Одломак из књиге:
АНДРИЈЕВИЧКИ СРЕЗ
 
 
 
РАДОВАН ЛЕКИЋ

 

        

 

АНДРИЈЕВИЧКИ СРЕЗ

 

НЕПРИЈАТЉ ОСТАВЉА КРВАВЕ ТРАГОВЕ И ПУСТОШ

Од октобра 1943 године до августа 1944 њемачке дивизије и пукови са својим вјерним најамницима - четницима и косовско-метохијским и плаво-гусињским бандама - успјели су да продру на ослобођениу територију петнаест пута. У немогућности да у току толиких својих налета задају смртне ударце јединицама Народноослободилачке војске, они су, као и свуда по нашој земљи, убијали голоруке старце, жене и дјецу, остављајући за собом страхотне, у људској историји незапамћене трагове - згаришта, згаришта, згаришта... и стотине, стотине недужних жртава, које су нестајале у вари и неповрату, чији су једини остаци били - црне мрље крви на преосталом стаблу и бијели костури у пепелишту негдашњих кућа.

У тих петнаест крвавих налета поубијали су помамни фашистички разбојници око 800 лица, од којих само у Велици и Горњој Ржаници преко 400 стараца, жена, дјечака и дјевојчица. Да су их бар убијали војнички, пушком или вјешањем! Не, убијали су их звјерски, садистички, на најпримитивнији начин. Дјечаке и дјевојчице вјешали су за ноге, о грану каквог старог јабуковог или шљивовог стабла, поред запаљен куће. Постепено су их клали, драли им кожу на очиглед њихових мајки, бака и дједова, а потом, када би престало кркљање и сваки трзај унакажених тијела, бацали су их у ватру! Како су изгледале те мајке, баке и несрећни бјелокоси дједови, који су гледали таква мучења и нестајања последњих животних трачака у очима њихове дјеце, последње погледе у самртном ропцу који су били управљени у њих и које је пратило беспомоћно запомагање:

"Леле мени, мама! Не дај ме бако!"

Шта су осјећале тада јадне немоћне мајке, избезумљене баке и дједови, када су гледали комадање својих плавокосих унучића и црнооких мезимица? Да ли су имали времена и да ли ним је остало толико разума да помисле како ће и сами доћи на ред одмах иза својих миљеника и мезимица и како ће с поломљеним удовима и простријељеним грудима и сами бити бачени з ватру прије него догоре њихови запаљени домови...

Преко 800 страшних смрти, у којима су људски животи нестајали на најгрознији начин - премлаћивани, клани, у огњу...

Милоша Кастратовића, из Грачанице, ухватили су фашистички кољачи у Улотини и клали на једној ливади постепено. За њега је пола сата страшних болова од заривеног ножа кроз врат и гушења у сопственој крви било дуже од најсвирепије вјечности. Његови беспомоћни јауци и хрктање чули су се далеко. И када престали јауци и кркљање, кољаши су наставили своју насладу: почели су да газе по Милошевом лешу.

Шеснаестогодишња Савета Мијовић, када је видјела да не може побјећи фашистичким зликовцима, пресвлачила се на брзу руки у дроњкњ, не би ли код њих изазвала презир и сажаљење. Али ни то јој није помигло. Фашистички паљевинари и убице видјели су да се испод дроњака крије лијепа млада сељанка, па су је, када је она у страху рукама обухватила своју мајку, насилно истргли из тог загрљаја и двели једним путељком који води према Лиму. У првом моменту Савета је помислила да је вод еда је убију негдје доље у потоку, даље од мајчиног погледа, па је пошла мирно, не покушавајући да тражи милост од оних за које је знала да за милост не знају. Али када је видјела да фашистички паљевинари и убице хоће да је силују, грчевито је обујмила млади храст, вичући из свег гласа:

"Живот дајем, али дјевојачку част - не! То што мислите да учините са мном, можете учинити само на мени мртвој!"

Фашистички зликовци покушали су свом снагом да је одвоје од храста, кундачили су је, чупали за косе, а потом, када су видјели да је она крајње упорна, кундачили су је све док је пала у несвијест, па су је тек тада убили.

28 јула, тек што је сунце огријало врхове Штита и Сјекирице, лагани планински повјетарац престао је да струји низ Величку ријеку. Војници разбијене СС дивизије "Принц Еуген", који су се повлачили и напоредо с тим извлачили своје рањене преко Чакора, послали су кроз величке засеоке Саит-хоџу, познатог плаћеничког зликовца који је тада био војник у "Скендербег" дивизији, да обавјештава Величане како ће та војска само да прође кроз Велику и да неће дирати оне које буде нашла код својих кућа. Да би народ повјеровао Саит-хоџиним увјерењима, његови пратиоци повели су са собом у команду "Принц Еуген" дивизије три старца, да тамо чују слична увјеравања па да послије тога и њих користе за наговарање величких породица скривених по околним шумама да се враћају кућама. Да би оваква превара успјела, команда "Прин Еуген" дивизије наредила је преко приведених стараца да Величани, на захтјев јединица које буду пролазиле уз село, спреме што више хране и да пруже помоћ приликом оправке мостова и пропуста на колском путу према Чакору. Непријатељ се при томе послужио још једним лукавством, наиме, да би убиједио сељаке да му је много стало до њихове помоћи, - он је срушио једну сеоску брвнару и ангажовао велики број људи за пренос материјала гдје је требало, тобоже, поправљати оштећене пропусте. У межувремену, док се народ враћао из збјегова својим кућама, војници "Принц Еуген" и "Скендербег" дивизије опкољавали су села и негдје око 10 часова заштектале су свуда наоколо машин-гевере, запраштале бомбе, а из крајњих кућа, на периферији села, сукнуо је дим и чуо се врисак и јаук. У рукама распомамљених убица заблистао је крвави хож. Пошеле су да падају прве жртве. Дивљачки гласови убица чули су се са свих страна. Врисак дјеце, кукање преплашених мајки и запомагање стараца" Многе дјетиње усне занијемеле су заувијек. Велика је доживјела страшан удес. Фашистичке убице трудиле су се да униште све што нађу у селу. Али нијесу успјели да униште за собом и своје крваве трагове. Преживјела је по нека жртва, са ожиљцима и опекотинама насвом тијелу, која је требало да изгори у ватри са својим најмилијим - родитељима, брађом и сестрама. То су живи свједоци језивих фашистичких злочина у Андријевичком срезу, који још увијек причају о томе сузних очију и престрављена изгледа, као да се све то тек јуче збило, али уједно и с тешком осудом главних виновника рата, који су криви за сва зла, пустош и тешке посљедице, ма гдје направљене од Ламанша и Нарвика, па преко читаве Европе - у којој је Велика, можда, била најзабаченији и најбезначајнији кутак на правцима злочиначког фашистичког марша - па до Стаљинграда, Ел Аламена и Хирошиме. Како су се фашистички разбојници обрачунавали са својим жртвама - може се видјети из овог примјера:

У кући Томице Гојковића затекло се тог крвавог пријеподнева, 28 јула, петнаесторо дјеце, двије дјевојке и један старац. Мајке са дјецом, дјеца без очева и мајки, баке с кудравим унукама и бјелокосим унучићима, голотрби малишани поред преблиједјеле старије сестре - сједјели су пред кућом и у великом страху очекивали шта ће се догодити. Дјетињи прсти су грчевито стезали дрхтаве руке мајке, узнемирена рамена малишана увлачила су се под мишку старије браће и сестара, дјевојачке усне су се грчиле и сушиле док су испод њихових сузнијих очију титрале злокобне визије смрти. У дивљем бијесу наишла је група фашистичких убица и паљевинара. Избезумљена нејач изгубила је последњу искрицу наде; у грудима је узнемирено залупало срце, па је његов ехо дивље одзвањао у ушима и сљепоочницама, у свакој вени. Убице су хватале жртву по жртву - за косу, за врат, за мишку, сврставали их по величини у ред, наредили им да не мрдају с мјеста док не узму потребноодступање и, напослијетку - осули по њима из аутомата челичну ватру. Жртве су падале испред празне куће. Једно рањено дијете појурило је у кућу, да избјегне смрт, али га је нови рафал стигао и оно се стропоштало преко пустог прага. Друго је покушало да побјегне преко ограде, али се и оно свалило поред ње. Од 23 жртве, пуким случајем, језиву смрт преживјеле су сано четири. Мала Стевка Симоновић успјела је на необјашњив начин да умакне у једну оближњу колибицу. Другу једну Стевкину вршњакињу заштитила је мајка Дола Гојковић, која је простријељена пала поред два сина и својим мртвин тијелом, покрила своје најмлађе миљенче. Мали Момо Гојковић спасо се испод леша стријељане бабе. Последњу жртву из ове групе, Михаила Гојковића, одвеле су убице до Величке Рјечице, да им носи једну кошницу пчела, а када су прешли преко Рјечице, узели су ону кошницу и довикнули му:

"Врати се сада кући!"

А када је овај покушао да то учини, убице су му плотуном изрешетале леђа и приковале га за земљу.

Домаћин, сада 73-годишњи старац, пред чијом је кућом овај покољ изведен, сузних очију сјећа се тога за Велику кобног 28 јула:

- Имао сам четворо дјеце, лијепе, увијек насмијане, раздрагане, веселе, дјеце која су за мене била једина радост и једина животна пјесма, мој топли зрачак сунца. Два мушкарца, један од 10, а други од 12 година, и и двије кћери: једна од 17, а друга од 15. Троје су ми убили фашисти пред самом кућом. Кад су пуцали у њих био сам у једној шумици на свега стотинак метара од куће. Чуо сам и плотуне и дјечији врисак. Када су престали плотуни, врисак дјеце и галама помамних џелата, пришао сам кући и имао сам шта да видим: од 23 особе - 19 је било мртвих. Превртао сам их све редом, и нашао међу њима троје своје дјеце, а затим Долину, дјевојчицу, живу испод леша своје мајке, Манојловог сина од годину и по дана - живог испод своје мртве бабе, и малу Стевку Симоновић - у једној оближњој колибици, рањену и ван себе од страха. Све су стријељали у главу и ниједно од мртвих није имало читаву лобању. По обору се у локвама грушала крв помијешана са грудвама мозга. Преживјелу дјецу узео сам са собом и повео у шуму, јер би их непријатељ у другом наврату пронашао и побио. Једно моје дијете, 12-годишњег сина Гојка, одвели су убице у правцу Чакора, али им је он, не знам ни какао, побјегао из Цикуша. Иначе бих остао и без њега, да тугујем за свима, да останем самохрен цијелог живота...

На другом мјесту фашистичке паликуће и убице покушале су да силују двије дјевојке, Пољку и Милку Живаљевић. Дјевојке су се гршевито браниле, па је у тоим бесомучном рвању и гушењу Милки некако пошло за руком и да побјегне. То је покушала и пољка, али су је крвнички куршуми стигли и просвирали јој главу.

Милеву и Новку Стешевић паликућа су зграбиле за ноге и руке и живе их убациле у запаљену кућу њиховог рођака Миливоја Стешевића. 

Анђу Алексе Гојковића затворили су у Алексину кућу, а онда су кућу запалили и Анђа је у њој изгорела.

На Папратишту, у кући Живаљевића, било је 18 особа: све дјеца, осим четири одрасле дјевојке и три жене. Било је већ касно да бјеже, па су сједјели унутра и преплашени чекали да се на вратима појаве убице. Милица Живаљевић и Милосава Томовић, које су преживјеле трагедију у којој се тада нашло 18 особа, причају:

- Прво је наишла њемачка патрола од два војника: један је имао пиштољ, а други машин-геверу. Прошли су поред куће, не говорећи ником ништа и одмах се вратили. Послије њих је дошла једна већа група војника, сви у њемачким униформама, али су неки говорили српским језиком. Један војник тражио је хљеба, меда и сира. Рада Живаивањевић одговорила му је:

"Меда немамо, а хљеба, сира и млијека можемо вам дати!"

"Донеси!" - наредио је један војник.

Рада је одмах донијела све што је у кући имала за јело. Војници су примили храну, посиједали у дворишту и почели да једу. По завршеном обеду, поново су нас утјерали унутра, плијенили око куће сву стоку и потјерали је у правцу колског пута. Рачунали смо - свршиће се на томе; али, јао нама, дошла је нова група војника, од којих је један упао у собу и викнуо:

"Мојих неколико стотина брата леже у Црној Гори, а ви још живите"

Опсовао нас је с неколико најодвратнијих псовки, а онда нам наредио да излазимо. Пофронтили су нас и наредили да се свлачимо. Ми жене и дјевојке, одбиле смо то да урадимо, али смо зато добиле свака по неколико кундака у леђа. Најзад, морале смо да се свлашимо, неке потпуно, а неке смо ипак оставиле на себи доњи веш. Једну од најбујнијих дјевојака између нас зграбили су као звјерови и повукли за собом у кућу, с намјером да је силују. Она се отимала, запомагала, чинила све што је могла да се одбрани и успјела је, тек кад су је угурали унутра, да им да им се из руку истргне и појури к прозору. Приликом скакања кроз прозор, погођена је из машин-гевере у главу. Иако тешко рањна, скочила је у кукуруз, трчала педесетак метара и пала с лицем заривеним у земљу. Послије пола сата, тражећи за читаво вријеме воде, умрла је. Послије овога, наређено нам је да сви ућемо у собу, а када смо то урадили, један војник је бацио међу нас бомбу. Прије него је бомба експлодирала, мали Васо ју је зграбио и бацио иза једног сандука са постељним стварима. Када смо видјели бомбу, покушали смо да се разбјежимо куд које: неко кроз врата, неко кроз прозор. У току те гужве бомба је експлодирала и ранила три особе. Војници који су  били пред кућом, пуцали су у нас и убили седморо, а четворо ранили, а пет је успјело да побјегне. Двоје дјеце и једна жена изгорјели су у запаљеној кући.

- Одбомбе сам била рањена и ја, у груди, - прича Милосава Пауновић, тада десетогодишња дјевојка. - Кад је запаљена кућа, била сам унутра. нарошито су ми остале у сјећању Рада Живаљевић и мала Станојка, која се рањена грчила уз своју стрину. Непријатељски војници су упали унутра, одгурнули Станојки и удрили је кундаком, а у мене рањену пуцали. погођена сам у руку и пала на под. Када су војници изашли напоље, ја сам некао успјела да устанем и да се сакријем у једну кацу с књигама. Када је пламен почео да хвата кућу са сваке стране, изашла сам из каце, отшкринула врата, погледала около и, када сам видјела да су непријатељски војници пошли, прикупила са сву снагу, истршала напоље  и сакрила се у кукуруз. Послије подне нашла ме је једна жена и одвела кући. Код куће сам нашла рањену мајку и сестру Љубицу, три страије сестре мртве, једну сестру од стрица, стрину, још двије жене из нашег села и рањену дјевојку Радушу Перовић. Тога дана убијен ми је и тата. И код наше куће поступили су фашистички крвници као код куће Живаљевића. Женама и дјевојкама наредили су да се свлаче. Оне које су се одупрле њиховом наређењу - стријељали су. Једну жену, која је била врло лијепа, батинама су натјеривали да се свлачи. Она је успјела да им се гола истргне из руку и да скоши кроз прозор. Пуцали су за њом и убили је у кукурузу. Испред Пауновићеве куће налазило се у колијевци и једно дијете од 9 мјесеци. Фашистички злошинци нијесу пуцали у њега, већ су колијевку преврнули у траву, у увјерењу да ће се дијете тако угушити. Али, мало је то невјероватно, дијете је остало у животу и нашла га је  једна комшиница, која је била да гаси пожар.

У кући Душана Симоновића дијете од десет мјесеци убијено је ножем и објешено за ногу о шљиву пред кућом

Двогодишњу дјевојчицу Косу Петровић подигли су фашистички зликовци на ножеве и бацили је с пута у ливаду

У кући Алексе Гојковића убијено је осам особа. Злочин је извршен филмском брзином. Фашистички зликовци нашли су испред куће жене с дјецом у сједећем ставу, наредили им да уђу унутра и одмах пуцали у њих. Три пута су излазили и улазили и сваку собу и сваки пут поново пуцали у жртве, плашећи се да ће неко ипак остаи жив.

- Када су убице прошле, - прича једна преживјела особа - смртно рањена Рачка Поповић није ни  ријеч рекла о својим боловима, веч је је само нарицала за својом дјецом и у току нарицања подлегла је ранама.

У кући Пунише Вучетића убијено је 20 особа. Лепу Раденовић и ењно двоје унучади бацили су том приликом живе у ватру, а остале су поубијали. Сви су изгорјели у запаљеној кући. У гару и пепелу нажено је 20 костура. Пуниши Вучетићу изгорјели су жену, двије кћери и сина. Пунишином брату од стрица: жену и три ћерке; Саву Томовићу: жену, снаху и двоје дјеце итд.

Језив злочин направили су зликовци и над породицом Милована Вучетића. Милованова преживјела ћерка Душанка прича о томе овако:

- Тога црнога дана у нашој кући било је девет особа - што домаћих, што нашег рођака Радована Вучетића. Прво је наишла патрола од два војника, која нас није дирала, а за њом једна већа група која која је гонола пред собом опљачкану стоку. Када се ова група приближила нашој кући, један гонич звао је стрину да му помогне у тјерању стоке. Стрина је пошла у правцу њега, али шим се приближила, војници су у њу пуцали. Поред ње је пало, погођено смртним погодком, и једно дијете. Затим су пуцали на све нас. Видјела сам када су ми пали мртви моја мајка и брат Власто. Старијег брата, Тома, ухватили су, оборили и почели да га живог деру. Ја сам тај тренутак искористила, побјегла у кукуруз и сакрила се. Из кукуруза сам чула Томов јаук и молбе:

"Убијте ме како се људи убијају, а немојте ме драти као јарца!"

Зликовци су били неумољиви. Тому су одрали кожу с лица, а десну руку сломили му на три мјеста, те је тако умро у најтежим мукама. Послије 20 минута, кад сам била сигурна да је непријатељ пошао, дошла сам кући и,  кад сам видјела поубијане, а посебно Томово унакажено лице, пала сам у несвијест. Кад сам долазила к свијести, чула сам и глас млађег брата Власта, који је смртно рањен тражио воде. Устала сам да му донесем, али кад сам се вратила са чашом воде, Власто је већ био мртав.  Стрина је рањена у прса. Мучила се у боловима читав сат, па је тек онда умрла. Брат од стрица, Жарко, био је  смртно погођен у ногу, а нога му је висила о једном мишићу. Умро је од великог излива крви. У животу је остала и једина моја мала серта, јер ју је заштитила мама. Сестра од стрица, Наталија, сасјечена ножевима...

Дивна Вучетић је имала пет рана. Нађли су је у животу партизанаи и лијечили је у болници III ударне дивизије у Колашину. Прије него је Дивна рањена, имала је у наручју синчића, а поред себе дјевојчицу.

"Мајку им црногорску! нећш га више живјети!" - викнуо је један од њених убица, који су ишли у правцу куће. Дивана је појурила у кућу и убацила дјевојчицу у трап. Није имала времена да сакрије и синчића, јер су убице већ биле на вретима и пуцале и њу и синчића у њеном наручју. Синчић није ни мрднуо јер је био покошен на мјесту, а Дивна је задобила пет рана.

И ракита Кнежевић је имала једну малу ћерку у наручју, а другу поред себе. Она и једна ћерка рањене су у стомак, а друга је погођена смртно и одмах издахнула. Рањена Ракита и њена ћеркаиздахуле су послије дужег мучења.

Миличку Кнежевићу убијена је жена, ћерка му је сасјечена ножевима, а син бачен у ватру и потпуно изгорио, тако да од њега није нажено никава трага.

- Мени су фашистички зликовци убили седам чланова породице: мајку, жену, троје мушке дјеце и двије ћерке - прича Душан Симоновић. - Мушка дјеца су поклана и објешена о гране шљивових крошњи. Жена, која је била при порођају, распорена је ножем. Ја сам нешто прије тога био ухваћен и са 42 одрасле особе и четворо дјеце спроведен на Чакор. Спроводници су нас кундачили, сваку особу најмање по десет пута, а у току спровода одузели су нам обућу,  ако је макар колико ваљала, задржали је за себе. Када смо стигли на Чакор, наређено нам је да сједнемо. Око нас су поставили пушкомитраљезе и упрерили их у нас.

Док смо у страху очекивали нову одлуку команде "Прин Еуген" и "Скендербег" дивизије, пришла су нам три четника, од којих је један био Радоња Лабовић, бивши учитељ из околине Андријевице, и понудили нам да се упишемо у четнике. Одбили смо одлучно. Рекли смо: "Радије у смрт, него са вама!" Они су нам добацили: "У реду, ако нећете с нама, оживјећете смрт!"

Донијели су конопе с намјером да нас повежу и над оближњим некадашњим италианским рововима постријељају. Мњђутим, ипак смо имали неку луду срећу: наишао неки капетан "Скендербег" дивизије и, када је видео шта нам се спрема, добацио нам: "Шта да радим с вама, несрећни народе?" Неко је рекао да се тај капетан зове Палуш. Капетан је послије тога пошао у команду "Принц Еуген" дивизије и послије неколико минута дошао је поново код нас и запитао: "Хоћете ли да будете робови, или гробови?" Одговорили сми: "Робови!" Послије тога оглашени смо за политичке кривце и спроведени и Пећ, а одатле у Приштину и даље - у Беч, у логор за комунисте.

У Горњој Ржаници, код куће Лалевића, војници дивизије "Принц Еуген" и "Скендербег" затекли су -6 лица. Једна преживјела жена прича:

- Не сјећам се како су нам пришли непријатељски војници, јер смо се баш тада - када су наишли испред куће - налазили на доручку. Нијесу били само Љемци, већ и Косметлије, које су у великом броју имали на себи њемачку униформу. Тражили су од нас да им дамо да једу. Домаћин им је донио све што је имао за јело. Ми смо престали да једемо, да би њима остало више и у увјерењу да нас неће послије понуђеног хљеба и соли поубијати. Али, у непријатеља је увијек вјера била на кољену. Непријатељски војници су се погледивали подмукло и један другоме добацивали: "Брже, брже!", - па је један од њих добацио поспрдно и са нарочитим нагласком: "Ви се ништа не брините, вама ће брзо стигнути слобода!" У таквој атмосфери стигла је још једна група војника и, заједно са оном првом, опколили кућу, затворили врата, обезбиједивши чак и прозоре, да ко не побјегне напоље, и отпочели са убијањем. Убијено је 13 особа. Драгиња Лалевић успјела је да се провуче са својим дјететом кроз ограду и легне у јасле, јер је кућа била приземна, саграђена тако да је у једном дијелу живјела породица, а у другом стока. Поред 13 особа, убијена је у другом дијелу и сва домаћинова стока...

Језиви покољ преко четири стотине стараца, жена и дјеце самоу току једног дана, 28 јула, у Велици и Горњој Ржаници, није трајало дуже од два сата.

Врисак за вриском, кукањ за кукњем! Брзо, сурово, гашени су прво животи млађе нејачи, прд очима старијих, пред очима преплашених мајки и баки, да би послије тога дошле и оне наред, да би занавијек престале за материским страхом - неставши и саме у помамном огњу запаљених домова. За два сата лудачких фашистичких хирова читаво село је увијено у тугу и загушљиви дим и прекривено гаревинама догорјелих домова, из чијег су пепела провиривали унакажени људски костури.

А то што се десило 28 јула - то је само једна од епизода, иако тако крвава и тужна, један мали фрагмент тешке четворогодишње стварности која се збивала на овој нашој измученој, крвавим браздама изрованој, црним згариштима прекривеној, потоцима суза натопљеној, крвавим локвама обливеној, тужним јецајима и боловима унакрст испресијецаној земљи - једнако у Црној Гори и у Србији, у Босни, Хрватској, Истри, Словенији, Војводини и Македонији - на читавој тој напаћеној, али истовремено јуначкој и славној југословенској земљи...