 |
|
|
ИЗ ГОВОРА НА ОТКРИВАЊУ СПОМЕНИКА |
 |
Мислили су зликовци да за собом неће оставити сведока. Али, злодело нису успели да сакрију. Приче очевидаца су потресне и пуне ужаса, страве и описа којима цивилизовани свет неможе да поверује. Ево тих потресних прича од којух застаје дах и за које човечанство са страхом пита, да ли је тако шта могло да се догоди?
МИЛОШ ЏУДОВИЋ
Из говора на откривању споменика.
Тога дана убијено је око 673 лица од којих је евидентирано око 340, међу којима 120. деце. Тога дана интернирано је око 50. Величана. У току НОБ-а погинуло је 45. Величана бораца, 6 војника је погинуло у априлском рату, 1. је умро у заробљеништву а око 50 их је изашло из рата као инвалиди. Према томе у току НОБ-а око 1/4 Величана је погинуло, од читавог становништва колико је Велика имала прије рата.
Већина погинулих бораца из Велике су били чланови КПЈ или СКОЈ-а а многи од њих су били војни или политички руководиоци у НОБ-у. Они су погинули од Велике до ушћа на Ибру, око Бродарева, Сјенице, Санџака, Црнице, Колашина, Трнова, Дренице, Крушевца, Урошевца, Сарајева, Београда, Загреба, Карловца, Андријевице, око Берана и Бијелог Поља и других крајева наше земље за њено ослобођење. Са дубоким пијететом сјећамо се данас наших палих другова бораца из Велике а то су: Бјелановић Радомир, Бјелановић Илија, Бјелановић Милета, Бјелановић Вукосав, Бошковић Коља - стари јунак, Бјелановић Саво, Гојковић Миљан, Гојковић Милутин, Вуковић Новица-Шако, Вуковић Радоје, Вучетић Добросав, Вучетић Величко, Живаљевић Вукадин, Живаљевић Михајло, Живаљевић Милош, Јанковић Милан, Јанковић Миличко, Јанковић Михаило, Јанковић Радивоје, Јанковић Вујадин, Јокић Бранко, Јокић М. Гавро, Јокић Драгиша, Јокић Драгутин, Јокић Љубомир, Јокић Мића, Јокић Милорад, Јокић Милутин, Јокић Ранко, Јокић Петар, Кнежевић Чедо, Лалевић Љубомир, Пауновић Раде, Петровић Љубомир, Радовић Војислав, Радевић Владо, Радевић Милић, Радевић Максим, Радевић Михајило, Симоновић Божидар, Симоновић Мијајло, Симоновић Радомир, Стаматовић Војин, Стешевић Миладин и Стешевић Микосав.
Већина од њих били су младићи који су тек оставили ђачку и чобанску торбу и узели пушку. А како по својим делима далеко премашују своје године, омладина Југославије па и Величка певала је песму победе над страхом: "Наша борба захтијева кад се гине да се пјева". То је било презирање смрти ради живота будућих генерација. Њима потпуно одговарају ови стихови "Покољење за пјесму створено". Ради наше садашње генерације младе и будућих генерација потребно је да сваки преживели борац, сваки поштени грађанин, сваки сведок, тих тешких славних дана и догађаја изнесе на светлост дана тачне чињенице о тим догађајима, о светлим и људским ликовима који су крчили путеве Социјалистичкој револуцији и слободи, како би се млади напајали јунаштвом и љубављу према отаџбини, како би се осећала дужност у својој генерацији за даљи развој наше револуције, како би чували светле традиције Народноослободилачке борбе. Неговање тих традиција и аманет наших палих другова.
Крај говора Милоша Џудовића, на отварању споменика погинулим у II светском рату.
Текст на овом споменику је Михаила Лалића чији је факсимил-оригинал рукописа Михаила.
Подгорица - Ми преживели сведоци незапамћеног злочина који се догодио у селу Велика 28. јула 1944. године дубоко смо дирнути у незаборавне ране за нашим милим и драгим мученицима и дубоко захвални на објављеним догађајима од стране познатог писца и историчара Павла Џелетовића.
И ако нас је мало преживелих, ово је велика ствар за нас, а посебно за потомке да се подсете и да не забораве како су им ближи преци нестали са лица земље, на какав начин и од кога?
Као преживели очевидац могу да кажем следеће:
Дана 25. јула у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани „Лазе“, који је ишао из правца Чакора за Плав.
Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Немац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.
Исто вече старешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица.
Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и децу нико неће дирати.
Тако су и урадили, то је било 27. јуна 1944. године, а око 10 сати 28. јула почео је крвави пир припадника злогласне „Скендербег“ дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора.
Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама. Поред описа у фељтону дивљања и пировања зликоваца било је још стравичних примера.
То су најгнуснији злочини у историји. Није забележено да се на једном малом простору, за врло кратко време (10.00 - 12.15) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и деца, те да за тај злочин нико никада није одговарао, односно да се о злочину није ни писало до скоријег датума?
428 жртава
Број жртава 428 је званичан, али се никада није установио тачан број, јер у то време у Велици је поред мештана живео и велики број избеглица са Косова и Метохије и других крајева који су од крвавог ножа нашле своје уточиште код рођака где су и страдали. Месецима су проналажени распаднути лешеви и разбацане кости по јаругама и потоцима, а да се није знало о коме се ради.
| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |