се задржали у Беранама код њене сестричине Руже и зета Жарка Филиповића, а онда се трајно скрасили у Аранђеловцу.

- Сва дјеца су нам понудата и пожењена, сви имају своје домове, дочекали смо од њих дванаесторо унучади и троје праунучади и мислим да смо ми, упркос свему што смо преживјели, срећни људи и родитељи. Воја ми, нажалост, пре двије године болест однесе, али нико не може мимо судбине. У овом тренутку, а вјерујем и док сам жива, моја једина велика неиспуњена жеља остаје то што нијесам успјела да дознам ко је био тај њемачки официр, ко је био тај силник са добродушним срцем који ме спасио и четири мјесеца се старао о мени - каже ова разборита жена у нади да ни та тајна можда неће остати неоткривена.

КУМСТВО ЗАУВИЈЕК

Пријатељство куће Кнежевића и Влаховића је утврђено и вишеструким кумством. Најприје је Ђуро Влаховић крстио Митаново троје деце, синове Живка и Драгана и ћерку Радушу, које је добио из трећег брака. Тада је крстио и Бранку и дао јој ипак име Нада, како су је прозвали његови укућани кад је њемачки официр донио и ту оставио. Потом су и Митанови синови, Живко и Драган, пошто им је отац 1972. године умро у дубокој старости, обновили то кумство. Ђурови синови Гојко и Рајко су крстили њихово седморо дјеце.