Свједочење

 
 
 
Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ

МОЈЕ СЈЕЋАЊЕ НА РАТНЕ ДАНЕ И ГЕНОЦИД У ВЕЛИЦИ 1944. ГОДИНЕ

 

Изласком наше породице из злогласног Плавског затвора 2. децембра 1941. године, гдје су нам од глади и болести умрла дјеца Мирослав и Коса, вратили смо се у Новшиће својој кући. Већ 9. децембра у хладним данима из куће нас је истјерао капобанда Имер Малићи Бучевић. Мајка Милка повела je нас дјецу: мене, Мирка, Бора и Персу готово голе и босе у Улотину и тамо нас је примио под свој кров добротвор Радомир Шошкић. За нама је дошао је из новшићких шума са пушком у руци у Улотину oтац Вучеља. Ту су га заједно са групом комунистичких герилаца у фебруару 1942. године ухватили Италијани и интернирали прво у Албанију, а затим у Италију.

У пролеће 1942. године вратили смо се из Улотине у Новшиће, али нас је опет из куће истјерао Имер Малићи. Побјегли смо у Велику и нашли уточиште на Иванпољу код нашаг ближњег рођака Мила Кнежевића. Он нас је примио без ријечи, иако је мала кућа брвнара била тијесна и за његову породицу. Сјећам се вечерњих плотуна 16. октобра 1942. године, када су балисти и вулнетари на челу са Ујканом Челићем стријељали 9 родољуба из Велике и Горње Ржанице у Лугу Вулевића на дну Иванпоља. Из радозналости са још неким дјечацима у јутро сам пошао низ иванпољску терасу и са високог отсјека терасе видио растурене лешеве убијених.

Пред крај рата 1944. године, породица се опет вратила у Новшиће. Смјестили смо се у двије мање собе своје куће, док је двије веће собе узурпирао Имер и користио их за свој штаб црнокошуљаша. Све остале куће православаца у Новшићу биле су запаљене још у току угушивања јулског устанка 1941. године. Многи су се питали, зашто је наша кућа сачувана, иако се знало да је отац учесник устанка. Главни разлог томе је што се у непосредној близини куће, на свега 4 -5 метара налазила новоизграђена Имерова кућа, а у близини ње његова стара кућа, па су се балисти плашили да би пожар могао захватити све поменуте шиптарске куће. На тој новој кући радили су бесплатно Величани, само да би себе прехранили. Кућа је прислоњена на нашу кужину и одузела је дио нашег кућног дворишта, што се и данас види.

Након три до четири дана од крвавог пира у Велици, у Новшиће, најближем селу Велици, су почеле да долазе рањене и неке избезумљене особе. Како су од кућа православаца у селу остала само згаришта, те особе су налазиле уточиште у нашој кући. У Ржаници нијесу могле наћи спас јер је тамо била вулнетарско-балистичка станица на челу са окорелим Авдом Авдићем. На истоку преко Чакора је Ругова, а далеко на сјеверу Шекулар. Но, ни у Новшићу није било спаса за неке рањене особе. Није било никог ко би им могао пружити помоћ да залијече ране.

Прво је у нашу кућу дошла тешко рањена у груди Милунка Трифунова Раденовић. Чудили смо се како је могла са таквом раном да дође жива. Наша мајка Милка није јој могла помоћи јер није имала ни љековитих трава да залијечи рану, па је Милунка убрзо умрла. Сахрањена је на беглуку у Новшићу, али како су изгладњели пси открили гроб и почели да разносе дјелове њеног тијела, посмртни остаци су ископани и пренијети на брезојевичко гробље.

Затим се у кући обрела рањена Мирка Миланова Радуловић, која је у Велику дошла из Плава. Куршуми крвожедних есесоваца разнијели су јој руку до рамена. На рани су милели црви. Ни за њу није било спаса, па је након 10 дана умрла. Сахрањена је на плавском гробљу.

Једне вечери уточиште у нашој кући нашле су три нијеме и избезумљене дјевочице из Велике. Гестикулацијом су покушавале да нам покажу како су побјегле од ножа и ватре. Преноћиле су и сјутрадан им се губи сваки траг.

Жарка Бранкова Кнежевић са Иванпоља побјегла је у Новшиће са раном на рамену. Задесила се у породичној кући у моменту када су злочинци банули на врата и убили јој бабу Симону и мајку Мирку, а њу ранили. Жарка се послије рата удала и данас живи у Брезојевицама.

Други дан послије величког масакра, ја и мој брат Мирко упутили смо се из Новшића ка Иванпољу, не сјећам се ко нас је и зашто тамо послао. На путу код Иванпоља били смо јако изненађени и уплашени када смо видјели да нам иду у сусрет два војника у њемачким униформама. Ја сам носио ручно направљену пушку од италијанских шаторских цијеви која је са бојевим мецима пуцала као права пушка али није имала убојно дејство даље од 4-5 метара. Кад сам угледао војнике бацио сам је у живу ограду испод пута. То су видјели војници и кад смо се срели, мене је војник узео под руку, вратио до тог мјеста, извукао пушку из грмена, дао ми је у руке и пустио ме. Ко су били ти војници, ни дан-данас не знамо. Претпостављамо да су били њемачки војници или фокдојсчери из Војводине, који су поштовали наредбу за прекид масакра у Велици.

На крају, моје сјећање на jедну дјечју игру која је предвидјела исход рата и погибију Имера Малића Бучевића. Година 1944, не сјећам се датума. Шиптарска дјеца су се на једном буњишту на њиви испод наше куће окупила и поставила некакав барјак од папира и један метални самар за ношење муниције. Лупањем по самару имитирала су митраљез, којим „гађају“ и изазивају нас - српску дјецу. Са прозора наше куће игру је посматрао Имер Малићи. Присутнима је рекао: „Гледајте, ова дјеца нешто слуте, која група побиједи, такав ће бити исход рата“. Ако побиједе српска дјеца, побиједиће партизани и ја ћу погинути, а ако побиједе наша дјецу - никад српства неће бити “.

Игра се овако одвијала: Ми смо голоруки покушавали да продремо до барјака на буњишту, али су шиптарска дјеца била бројнија и нису нам то дозвољавала. У једном моменту ја сам искористио њихову несмотреност пробио се до барјака, зграбио га у руке, поцијепао га и бацио, а затим побјегао низ њиву и сакрио се у новшићком потоку. Кад је Имер то видио, узвикнуо је „Ово је насљесник Милована Вогељ (Милована Малога), јурите га“. Појурили су за мном, али ме нијесу ухватили. Ноге су ме добро служиле. Касније сам уз поток дошао до куће, кришом ушао у собу, гдје су побјегла остала дјеца, и закључао се. Покушавали су да се попну на прозор, али нијесу успјели. И заиста, пророчанство игре се испунило. У рату су партизани побиједили и Земља ослобођена, а Имер Бучевић је погинуо. Убили су га припадници ОЗНЕ у једној пећини у Ругови подметањем затроване хране.