Свједочење
 
 
 
 
ПРОФ. ДР ГОЈКО (Томица) ГОЈКОВИЋ

 

 

О ЗЛОЧИНУ 28. ЈУЛА 1944, ГОДИНЕ


Прeд кућом мога оца Томице, свирeпо je погубљeно 15 дjeцe, двиje дjeвоjкe, пeт жeнa и стaрaц. Тога дана сам остaо бeз мajкe Долкe, брaћe Гaврилa и Рajкa и сeстaрa Дрaгињe и Крстињe, a чeтворогодишњу Милeву je мajкa тиjeлом зaштитилa…

Слично је било и у многим другим породицама када су страдале њихове мајке, браћа и сестре. 

Тада су животе изгубили:

1. Анђелија (19), кћерка Стефана Гојковића,

2. Видосава (5), кћерка Цветка Гојковића,

3. Вукосава (7), кћерка Милутина Гојковића,

4. Гаврило (17), син Томице Гојковића,

5. Загорка (17), кћерка Крста Гојковића,

6. Кристиња (16), кћерка Томице Гојковића,

7. Лепосава (18),

8. Мара (3),

9. Милан (1), син Ђорђија Гојковића,

10. Милка (8), кћерка Цветка Гојковића,

11. Милорад (3), син Ђорђија Гојковића,

12. Миљан (19),

13. Рајко (10), син Томице Гојковића,

14. Ракита (3), кћерка Манојла Гојковића,

15. Стојна (19), кћерка Јеврема Гојковића,

16. Драгиња (20), кћерка Томице Гојковића,

17. Пољка (20), кћерка Крста Гојковића,

18. Михајло - Кико Гојковић,

19. Достана Дола (46), рођена Кнежевић, жена Томице Гојковића,

20. Мара (54),

21. Рада (45), жена Здравка Гојковића,

22. Савета (52),  жена Ђола Гојковића,

23. Стојана (53).

И ето, у Велици се 28 јула 1944 године догодио стравичан злочин, када је за нешто више од два сата на свиреп начин страдало више од 400 особа, амеђу њима највише рођене и нерођене дјеце и оладине, те наше мајке и баке, инвалидна и остарјела лица. Тај крвави обрачун над цивилима и ненаоружаним становништвом извршили су остаци разулареног 14 СС пука, 7 СС добровољачке дивизије Прин Еуген и 21 СС дивизија Скендербег уз учешће балиста и вулентара. Због тога ми данас и сјутра, запрво свакога дана, ко зна по који пут, скрушено стојимо пред њиховим сјенима, несрећни због ужаса који се догодио прије 82 године, прожети осјећањем боли и туге за прерано изгубљеним мајкама, несрећним сестрама и храбрим дјечацима.

Тога кобног дана зајечала је Велика јеком мученика, загосподарило је безнађе и немоћ обесправљених. По испољеној мржњи, по окрутности и начину како је извршен овај злочин представља један од најстравичнијих губилишта у Другом свјетском рату.

Народ овог краја ни данас, послије толико година, не може да схватибезумну суровост зликоваца, тих избезумљених људскихбића, њихову необуздану мржњу и јако испољену жељу да за увијек  уништеовај храбри и напаћени народ који се стотинама година борио и изборио за вјечни опстанак ту на својој часној и поносној земљи.

Проблематика масовних злошина и геноцидних стратишта никада не застаријева, већ је предмет свакодневног изучавањаи сталног интересовања научних хуманитарних и других организација и појединаца од утицаја на даљи заједнички живот.

С обзиром да је злоћин у Велици и околним селима оличење суровости и дивљачког понашања, то је из напријед наведених разлогаобавеза држабних органа, хуманитарних и другиг организација у општини Плав и Републици Црној Гори да се сашува сјећање на овај геноцидни злочин, да се нешто слично више никада не понови.