Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 

 

ДУШАН (Мато) СИМОНОВИЋ:

страна 141.

 

Оног дана 28. јула 1944. године, на око сто метара од моје куће, налазила се Кона Бјелановић, сакривена од очију убица, све је посматрала што се збива у мојој кући и око ње. Ја тога дана није сам био ту. Када сам се вратио, она ми је све испричала.

У мојој кући су биле три породице. Од мојих: мајка Дела, жена Милица, кћерка Зорка, Крстина и Љубица и синови Мато и Милорад. Жена ми је била у другом стању, за недељу дана требало је да се породи. Породица Алеса Гојковића имала је три члана: Милка Гојковић, рођена Јокић, син Вукашин и кћерка Вука. Од породице Милована Јокића била су два члана, жена Зорка и кћерка Миља, од годину дана.

Према ономе како ми је Кона испричала наишла су три војника преко њива.

Из куће је изашла моја жена Милица. Почели су да је ударају пушкама.  Један од њих ју је распорио бајонетима и дијете је испало из њене утробе а друго дијете, двогодишњег сина Милорада, она је држала у наручју. Милица је пала.

Из куће је изашла моја мајка Јела. Када је видјела што се збива напољу повикала је онима у кући:

"Бјежите".

Некако су сви избјегли напоље, и то само кроз један прозор. Војници су почели да пуцају. Ту су убили жену Милована Јокића (Зорка), у наручју је имала женско дијете (остало је живо). Убијена је и Милка жена Алексе Гојковића, док су им дјеца остала жива - син Вукашин и кћерка Вука, иако рањена.

Када су моја дјеца истрчала из куће, нијесу бјежала, него су у групи чекала да виде шта им се десило с мајком. Тако су их зликовци похватали и наставили крвави посао...

Ту су ми погинуле кћерке: Зорка од четрнаест година, Крстиња од осам, и син Милорад од двије године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, посјекли му обје ноге у кољенима, везали га за ноге и објесили жива на једну шљиву, главу окренули наниже. Ту су га мучили на звјерски начин.

То је све гледала моја мајка Јела. Скинула је шамију са главе и молила војнике да то не чине. Убили су је, изнад мртвог унука Милорада, а онда се повратили и убили Мата објешеног о шљиви.

Кћи Љубица је побјегла преко њиве. Пуцали су за њом, али нијесу успјели да је убију. Од страха је остала дефектна. Умрла је од тих послиједица. Кона Бјелановић је умрла послије рата.

 

 

 
Одломак из књиге:
АНДРИЈЕВИЧКИ СРЕЗ
 
 
 
РАДОВАН ЛЕКИЋ

 

 

Душан (Мате) Симоновић, стр. 520:

 

Мени су фашистички зликовци убили седам чланова породице: мајку, жену, троје мушке дјеце и двије ћерке. Мушка дјеца су поклана и објешена о гране шљивових крошњи. Жена, која је била при порођају, распорена је ножем. Ја сам нешто прије тога био ухваћен и са 42 одрасле особе и четворо дјеце спроведен на Чакор. Спроводници су нас кундачили, сваку особу најмање по десет пута, а у току спровода одузели су нам обућу,  ако је макар колико ваљала, задржали је за себе. Када смо стигли на Чакор, наређено нам је да сједнемо. Око нас су поставили пушкомитраљезе и упрерили их у нас.

Док смо у страху очекивали нову одлуку команде "Прин Еуген" и "Скендербег" дивизије, пришла су нам три четника, од којих је један био Радоња Лабовић, бивши учитељ из околине Андријевице, и понудили нам да се упишемо у четнике. Одбили смо одлучно. Рекли смо:

"Радије у смрт, него са вама!" Они су нам добацили: "У реду, ако нећете с нама, оживјећете смрт!"*

Донијели су конопе с намјером да нас повежу и над оближњим некадашњим италианским рововима постријељају. Мњђутим, ипак смо имали неку луду срећу: наишао неки капетан "Скендербег" дивизије и, када је видео шта нам се спрема, добацио нам:

"Шта да радим с вама, несрећни народе?"

Неко је рекао да се тај капетан зове Палуш. Капетан је послије тога пошао у команду "Принц Еуген" дивизије и послије неколико минута дошао је поново код нас и запитао:

"Хоћете ли да будете робови, или гробови?"

Одговорили сми:

"Робови!"

Послије тога оглашени смо за политичке кривце и спроведени и Пећ, а одатле у Приштину и даље - у Беч, у логор за комунисте.*

* Ово је класичан примјер манипулације и злоупотребе Величке несреће од стране комуниста, којима је током рата била важнија борба за власт - борба протв монархије, него заштита народа и борба против окупатора.