 |
|
СЕЋАЊЕ ПРОФ. ДР МИРКА БРКОВИЋА НА ВЕЛИЧКИ ПОКОЉ
Многа сећања су избледела, али нека сећања су тако јако уцртана да их никад не могу заборавити. У току другог светског рата 1941. године избегли смо из Метохије у Велику. Наша породица је имала једанаест чланова и када смо дошли у Велику као избеглице, нисмо имали имовине у селу, сем имовине у планини и живели смо све четири године окупације код наших рођака и пријатеља, а у време покоља смо се нашли код рођака Вукоте Брковића у засеоку Шљепотиње. Шљепотиње је део познатијег засеока Радевићи и налази се са његове јужне стране и удаљено је од пута 800 до 1.000 метара. Сећам се као једанаестогодишњи дечак да је тог 28. јула 1944. године је био леп и сунчан дан, али за многе становнике Велике је тај дан био црн и последњи дан живота.
Тог дана смо ја и мој брат од од стрица Добрашин-Добро који је имао седам година, чували стоку. Пустили смо стоку на попасак (то је преподневна паша) јер смо стоку напасили пре подне, па је пријављивали кући да се измузе, а онда их поподне поново пустали. Стоке нисмо имали пуно: имали смо 15 оваца, 2 козе, 2 краве, два јунета и ту стоку смо сви чували. Тог дана смо је пустили близу куће, на једној орници која се простирала изнад макадамског пута према Чакору. То је била једна запуштена орница, тада ливада која се налазила између Шљепотиња и Радевића. Ту је била једна устава, мочило. То је једна рупа која је направљена да би се ту акумулирала вода, преко ноћи би се вода акумулирала а преко дана би се њоме наводњавала њива, ливада и сл. Када би истерали стоку обично смо се играли око тог мочила, тако што смо један другог прскали ударајући штаповима по води, такмичећи се ко ће кога више да испрска. И када би се довољно изиграли, испод мочила је била једна велика јова, жбун, испод које би седели и одмарали.
У једном тренутку овце су сишле до пута, који није био прометан, јер возила нису пуно пролазила, зато је око пута је било пуно траве коју су овце пасле. Одједанпут, овце су се уплашиле и трком се вратиле према нама. Чобани знају да је то знак да се неко непознат појавио, јер се овце уплаше и крену према чобанима. Ми смо то чули, окренули се и видели смо да иза једне кривине излазе неки људи, само су се одједанпут појавили. Било их је више и кретали су се путем према нама. Када су се мало приближили видели смо да су то војници. Када су видели да су овце побегле, двојица од тих војника узлетели су уз шкарпу изнад пута на орницу, са пушкама на готовс и зверали лево десно. Били су удаљени 30 метара од нас, и испуштали су неке гласове, крике. Ми смо се сакрили иза јове и ћутали. Они су осматрали, и очекивали да се појави и чобанин јер су знали да су овце увек близу чобана. Тако су гледали пар минута са пушкама на готовс, а онда им је један човек из колоне, вероватно њихов старешина, нешто довикнуо и они су се вратили у колону. Колона је ишла ивицом пута, пушке су држали по средини, поред тела, кретали су се доста споро, већина није имала капе на глави, само двоје-троје је имало капе, ови други су били гологлави и били су обучене у војне униформе. Ми смо се као деца веома уплашили и гледали смо кроз лишће и гране од јове. Нисмо могли дуго да их пратимо, јер су убрзо зашли за кривину.
Нешто даље од те кривине налази се кућа Миличка Кнежевића. Та група војника је у тој кући направила масакр, убили су жену Миличка Кнежевића и двоје деце. Гана Кнежевић је имала среће јер је на њу наишао војник који није хтео да је убије већ јој је рекао да се склони са видика. Она се сакрила и нису је пронашли и убили.
Пошто су војници зашли за кривину дотрчао је наш ђед Томица-Тоја и викнуо је:
"Дајте стоку терајте овамо јер нешто се у селу дешава".
Село је у долини, а кућа где смо се ми налазили на узвишењу и из села су се чуле пушке, вриска и видели смо паљевину и дим. Брзо смо покупили стоку и затворили у торове. Када смо стигли сви укућану су већ били спремни да беже, само су чекали нас да се прикључимо. Мој брат од стрица Добро се прикључио групи, а мене је ђед узео за руку и рекао ми:
"Идемо ја и ти овамо нешто да видимо".
Пошли смо преко косе и дошли на једну кршину изнад Папратишта, изнад куће Веша Стешевића и одатле смо видели да се тамо нешто дешава. То је ваздушно удаљено највише петсто метара, и ја сам добро видео војнике, пуно војске, како гањају људе, виче се, вришти, пали и пуца се. Посматрали смо то неко кратко време и онда ми је ђед рекао:
"Ајмо одавде".
Вратили смо се до куће где никог није било јер су већ сви отишли у Шибе ржаничке, и ми смо их сустигли на једно два километра од куће. Сместили смо се у шуми у једној вртачи. То је била једна већа вртача која је у основи имала 10 квадрата а горе је била широка 30-40 метара. Ту је била и једна стена која нас је мало наткривала и ми смо се ту сакрили. Ту сам сместио са старијим братом на једној поњави, коју је он понео да би имали где да спавамо. Наша стрина је имала бебу од годину дана која је неконтролисано плакала, и сви смо страховали да нас не открију због њеног плача. Када је било после подне око 4-5 сати, почели су да долазе људи из села. Прва која је дошла из села је ћерка Радосава Живаљевића, сестра моје стрине, која је избегла покољ скочивши кроз прозор. Она је имала повређену ногу, не сећам се да ли од последице пада, или од пушчаног метка. Али је успела да дође до нас.
Изнад главног пута Немци нису ишли нити ми је познато да су неког убили изнад пута, једино ако је неко случајно наишао. Тако да су сви бежали према нашој кући која је била усамљена изнад пута, ту су их сачекивали мој ђед и мој отац и показивали су им где је збег. Постепено се збег повећавао. Дечак Васо Живаљевић је био је озбиљно рањен успео је да побегне до једне колибе у непосредној близини збега.Он је био мало старији од мене и успео је да једну бомбу отме од Немца и да је баци, а Немци су се разбежали. Тај његов подвиг је већ описиван у новинама. Како се мрак повећавао све је већи био збег, око 10 сати ноћу у збегу је било скоро седамдсесет људи. Сви који су долазили су видели по нешто, и онда су то препричавали. Ја сам као дечак све то слушао и упијао сваку реч. Један од тужних догађај који се десио у селу је случај Вучетић Тома, сестрића моје маћехе, кога су Немци мучили драли му кожу са лица и на крају га убили, а другом дечаку су одсекли ноге до колена, те грозне догађаје су многи у збегу препричавали, тако да сам у том збегу чуо већину ствари које су се десиле. А како сам их ја као дечак доживљавао и схватао ни дан данас не знам.
Кад се скупило толико људи, наложила се ватра, а преко ноћи се наоблачило и као да је и небо заплакало над жртвама пала је огромна киша. Наравно да у збегу нисмо били спремни за толику кишу, збили смо се испод стене која је била слаба заштита. Kада је киша стала, наложило се више ватри да би се људи сушили, али је то било видно од Чакора, а пошто су на Чакору били Немци, старији људи су тражили да ватру заклонимо плашећи се да нас Немци не гађају топом. Чудно је како је организација збега текла, нормално, ту је било и деце и сада ту је било и гладних, и одмах се организовало печење хлеба. Злочинци су убијали све живо и овце и говеда и псе, нарочито псе, они су их све поубијали. Пси су им сметали док су лајали и злочинци су их немилосрдно онако везане убијали. Ипак, по нека овца је остала па се одмах организовало клање и печење. Иако воде није било близу, сналазили смо се и воде је било довољно.Овај збег је трајао два дана и две ноћи, а другог дана збег се није повећавао.
Овај део збега, који је живео два дана оставио је велики утисак на мене, тако да сам ја као ученик ниже гимназије у Урошевцу, написао литерални састав о збегу са доста опширним описом збега. Наставник, који је био из неких других крајева, није веровао у то и питао ме да ли је то моја дечја маштарија или се стварно то десило. Он је то покушао да провери, контактирао је и моје родитеље а онда је са саставом упознао наставни кадар. Тај мој рад је читан у свим одељењима и пред наставним већем. Он је због свог садржаја имао велики одјек и сви моји другари су ме гледали другим очима, како сам ја могао тако нешто да преживим. Тада је сећање било свеже и ја сам то описао језгровито на 15 страница рукописом.
У народ се увукао огроман страх. То је интересантно колико се народ био заплашио, иза сваког жбуна се очекивало да изађу Немци, и да почну да пуцају. Два млађа човека из Радевића ишли су према збегу и на једној орници, близу збега, им се учинило да су видели Немце како логорују, са 30-40 шатора. Кад су дошли у збег саопштили су ту вест неким старијим људима, који су схватајући опасност од Немаца рекли народу да бежи дубље у шуму, настала је паника. Народ је почео да бежи неорганизивано што дубље у шуме ржаничке. Киша је лила као из кабла. Мој ђед Тоја је као искусни балкански ратник, ипак хтео да провери ту вест. Отишао је на то место и затекао једног човека, Величанина, Зарију Гојковића са раширеним шаторским крилом како би се се заштитио од кише. Ђед се одмах вратио према збегу и све обавештавао да нема Немаца у близини и да је дошло до забуне.
Колики је страх завладао може се видети и из овог мог сећања. После покоља становници Велике видећи страхоте које су урадили злочинци, стално су се плашили да не дође до поновног покоља остатка становништво. Како је Велика просторно разуђена, обилује бројним потоцима и великим четинарским и листопадним шумама, народ се тамо скривао и ноћивао. Куће су биле скоро све спаљене тако да нису имали где ни да се врате из збегова.
Становници Лијеве ријеке такође су се дуго скривали по шумама, потоцима, вртачама, али им се чинило да то није пружало довољну сигурност. Зато се чак десетак дана после покоља, један број домаћина братства, Брковића, Радевића, Кнежевића, Јанковића, Живаљевића и Петровића одлучили и добровољно пристали да се склоне у Тојиној пећини. Тојина пећина се налази у стеновитом делу Мокре званим Ћетама, на великој надморској висини где посостоје два улаза који су се спајају у једном ходнику, а одмах се ту налазила и једна велика просторија. Улаз у Тојину пећину био је доста добро скривен и за њега је знао мали број људи. Породица Брковић је то доста добро скривала јер је у зимском периоду део покућства остављала у пећини, а на пролеће поново узимала те ствари. Домаћини су се договорили да се у највећој тајности, која је у то време могла постојати, један део породица склони у пећину. Иако су знали да су у овом покољу највише страдали старци, жене и деца ипак су се договорили да у Тојину пећину уђу само они старости од 16-60 година. Одлучили су да се мала деца и старији не скривају у пећини. Договорили су се да са одређеног место, Омара у две ноћи уђу у Тојину пећину. Прве ноћи је ушло око 30 и друге ноћи такође око 30 људи. Већина њих није уопште знала где се налази та пећина. Зато су ноћу ушлу у њу како би се сачувала тајност и да их не би неко открио.
Сматрајући да ће у утроби земље у потпуној изолацију имати какву такву сигурност, становници су добровољно пристали на веома тешке услове који су владали у пећини, даноноћни мрак, велику влажност, температуру испод 10 степени, без воде и хране. Простор у Тојиној пећини је био веома ограничен. За воду су се снадбевали на Омару удаљеном 500 метара, где се налазио издашан извор. Обично су на воду ишли шесторо млађих људи, двоје је ишло да извиђа терен а четворица су ишли позади. Иако је вода постојала у пећини нешто дубље у ходницима , они због страха, и недостатка светлости нису залазили дубље у пећину. Храна се доносила из села у највећој тајности пред сами мрак. Удружило би се неколико породица и неко јачи ко је то могао да понесе однео би храну на 200 метара испод пећине и остављало би се на смрчи, на унапред договореном месту. Људи из пећине су излазили ноћу и узимали храну. Свако је своју торбу препознавао. Било је и оних којима није стигла храна па су онда то делили међусобно. Од хране је долазило, хлеб ражани или јечмени, кисело млеко и сир. То је била основна храна, чиме су се они хранили и преко 20 дана издржали у пећини. У току њиховог боравка у пећини увек су се плашили да их неко не пронађе. У селу се у великој тајности крило где су ови чланови породице. Крило се од деце, говорило се да су отац или брат отишли да раде. Изнад Тојине пећине пролази пут који је црногорска војска пробила, и туда су Немци често пролазили и они би чули њихов разговор. Имали су два отвора на пећини,а један су користили за осматрање. Приликом уласка у пећину унели су три - четри пушке, да се бране у крајњој нужди.
И даље је међу њима владао велики страх да ће бити откривени о чему сведочи један догађај који се збио једне ноћи када су младићи пошли на воду. Обично су ишли кад се добро смрачи. Те ноћи је било облачно и мрачно и ништа се није видело. Пошто је њих ишло шесторица, ова два прва момка када су се приближила извору на једно 50 метара чули су неке кораке, добро су ослушнули и уверили се да су то кораци. Брзо су вратили назад до момака који су их чекали и саопштили им шта су чули. Сви су одмах помислили да су откривени и да их чекају на воду да их ухвате. Брзо су се вратили у Тојину пећину и саопштили шта им се десило, настала је узбуна, многи су предлагали да напусте пећину и да у току ноћи побегну. Дуго су већали нико није спавао, али нико није ни напустио пећину. Тако их је ухватила и зора и одлучили су да чекају, па шта их снађе. Цео дан су били без воде, а увече када се обично ишло за храну један момак се охрабрио и пошао по воду и храну. Случајно је нашао и једног Величанина који је донео храну, и испричао му шта се десило. Овај му је рекао да то нису били војници већ стока коју је један мештанин изгубио. Када се вратио и то испричао, одмах је завладала ведрија атмосфера .
После више од двадесет дана заточеништва збег се растурио и сви који су били у Тојиној пећини отишли су својим кућама. С обзиром да је добровољно било заточено 60 радно способних људи у пећини је владао ред и нека правила тако да није долазило до никаквих ексцеса. Услови за живот у пећини су били веома тешки али су их сви поднели стоички. Сви који су били у збегу Тојине пећине, након ослобођења говорили су да су се скривали у Тојиној пећини и захваљујући томе остали живи.
После покоља становника село је изгледало пусто, сабласно, преко дана се није чуо никакав глас. Ноћи су биле тихе нигде се ништа није чуло, и нигде није било светлости. Ретко се чуло завијање неког пса који је остао у животу тугујући за својим газдом. Негде сам читао да су дошли неки партизани и помагали у сахрањивању. То није истина, већ су Величани сами уз велике напоре то радили. Сахрањивање је трајало доста дуго, последње жртве су сахрањене девети дан,и ја сам као дечак ишао на Папратише и са својим ђедом сахрањивао жртве. То су била два леша, ни данас не знам ко је то био, ђед је копао раку и ту смо их сахранили. Већином су то биле жене, деца и стари људи, млађи су успели да се склоне и кад су се повратили из збегова помагали су у сахрањивању. Покоп жртава вршио се ноћу јер су се дању плашили од злочинаца. Често пута поједине жртве није имао ко ни да укопа. Најчешће су жртве сахрањиване на месту где им се и десила смрт а ретко је ко сахрањиван у гробљу. За то време од десетак дана у самом селу се нису се појављивале никакве војне формације било немачке, партизанске, четничке, вулентари, балисти. Сви су они знали за злочин у Велици али су се склањали са места злочина.
Још нешто сам хтео да додам. Покољ се десио 28. јула па сам хтео да испричам још два случаја која су се десила пре покоља. Наиме у долини Лима око Андријевице партизани су водили неку своју борбу, има је у неким документима и ко је био командант и како се водили борба. Углавном, партизани су ту немачку јединицу десетковали. Пред покољ, не сећам се тачно датума два три дана пре напада на Чакор, један теретни камион из Мурине кренуо је према Чакору. У том камиону је било пет Немаца. Према закључивању старијих Величана већином су били официри већег ранга, не знам тачно који чинови. Кад су Немци кренули према Ржаници партизани су се налазили на Ћафи, према Сјекирици, и приметили су тај камион. Одлучили да пресеку пут и брзо се спустили низ Велички приједо и стигли су у последњој секунди, када се камион налазио код потока Рамшића, код куће Милића Кнежевића. Када је камион прелазио мост партизани, било их је пет-шест, запуцали су на камион и он се зауставио чим је прешао мост. Немци су поискакали из камиона. Тројица су одмах погинула. Један је побегао уз поток, према кући Милића Кнежевића и ту су њега убили. Други преживели је скочио испод моста и низ поток прешао на другу страну код Јанковића и изашао на пут, и ми смо га сви добро видели. Он је ишао крајем пута, партизани су пуцали он би пао, сакрио се у канал покрај пута, па поново устао, партизани би поново припуцали и он би пао и све тако док није зашао за кривину, а то је за њега би спас и он отишао је према Чакору. Да је неко био спреман од партизана, да појури за њим вероватно би га сустигао јер он није прошао без неке озледе или рањавања. Али нико није покушао да јури за њим.
Ја сам игром случаја био на лицу места када се ова борба догодила. Са оцем сам дошао из Шљепотиња и били смо баш у том горњем делу одакле су пуцали партизани. Кренули смо да идемо код кума, а његова кућа је одатле удаљена 150 метара, и ми смо таман дошли до тог дела када су партизани дошли одозго. Цео догађај сам лично видео, када су Немци изгинули, сишли смо низ једну стену која има 20-30 метара, и путагом смо ишли доле, и лично сам видео три Немца, и тада сам први пут видео убијене људе. Четвртог нисам видео, он је био више пута и нисам га видео. Мештани су га сутрадан довукли доле и ископали раку испод моста и онда их сву четворицу сахранили. Камион је био пун неке телефонске опреме, тако да су Драгу Кнежевић који је и данас жив, дали један пољски телефон, а било је и неких ћебади и жице. Партизани су толико журили да не наиђе други камион, нас су растерали све полили бензином и запалили. Камион је одмах изгорео,и чак је мотор експлодирао. Овај детаљ износим износи јер нигде нисам нашао да је овај догађај описан. Иако за Немце четворо војника значи много јер је познато да је немачка војска наступала као окупатор у многим земљама и тамо где су прављене диверзије били су немилосрдни.
Напад на Чакор се десио двадесет и петог. Тај напад је извршила крајишка бригада, то су били прекаљени борци и они 25. јула у ноћи напали Чакор. Овај напад је припреман у строгој тајности. У породици смо имали неколико чланова породице који су били чланови СКОЈ и тако смо знали да ће се напад догодити и то смо очекивали. Ми смо се налазили у Шљепотиње и добро смо видели превој Чакор.
Чакор је стратешко место превој који су Немци посели, и ту је постојала једна Немачка јединица. Знам само једно, да су партизани узели су једног Величанина Радевић Миладина, који је познавао Чакор, он их је спровео до Чакора и довео их је са руговске стране, тамо где се налазило албанско становниоштво и Немци су били сигурни да их са те стране нико неће напасти. Партизани су заобишли са доње источне стране и опколили су Чакор, са свих страна, и када су спојили круг напад је кренуо изненада. Ми смо то све гледали из Шљепотиња и много је било светлећих метака тога се сећам, како лете. Та борба је трајала сат - два. Одједанпут се све утишало. Сматрам да ниједан Немац није могао да побегне, а та јединица је вероватно потпуно била уништена. Колико ја знам партизани нису имали жртава.
Партизани су се наредног дана 26. јула повукли са тог подручја према Беранама. У близини наше куће била је смештена једна група партизана, имали су и један мањи топ. Отишли су изненада и тихо току ноћи и напустили су тај положај а да их нико од укућана није чуо. Када смо устали ујутру њих није било. Тог 27. јула је било тихо, а 28. јула је био покољ.
И још нешто што сам хтео да истакнем. С обзиром да сам преживео покољ, ја сам седамдесетих година хтео да попишем жртве, и седамдесет и прве, сам одлучио да извршим попис жртава. Дошао сам у Велику где је сахрањена моја мајка која је умрла 1934. Године, и хтео са да направим споменик, а кад завршим са спомеником да неко време проведем у Велици и попишем жртве. Како сам имао претходно искуство у рађењу пописа, сматрао сам да ћу то моћи да урадим. Сећања су још била свежа, и било је пуно преживелих од који би могао да скупим податке. Дошао сам у Велику код свог рођака, на Папратишту и причали смо где да нађем мајстора за споменик. Дошао је и Бранко Павла Пауновић кога сам познавао из Метохије, живели су у Росуље. Био је по чину мајор и радио је као обавештајац, и он ме је запиткивао зашто сам дошао. Рекао сам да желим да извршим попис. Он ме је саслушао и рекао ми је да ли сам ја неког питао. Ја сам рекао:
"Кога да питам?"
Он ме је упозорио да морам да питам комитет, полицију, и да ми он не препоручује да ја то радим без дозволе, јер познаје целу моју породицу, да сам млад и да не би у то требало у то да се мешам. Ја сам то прећутао. Касније сам се са њиме сретао он је као наводно нешто радио, хтео је да пише о Велици, причао ми је да је истраживао, да је налазио неке који су учествовали у покољу и баш када је требао да их похапси они су на чудан начин нестајали (гинули у собраћајним несрећама и сл).
Сутрадан са рођаком сам отишао у Вран поток код неког Томовића који је био мајстор,и када смо дошли до потока видео сам на да тераси седе два човека. Једног сам препознао. То је био Милован Ивана Васовић, то је такође био мој комшија из Метохије, кућа му је била удаљена километар од моје, у селу Јабланица. Он је био учесник у рату, а пре рата је бипо гимназијалац. Он је за време одмора долазио у Метохију и стално смо се налазили на плажи и добро смо се познавали. Тада је прикупљао материјал за књигу "Ватре са Комова" и био је велики комуниста, идеолог. И ту смо поседели,а ја и даље нисам схватао како он може ту да се нађе, тако рано ујутру. Ја сам Милована добро познавао, он се приказивао као официр, наставник војне академије, али колико знам он то тада није био, касније је докторирао и постао је на једном техничком факултету професор опште народне одбране. Када сам пришао ја сам га препознао али га нисам ословио. Он је мени рекао:
"Где си Брковићу, одакле ти овде?"
Ја сам рекао да сам ја из Велике и да се чудим одакле он овде, и рекао само му да сам га препознао али да нисам могао да поверујем да је то он. Он је рекао да је дошао код пријатеља, и тако смо разговарали. Онда је он мене питао шта ја радим ту. Ја сам му рекао да сам дошао да направим споменик, а и да хоћу сам да покушам да извршим попис оних који су изгинули у покољу. Јер, ја упозорење Бранково нисам схватио озбиљно нити би ја њега послушао. Али и Милиован ме је упитао како ћу да вршим попис, ја сам му објаснио да ми је намера да скупим основне податке, име, презиме, име оца, године и како и где је страдала особа. Он ме је тада упитао:
"Да ли си ти некога питао да вршиш попис?"
Ја сам му рекао да нисам, и казао му да сам ја одавде, у покољу су ми страдале две блиске рођаке и да осећам обавезу да то урадим. Видим да се број креће од 300 до 600 и да ја хоћу само да установим тачан број.
Каже, види, ја знам да си ти агроном, не знам шта ће ти то, иди ти ради свој посао, ово остави нама. Да би то радио мораш да имаш сагласност и општине и комитета и полиције и месне заједнице, и свих тих институција. Ја сам и то прећутао. Са Томовићем сам се договорио и завршио посао око 12 сати, а ја сам цело време размишљао о том раду на попису. И ја сам се одлучио да то не радим, да одем за Пећ и овај посао заборавим. И данас ми је криво што нисам обавио тај посао.
С овим бих хтео да завршим моја сећања.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |