Одломак из књиге:
21 СС ДИВИЗИЈА СКЕНДЕРБЕГ
 
 
 
ПАВЛЕ ЏЕЛЕТОВИЋ ИВАНОВ

 

 

ПОТРЕСНА СВЈЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХ

Велимир Бошковић, електричар из Иванграда:

 

Тада сам имао шест година, довољно да се запамте страхоте којих ни данас не могу да се ослободим. Са сетром Милосавом пошао сам да чувам овцеоко 200 метара далеко од кућекрај потпка Десен. Примјетио сам велику колону војника уз Велику преко Вран потока. Била је моторизована. За тренутак су застали и осматрали. Сивомаслинасте униформе. Запалили си кућу Алексе Пауновића. Чула се галама и вика као и пуцњи. Спустили су се према ријеци. Запалили су воденицу примичући се нашој кући. Мајка нас је позвала и побјегли смо уз поток. Баба Милица са рањеним братом Радомиром остала је у кући. Запалили су кућу Петра Бјелановића носиоца Обилићеве медаље. Убили су њега и жену му Насту, а затим их бацили у ватру. Све је изгорјело изузев стомака. Баба је видјела шта раде, заметнула је рањеног унука и упутила се према потоку. Стигли су је на око 200 метара од куће. Прво су унука заклали, па су бабу стријељали. Читав призор посматрала је из кукуруза и Станија Кнежевић која је стављала на уста дјеци руке да се не одају.

Остали смо у шуми два дана. Када се отац вратио, сахранили смо бабу у непосредној близини куће. Послије рата пренијели смо их и сахранили у гробљу гдје и данас почивају.

 

Ve­li­mir M. Bo­ško­vić, DAN.  


- Tog kob­nog 28. ju­la imao sam šest go­di­na. Sve pam­tim kao da se de­si­lo ju­če. Ve­li­ka je bi­la u ra­tu. Tih da­na vo­đe­ne su bor­be u oko­li­ni An­dri­je­vi­ce, Ve­li­ke, Sje­ki­ri­ce, Va­ga­ni­ce, Ča­ko­ra i osta­lih okol­nih mje­sta. Sta­nov­ni­štvo je bi­lo uz­ne­mi­re­no i u stra­hu, jer su se svu­da oko­lo ču­li puc­nji i to­pov­ske palj­be. Od­ra­sli mu­škar­ci da­ni­ma ni­je­su no­ći­li u ku­ća­ma, već su stra­ža­ri­li na skro­vi­ta mje­sta u bli­zi­ni svo­jih do­mo­va. Slu­ša­ju­ći pri­če sta­ri­jih, strah je bio pri­su­tan i kod nas dje­ce. Bo­ja­li smo se ra­ta i po­gi­bi­ja, što je bi­lo i pri­rod­no.


- Dan pri­je po­ko­lja moj otac sa osta­li­ma iz se­la bio je an­ga­žo­van da no­se ra­nje­ni­ke uz Ve­li­ku pre­ma Še­ku­la­ru. Sje­ćam se da je uoči po­ko­lja moj brat Ra­do­mir pi­tao maj­ku i ba­bu gdje će no­ći­ti, po­što otac ni­je bio kod ku­će. One su od­go­vo­ri­le da ide ta­mo gdje je išao pret­hod­nih no­ći. Oti­šao je i ka­sni­je, u ve­čer­njim sa­ti­ma, po­sli­je eks­plo­zi­je bom­be u bli­zi­ni ku­će Va­ke La­le­vić, do­šao je glas da su ra­nje­ni moj brat Ra­do­mir, Mi­lić Bo­ško­vić i Dra­go Vu­če­tić. Moj brat je bio naj­te­že ra­njen, po­ne­se­ne su mu bi­le obje pe­te. Maj­ka i ba­ba su ga do­ni­je­le kod ku­će, pre­vi­le ra­ne ka­ko su zna­le i ima­le či­me. Te no­ći maj­ka i ba­ba ni­je­su spa­va­le. Uju­tru kad sam se pro­bu­dio maj­ka i ba­ba su ti­ho raz­go­va­ra­le me­đu­sob­no da je u Va­ki­noj ku­ći bi­lo pu­no lju­di. Pri­ča­le su da su po­sli­je eks­plo­zi­je pre­šli pre­ko De­sen­skog po­to­ka u ku­ću Mi­lo­va­na Bja­le­no­vi­ća, gdje se na­la­zi­lo oko sto­ti­nu lju­di iz Ve­li­ke. Raz­go­va­ra­li su i pre­go­va­ra­li šta da ra­de sju­tra­dan kad voj­ska pro­đe kroz Ve­li­ku. Bi­la je pro­ne­se­na pro­pa­gand­na vi­jest da sta­nov­ni­štvo ne na­pu­šta svo­je ku­će i da im se ne­će ni­šta lo­še do­go­di­ti. Re­če­no je da lju­di tre­ba da po­mog­nu oprav­ku mo­sto­va za pre­laz mo­to­ri­zo­va­ne je­di­ni­ce kroz Ve­li­ku. Že­ne su ima­le za­da­tak da mi­je­se hlje­bo­ve i spre­ma­ju osta­lu hra­nu. Ta­ko­đe, re­če­no je da že­ne i sta­ri­je oso­be ne na­pu­šta­ju ku­će. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je to bi­la kob­na od­lu­ka.


- Osva­nuo je sun­čan dan, sa pu­no ne­iz­vje­sno­sti i iš­če­ki­va­nja ka­ko će voj­ska pro­ći kroz Ve­li­ku. Me­ne i sta­ri­ju se­stru Mi­lo­sa­vu maj­ka je po­sla da ču­va­mo ne­što ova­ca ne­da­le­ko od ku­će. Oko de­vet sa­ti pre­ko Vran­po­to­ka ce­stom se po­ja­vi­la mo­to­ri­zo­va­na je­di­ni­ca voj­ske. Na krat­ko se za­u­sta­vi­la na ce­sti, a od­mah za­tim u ku­ći Alek­se Pa­u­no­vića ču­li smo pu­canj, plač i vri­sku, za­tim se di­gao dim iz ku­će. Isto se ta­ko de­si­lo u dru­gim ku­ća­ma, re­dom pre­ma ri­je­ci. Maj­ka kad je vi­dje­la šta se de­ša­va u Vran­pot­ku zva­la nas je da od­mah do­đe­mo ku­ći. Za krat­ko vri­je­me voj­ska se po­ja­vi­la u bli­zi­ni na­ših ku­ća. Maj­ka nas je zgra­bi­la i po­ve­la uz po­tok u šu­mu, dok je ba­ba je sa mo­jim ra­nje­nim bra­tom osta­la u ku­ću. Kad je vi­dje­la šta se ra­di u ku­ća­ma kom­ši­ja, da ubi­ja­ju če­ljad i pa­le ku­će, ba­ba je za­met­nu­la ra­nje­nog unu­ka i kre­nu­la da se sklo­ni. Na­ža­lost, zli­kov­ci su je su­sti­gli. Pred nje­nim oči­ma za­kla­li su joj unu­ka. Za­tim su za­pa­li­li na­šu ku­ću, a nju stri­je­lja­li. Sve je to iz na­šeg ku­ku­ru­za po­sma­tra­la kom­šin­ka Sta­ni­ja Kne­že­vić. Ko­li­ko sam za­pam­tio gru­pe voj­ni­ka su bi­le troj­ke, je­dan voj­nik u ze­le­noj uni­for­mi, dru­gi u cr­noj i tre­ći sa bi­je­lom ka­pom - ću­la­fom i re­de­ni­ci­ma pre­ko gru­di
.


- Sa­it ho­dža iz Pla­va uhva­tio je gru­pu Ve­li­ča­na ko­ji su zna­li ma­lo nje­mač­ki je­zik i ko­ji su tre­ba­li da idu i pre­go­va­ra­ju sa njem­ač­kim ko­man­dan­tom. To su bi­li Jev­to i Kr­sto Pa­u­no­vić, Sta­mat Jo­kić i Mi­ljo Si­mo­no­vić. On ih je za­tvo­rio u dr­ve­ni stan, po­bio i za­pa­lio u bli­zi­ni ku­ća Jo­ki­ća. Kad su pre­sta­li puc­nji i ga­la­ma vra­ti­li smo se iz šu­me. Na­i­la­zi­mo na pri­zo­re. Kao pr­vo vi­dje­li smo da je kom­šin­ka Le­ša ubi­je­na is­pred ku­će, hljeb i so ko­je je iz­no­si­la pred dže­la­te bi­li su pro­su­ti u kr­vi, a ku­ća za­pa­lje­na. Dru­gi pri­zor moj brat za­klan, ba­ba stri­je­lja­na i ku­ća za­pa­lje­na. Tre­ći pri­zor pr­vi kom­ši­ja na 50 me­ta­ra Pe­tar Bje­la­no­vić i su­pru­ga Na­sta ubi­je­ni i u ku­ći spa­lje­ni. Sve je iz­go­re­lo i ku­ća i ti­je­la, osim dva ljud­ska sto­ma­ka ko­ji su bi­li na­sred zga­ri­šta, cr­na od va­tre, ali ne iz­go­re­la. Od le­še­va ko­ji su iz­go­re­li ni­je se ima­lo šta sa­hra­ni­ti. Le­še­vi su bi­li svu­da is­pred i oko ku­ća, pu­te­va i po­to­ka. Mr­tvi su sa­hra­nji­va­ni, ta­ko­đe, po­red ku­ća i po­to­ka, jer dru­gog iz­bo­ra ni­je bi­lo. Bi­le su to uža­sne sli­ke, ko­je se ni­ka­da, na­dam se, ne­će po­no­vi­ti
.