Свједочење

 
 
 
ТОМИСЛАВ - ТОЈО (РАДИВОЈЕ - ДАДЕ) ПАУНОВИЋ

БЈЕЖ'ТЕ У ШУМУ

 

Мој отац Радивоје - Даде Пауновић од оца Миленка и мајке Стојне и моја мајка Даница рођена Лекић из Шекулара од оц Раденка и мајке Миросаве, имали су седморо дјеце. Четири сина и три ћерке. Са нама је живио и Божидар - Бојо, једини син од покојног Радивојевог рођеног брата му, Миленка. Због тога смо Бошкицу доживљавали  као рођеног брата, а пошто је био најстарије дијете у нашој кући, имао је и највећи ауторитет, наравно послије Радивоја.

Ја сам рођен 1938. године, у Велици, у засеку званом „Шуме“ или „Главица“ као смо звали тај дио више џаде, гдје је била наша кућа и куће наших рођака. У личној карти пише да сам рођен у априлу, а мајка је до њене смрти тврдила да сам рођен кад се брао кукуруз. Имао сам шест година, што је било довољно да запамтим и да се до краја живота сјећам ужасаног покоља у мом селу Велика испод Чакора, који ћу дословно да препричавам како сам ја то видио и како сам ја то доживо.

Тог јутра, 28. јула 1944. године, ведро небо је најављивало да ће бити лијеп и сунчан дан. По обичају на селу се рано устаје, због обавезе према стоци али и због осталих сеоских послова, на њивама, ливадама... Ђеца су углавном била задужена за чување стоке, тако да нијесм много бринуо шта ће од посла да ме западне. Иначе се код нас није много расправљало о подјели посла и обавезама које је сваки члан домаћинства морао да добије. А Бога ми, није се ни смјело расправљати. 

Ипак тога 28. јула, од ујутру се осјећао неки страх и нека зебња код старијих који су били код наше куће, због јучерашње најаве о проласку Њемачке војске према Чакору, и наредби да сви Величани морају да буду у својим кућама. Дато је упозорење да ће све оне које нађу ван кућа, биће одмах убијени. Стока је морала да буде у шталама и торовима - ваљда да се не би чељад осипала, а војсци је требало да се припреми храна. Речено је да је војска изморена и гладана, а да је са храном на измаку. Такође је речено је да војска неће никога да дира, само хоће да једе и да настави пут ка Чакору и даље за Пећ.

Предходну ноћ, 27. предвече су се Величани - старији мушкарци, окупили на некакав договор у засеоку Лешћари. То је од наше куће са друге стране Величке ријеке. На тај сасатанак је пошао мој отац Радивоје и повео је са собом старијег ми брата Вукашина - Вуша. Вушо је тада имао 12 година. Од Пауновића, на том састанку су били и Димитрије, Алекса, Милош, Манојло, Велимир, Тихомир - Тијо, Вукман, Миодраг - Мино и још неки други.

Како је састанак у Лешћарима трајао читаву ноћ, моја мајка Даница је пошла јутра рано, пред свитање, у Лешћаре, код Радивоја, да пита шта да ради са пуном кућом ђеце и осталих чељади. Као искусан ратник, учесник Балканског рата, рањаван на Бардањолту, учесник Великог рата, па интерниран у Нађмеђер и остале швапске логоре, убеђивао је Величане на том састанку да се пред ватром, водом и војском мора склањати.

Знам да је са таквим ставом био у мањини, али знам и то да није хтио да поштује одлуку већине, да се породице не склањају, већ да остану код својих кућа и да дочекају војску са храном, а да они мушкарци који су били присутни на том састанку, упрте некакве даске и да пред Њемачко војском, иду да поправљају Величке мостове.

Међу великим заговорницима таквог суманутог плана, били су и неки наши “виђени“ Пауновићи. Немој ништа да те то чуди, тако ти је и дан-данас. Не смијеш ни да помислиш нешто добро за Велику. Не дају. Само да се њихова величина не смањи. Па нек се све запали, али они да остану „велики“. Тако је било и онда.

Радивоје је без много размишљања, доследан свом ставу, рекао Даници да се што прије врати кући и да одмах ђецу и осталу чељад скалања од куће, преме планини и шуми. Касније ми је мајка причала, да јој је Радивоје рекао:

 „Бјеж`те у шуму што прије! Пушти (остави) стоку и све остало и спашавај живу главу.“

Даница је, као и све тадашње жене, без поговора одмах кренула ка кући, ка Главици. До куће је морала да сиђе, и пређе Величку ријеку, па узбрдо да пресијече главну џаду и даље на више ка кући. Међутим, када је прешла Величку ријеку и када је почела да се пење другом страном Велике, на џади је већ била колона Њемачке војске, коју није могла да заобиђе.

Са великим страхом, како је касније причаја, кренула да прође кроз колону. Када су војници спазили један од њих је скинуо пушку са раменаи, уперио у њу и повикао:

„АЛТ“

Други војник, који је био до овога са пушком, ухвато му је оружје, нешто му рекао и склонио се у страну да направи мјесто као би Даница могла да прође. Чак и када је она посрнула и пала на џаду, од страха, ту пред њима, тај војнк ју је прихватио и помогао да се усправи и да настави даље.

Стигавши кући, гдје смо је чекали, и гдје је било пуно жена и дјеце и из наше куће и из комшилука, али без и једног старијег мшкараца, из свег гласа повикала је:

„Бјеж'те навише - поклаће нас“

Међу нама настаде један метеж, комешање, паника, нека ђеца почеше да плачу, не знамо да ототалимо. У неко доба, нека од жена, поче да нас ућуткује и једно по једно упути нас навише према шуми. Одмичући узбрдо у правцу будућег склоништа начу се као нека труба или нека пиштаљка, после чега се војска са пута растури попут пепела по Велици. Тако расурени кренули су од џаде низбрдо ка Величкој ријеци и на нашу срећу нијесу се пењали од пута, ка нашим кућама. Није много времена прошло када су се зачули масовни плотуни, појединачне паљбе, експлозије бомби, врисак жена и дјеце, али и веома кратки појединачни вапаји, вриска стоке... Видио се велики број кућа у пламену са црним димом који се високо дизао. Претежно су све куће у селу биле опкољене и нападнуте. Видјели смо и како би по неко покушавао да побјегне, па би се затим чули рафали.

У једном тренутку, осјетило се као да је све престало. Ми смо закључили да је тај ужас трајао око 2 сата, након чега је наступила потпуна тишина, а долину Величке ријеке је прекрио густи дим са јаким мирисом паљевине кућа и изгорелих људи.

Наш збјег се није заустављао док нијесмо стигли на наводно сигурно мјесто на један пропланак звани „Обер“ у густој шуми. Ту смо преноћили без хране и воде. Неко је понио са собом мало соли, па су нама дјеци давали буковог лишћа са том сољу да утолимо глад. После је међу дјецом настао проблем жеђи јер до воде нијесмо ниако могли доћи.

То вече, у неко доба ноћи, у збјег који се с`времена на вријеме увећавао, дошао је и мој отац. Пошто, како је рекао, није хтио да иде да поправља мостове, а син Вукашин му се отргао, и поред молби, убјеђивања и пријетњи, ипак отишао са осталим Величаима, да растура шталу Бјелановића у Лешћарима ради дасака и греда. Са тим дасакам и гредама су пошли према Лијевој ријеци да попраљају мост, а завршили су у Бечки логор из кога су се вратили након завршетка рата. Радивоје је остао сам у неком заклону да прати величку катастрофу од почетка до краја. Тек навече када се убиједио да је све завршено, пошао је прво да се сазна нешто о Вушу, па онда да тражи нас остале.

Следећег дана, отац Радивоје је отишао да тражи храну за толики народ у збјегу, и није био са нама када су наишли Вулентари, који су пљачкају стоку и оно заоставштине по кућама. Већина стоке у то доба је била у планинама, тако да их је пут при повратку водио близу нашег збјега, чиме је постојала опасност да нас открију. Да буде још горе зло, повели смо са собом великог крволочног шарпланинца званог „Зељов“. Осјетивши наилазак пљачкаша са украденом стоком, Зељов је почео да урла крупним гласом, кидишући и покушавајући да откине јаки ланац којим је био везан. Сви покушаји да се Зељов умири били су неуспјешни. Због опасност да будемо откривени, и због страха да нас не побију, Даница ухватила пса за врат, сједу му на плећа и поче да га дави. Почела је борба на живот и смрт између шарпланинца Зељова и моје мајке Данице. Колико год га она стезала за грло није се осјећала његова малаксалост, па је позвала остале жене да јој помогну. Не сјећам се колико је жена на крају држало Зељова, док га Даница није удавила, али знам да ми се та слика Зељова који се бранио, од оних које је чувао, урезала дубоко у памћење.

Наш страх да будемо откривени, поново настаде, кад је моја сестра Мика, која је тада имала нешто мање од три године, почела хистерично да вришти и да тражи Зељова. И тада је код Данице прорадио инстикт да заштити већину дјеце, којих је према мом сјећању у том тренутку у збјегу било негдје око 18-торо са још неколико жена, почела је да умирује своје дијете Мику, да је стиска и на крају је ријешила да је задави. Нека од жена, мислим да је била Мирка - Милова жена, скочи на Даници и тако спаси већ малаксалу Мику.

Мислим да је важно да напоменем да су после рата многи Величани, међу којима је била и моја мајка Даница, препознавали своју стоку на Плавској и Гусињској пијаци. Нешто је од те стоке враћено, а многи од Величана који су препознали Величке кољаче у Плаву и Гусињу, и то пријављивали тадашњој милицији, завршавали су у притвор. Нијеси смио од "бртства и јединства“ да кажеш ко ти је побио намилије. То ме подсјећа и на данашње вријеме, када мој народ опет за рад „будућности“ не треба да гледа у прошлост, а сви други смију да гледају гдје год хоће и да причају и раде шта год им падне напамет.

Послије рата, сам по наговору пуковника Бранка Пауновића, који је спремао велики материјал о Величком покољу, који је касније објављен у монографији „Ватре са комова“, а да га при том нигдје нису потписали као једног од аутора те монографије, скицирао једну изјаву мога оца Радивоја, коју сам по сјећању на његове приче урадио и коју вам сада прилажем. Тиме бих и завршио своје сјећање на овај велики злочин.

 

СЈЕЋАЊЕ МОГА ОЦА РАДИВОЈА ПАУНОВИЋА НА СТРАДАЛЕ 28. ЈУЛ 1944

 

"Послије састанка Величана у Лешћарима (засеок у селу Велика) остао сам у заклону, сакривен шумом. Тамо сам  боравио читав дан, до првог мрака. Када се смрачило кренуо сам ка кући која се налази повише пута Мурина - Чакор - Пећ. У том тренутку у селу је владао потпуни мир и тишина без иједног знака живота. Враћајући се из Лешћара по сумраку преко Величке ријеке прешао сам гробље и стигао до  Микаилеве (Михаило) куће гдје сам поред спаљене куће затекао изгореле  лешеве - сина му Веша, а мало даље кћерке Крце, док је ближе врата куће лeжало тијело убијене друге Михаилове кћерке Рабије

Идући даље навише уз брдо у ка мојој кући, пут ме је водио до куће Алексе Пауновића, из које је допирала свјетлост од жара изгорелих греда, а сама кућа је изгерела до темеља. Разгледајући згариште примијетио сам леш Алексине мајке Тоде који је изразито надиман и до пола тијело потпуно изгорело а друга половина на којој је тињала запаљена постљина, горела је отопљена маст из Тодиног трупа. Близу Тодиног тијела, била је изгорела Алексина супруга Мика.

Тражећи  даље  уочио сам лешеве млађих особа које нијесм могао препознати  мислим да их је било двоје или троје.

Журећи, дошао сам до моје куће и видио да она стоји. Лешева није било, па сам омах са олакшањем кренуо да тражим збјег.“