Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 

МИЛУНКА (Ивана) ВУЧЕТИЋ, рођена БОШКОВИЋ:

страна 142.

 

Налазила сам се испред куће Милована Вучетића. Око подне наишла је војска од Иванпоља. Кретала се према Вукадиновом потоку. Чекајући их испред куће, рјешавале смо да им изнесемо хљеба, соли, што је ко имао. Свекрва Спасенија (погинула), била је у селу и чула да треба износити хљеба. С њом сам се препирала, која од нас двије да носи хљеб.

Када је наишла војска, видјела сам како се у шљивику игра Томислав, син Милована Вучетића. Ухватили су га двојица, трећи је притрчао, а онда се окупило више њих, а један је извадио нож и почео да дере дјете од очију на доље. Нијесам могла глиједати шта раде.

Закукала сам, а његова мајка Лепосава — Лепа потрчала је да га брани. Убили су је у самом потоку. Чула сам када је Лепосава викала:

"Шта радите, људи, невојско!".

Ту је убијена. Није се мучила, за разлику од свог сина.

Група војника нам је пришла. Сакупили нас, један је ишао испред, други позади, док су неки штитили прозор да не излазимо и тако нас утерали у шталу. Почели су да нас туку. Ја сам имала мало дијете у наручју. Нијесам могла све то да гледам, пала сам уз неке поднице да заштитим малога Миломира од двије године.

Највише је мучена Наталија, кћерка Станије и Радована Вучетића. Толико је пискала, кукала да су се брда разламала од туге. Када су крвници отишли, ушла сам да живима дам воде. Наталију сам нашла још живу, одјећа јој је била сва поцијепана. Била је сва крвава, са стиснутим песницама пуним пепела.

До мене је некако допузао син Радована Вучетића, Сава, звали су га Жарко, (на спомен плочи пише Сава), нога му је била откинута, крв је текла, загрлио ме и рекао:

"Снахо, брани ме".

Ту је и издахнуо у мукама.

Кад сам се ја мало подигла, један војник се вратио и рекао

"жива је"

док ће други:

"Не све је готово, ниједан није жив, немој да се враћаш!".

Успјела сам да се извучем у кукурузе и да сакријем дијете. Увече сам нашла седморо живе дјеце и повела их у шуму. Томислава су донијели пред кућу. Шта је даље било са њим, ја не знам, али сам чула како су га објесили о шљиву и жива одрали.