Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 

 

СВЈЕДОЧЕЊЕ ОЧЕВИДАЦА О СТРАДАЊУ СЕЛА ВЕЛИКА

Милосава (Јеремије) Живаљевић:

 

Око 7 часова 28. јула 1944. године, мој свекар Михаило Гојковић рекао ми је да иде до Буће (Милене Живаљевић), моје мајке, да види да ли је што чула, остала сам са свекрвом и троје ђеце. Двоје је било моје, а једно Радоша Симоновића. Од ђеце ми је погинула кћерка Ракита.

Вратио се свекар, сјео испред куће, запушио дуван и питао ме шта радим. Ја сам из куће износила ствари. Рекао је да то не чиним, него да умијесим мало хљеба, можда ће требати да се крвник иодмити. Рекао ми је да је био код Боћке, да се она спремала да бјежи, али јој он није дао. Чуо је да војска неће убијати жене и ђецу ако их нађе у кућама. Рекао ми је да је Плана, жена Ратка Живаљевића, кћерка Лепе и Јефте Пауновића, послата да понесе хлијеб људима који су се клонили тога дана у Љешчаре.

Није прошло дуго, када је око једанаест часова наишла велика војска. Прво сам их примијетила на мјесту званом Лијеви мост. За собом су терали много стоке (оваца и говеда). Познала сам двије краве. Власништво мајке и браће (Живаљевић Милена, Ристо и Ратко). Звала сам Кика (мој свекар) и рекла му како војска плијени стоку и да треба да бјежимо. У двије куће, у нашој и Томице Гојковића, било је око деветнаесторо чељади, међу њима само један мушкарац, и то мој свекар. Имао је више од 70 година.

Прије тога ту је Код нас био и Томица Гојковић, али је он рекао да ми останемо у кућама, да ђецу и жене неће убијати. То је одговорио на моје и питање своје жене Доле и кћерке Драге. Тако смо остали.

Наишла је војска. Било их је педесетак. Ухватили су нас испред куће. Свекар је био са нама. Одвојише га од нас и утрапише му кошницу пчела из пчелињака Томица Гојковића. С њим је пошао наоружан човјек у црном цивилном одијелу, са бијелом капом на глави. Свекар је кошницу понио до Лијевог моста и када их је услужио, кренуо је кући.

- Чим је видео његова леђа, онај у црном одијелу је пуцао у њега и убио га (Михаила Гојковића).

Стајали смо скамењени од ужаса. Сви су били у војничким униформама. Један од њих се одвојио, пришао нам и рекао:

"Испред мене!".

Прво је повукао моју свекрву Мару. Мене је ухватио за руку и одгурнуо ме. Свекрва ми је рекла:

"Ајде ти, снахо напријед".

Пришао је још један који ме повукао за руку и почео да бије и мене и свекрву. Тако бијући, потјерали су нас према кући Томице Гојковића, гурнули нас низ зид висок од два метра. Имала сам у наручју дијете од три године. Са њим сам пала. Нико није убијен пред нашом кућом, нити су улазили унутра док смо ми били ту. Моја свекрва имала је у наручју двоје ђеце, моју кћерку од двије године и унуку, кћерку Гране и Радоша Симоновића.

Пред Томичином кућом су нас мучили на разне начине. Прво су тражили паре говорећи:

"Нећемо вас убити".

Паре нијесмо имали, па су опет почели да нас бију. Читав сат мучили су мене, Долу, и Раду Гојковић. Међу нама била је кћерка Крсте Гојковића, Пољка. Издвојили су је и један од њих у униформи повукао је према кући Радуна Гојковића. Она се истргла и побјегла према нама. Војник је два пута пуцао, али она је успјела да дође до нас. Послије тога све су нас тукли, чак и ђецу. Ова група није покушавала да свлачи жене. Сви су лијепо српски говорили. Један је наредио:

"Унутра улазите!".

Застале смо, сумњајући да ће нас запалити. Дошла су још тројица војника и почели сада да нас гурају. Опирале смо се али они некако убацише Милеву, кћерку Томице Гојковића. Имала је само четири године (жива је и сада) и Стевку Симоновић, кћерку Радоша Симоновића. Остале смо да видимо шта ће сада да раде. Један од њих је рекао:

"Паљба".

Одјекнули су пуцњи. Овђе су погинуле:

- Мара Гојковић (70),

- Дола Гојковић (60) и

- моја кћи Ракита Гојковић од три године, затим

- Драга Гојковић, кћерка Доле и Томице Гојковића, имала је 22 године,

- Крстиња Гојковић (12),

- Гаврило Гојковић (7), син Доле и Томице Гојковића,

- Стешевић Радосав и

- Радмила, син и кћерка Василије и Вучета Стешевића,

- сестра Здравка Гојковића, Вука (30)

- са двије кћерке - незнам имена,

- Рада, жена Здравка Гојковића и

- Пољка Гојковић (22) кћи Љубице и Крсте Гојковића.

Укупно је у ове двије куће убијено петнаесторо чељади. Чудом судбине нијесмо погинули: мој син Момчило од три године, Стевка Симоновић, Милева Гојковић и ја.

Ја сам остала у обору (дворишту) пала на дијете и остала |жива. Уплашена за дијете, потпуно сам се изгубила и када сам се освијестила, видјела сам да војске нема. Кућа је била затворена, из ње ништа није било однесено.

Сви који смо остали живи били смо обливени крвљу. Устала је Стевка и зовнула ме:

„Ујно",

па потрчала к мени. Кћерку Томице Гојковића узела сам у наручје, заједно са својим сином, док је Стевка ишла испред мене. Сакрила сам их у кукуруз, запријетила им да не плачу и не љуљају струкове.

Војска се тога часа налазила код кућа Вукајла и Мијајла Живаљевића. То су била два брата. Мијајло је погинуо још 1941. године, а

- Вукајла су убили тога дана.

Код њихове куће било је жена и ђеце.

Окренула сам се и видјела како ми кућа гори. Потрчала сам да гасим ватру, али нијесам имала чиме. Наишле су Милена и Рака Гојковић, носиле су некаку сплачину за свиње. Замолила сам их да ми то даду да угасим ватру. ,Успјела сам да тиме угасим ватру и тада њих двије повикаше:

"Ено војске, бјежи!".

Ја сам пала с тавана, а њих двије су се некуда изгубиле.

Пошла сам да видим шта је с ђецом.

Срели су ме војници и један од њих је почео да ме удара кундаком, вичући

"Стукао бих и тебе и дијете"!

Чисто српски је говорио. Упутила сам се према кући Јована Гојковића Ракова. Њега су тукли, али је преживео ову катастрофу.

- Убили су му жену кундацима. Имала је око 60 година.

Код ње је било дијете, унука од три године. Мала је остала жива.

- Мртва Вукајла Живаљевића бацили су у кући и ту је изгорио, док му је жена с четворо дијеце остала жива.

- Мијајлу Живаљевићу који је погинуо 1941. године, остала је жена Стана с три кћерке и син. Трагичног 28. јула 1944. године убацили су је са свом дијецом у запаљену кућу и ту су сви изгорјели.

- Њену кћерку Добрицу са десет година, живу су бацили у ватру! Чекали су испред грата све док се чуо њен глас, врисак.

Тек када је престала писка, убице су пошле да траже друге жртве.

- Испред куће Баца Стешевића била је његова жена Новка.

Видјела сам како је побјегла од крвника. На око 150 метара од куће ухватила су је два зликовца, на силу је довукли до врата куће и ту је убили.

- Плана Стешевић, рођена Коматина, убијена је у шљивику Томица Гојковића.

Два дана и двије ноћи била сам сама, без икога, са троје дјеце, без хране, дјецу сам хранила некаквим крвавим качамаком. Ко га је спремао, ни данас незнам. Карлицу са качамаком нашла сам у кукурузу Лабуда Новићевића. Послије тога добила сам поруку да могу ићи кући.