Одломак из књиге:
ВАТРЕ СА КОМОВА
 
 
 
ГРУПА АУТОРА

 ЗДРАВКО (Никола) БЈЕЛАНОВИЋ, МИОДРАГ (Мирко) ПАУНОВИЋ, МИЛОШ (Алекса) ПАУНОВИЋ:

страна 137.

 

Уочи покоља, неколико Величана налазило се у збјегу у Љешчарима, гдје су и преноћили. У току ноћи говорило се о томе шта да се ради са породицама. Неки су били за то да се породице склоне преко Ћафе, а други да се остане у селу. На томе је и остало, јер се вјеровало да регуларна непријатељска војска неће убијати дјецу, жене и старце који се нађу у кућама.

Од преко стотину људи нико није имао оружја, па је разумљиво што је владала велика неизвесност и страх. У тој неизвесности освануо је 28. јул. Око девет сати наишла је војска која је одмах почела да пали куће и да убија све живо што нађе. Више нико није знао шта да чини да би се спасле породице. Неки Величани покушали су да ступе у контакт са њемачком командом, да преговарају, али нијесу успјели. Покољ се настављао.

Већ при првом сусрету са непријатељском војском погинули су: Радосав Живаљевић, Стамат Јокић, Миле - Милосав Миљко Симоновић - Болевић, Јефто Пауновић и Крсто Пауновић.

Јефта и Крста Пауновић, Стамата Јокић и Мила - Милосава Симоновић ухватио је Саит Хоџа, познати зликовац, са својом дружбином, убацио их је у један стан више величких анова, поубијао их, а затим запалио зграду.

Око 50 Величана спроведено је према Чакору, где је почело мучење. Несрећници су се, у оној својој невољи, распитивали за породице. Непријатељи су им чак цинично одговарали:

"И ваше породице и ваше куће су сређене, не треба да бринете".

У тој војсци су се, поред Њемаца, налазили балисти, вулнетари, четници*, па и нека лица у цивилном одијелу.

Алекса Гојковић је препознао међу четницима Радоњу Лабудовића и некога Рајовића из Краља код Андријевице.*

* Ови дјелови изјаве су измишљени и дописани од стране тадашњих комуниста са образложењем:  Познато је да су четници били задојени шовинизмом до лудила. Њихови злочини извршен и 1943. године у Санџаку над недужним муслиманским живљем, су језиве. Тешко је вјеровати да су се ове двије фашистичке формације удружиле и ако су имале исте циљеве.

Интернирци су са Чакора потјерани за Пећ, а послије тога за Приштину. Непријатељи су са њих свукли све што им се свиђало. У Пећи и Приштини терор је настављен. Из Приштине су пребачени за Беч, у концентрациони логор К-16. гдје су остали до краја рата.

И поред свих страхота, у том логору био је организован колективни живот, постојала је и партијска организација, чији је руководилац био Вељко Вујисић, а омладински руководилац био је Сали Пеја.

Због лоше исхране било је организовано и неколико штрајкова. Чим је логор био ослобођен, основан је југословенски батаљон, чији је командант био Вељко Вујисић. Тако су логораши дошли у своју земљу са оружјем.

Међу њима налазили су се:

Из породице Бјелановић: Миленко, Илија, Душан, Ђоко, Здравко, и Рајко. Из породице Брковић: Новица (107. Из породице Гојковић: Алекса. Из породице Гогић: Саво. Из породице Живаљевић: Вукосав, Драго, Милорад, Љубо (успио да побјегне) и Радмило (остао на Чакору, гдје га је као дијете неки возач одвезао у Пећ).

Из породице Јокић: Милован, Станоје, Богда, Михаило и Милић. Из породице Кнежевић: Милутин - Рушо. Из породице Огњановић: Вукман. Из породице Пауновић: Вукман, Добрашин, Димитрије, Алекса, Милош, Вукашин, Манојло, Миодраг, Тихомир и Велимир. Из породице Поповић: Борислав, Мирослав, Драгослав, и Радослав. Из породице Петровић: Мирко и Војо. Из породице Симоновић: Вукашин, Душан, Вуко, Вукосав, Светислав, и Воја Јанковић Чуковић (умро у логору). Из породице Стешевића: Радивоје, Бранко и Рајко - Рајо. Из породице Томовић Страшимир, Драго и Радослав.