Свједочење

 
 
 
РАДМИЛА РАДЕВИЋ

 

 

РАДМИЛА РАДЕВИЋ , мјештанка из Велике

 
"25. јула 1944. у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани "Лазе", који је ишао из правца Чакора за Плав. Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Њемац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.

Исто вече старјешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавјести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица. Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и дјецу нико неће дирати.

Тако су и урадили, то је било 27. јула 1944. године, да би наредни дан око 10 сати почео је крвави пир припадника злогласне "Скендербег" дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора. Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама.

То су најгнуснији злочини у историји. Није забиљежено да се на једном малом простору, за врло кратко вријеме (10.00 - 12.15) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и дјеца".