Проф Др МАРКО КНЕЖЕВИЋ

 

           

 

ДВА ГЕНОЦИДА НАД ВЕЛИЧАНИМА

 

Чести ратови и погибије, паљевине и разарања, пљачке, недостатак хране и сиромаштво доводили су до пустоши и биједе. Морал, борбени дух, јунаштво и витештво Величана биле су врлине од пресудног значаја за опстанак у прошлости и у таквим условима. На такве врлине утицале су чињенице што су, насупрот неправедним, освајачким и поробљивачким ратовима Турске, Аустро-угарске и Њемачке, сви ратови које су водили Величани заједно са Васојевићима и црногорском војском или самостално били ослободилачки и праведни. Из чиста мира и у ратним сукобима масовно су убијани недужни житељи Велике, што је попримило размјере геноцида, Први геноцид извршен је од странеТурака и плавско-гусињских ага и бегова за вријеме турске окупације а други 28. јула 1944. године од стране злочинаца фашистичких дивизија „Скендррбег“ и „Принц Еуген“, у којима су учествовали и балисти и вулентари из Плава и околине.

У ропству под Турцима почев од краја 15. вијека па до завршетка балканских ратова 1913. године и за вријеме аустро -угарске окупације, па чак и послије уједињења Црне Горе са Србијом, све до 1930. године много обесправљених Величана и осталих православаца Горњеg Полимљa страдало је без кривице, а убице остале некажњене.

Како пише академик М. Дашић, војска из Плава под Али-бегом Гусињски продрла је 1854. године дубоко низ долину Лима, попаливши пет села, убила 146 православаца и плијенила 800 говеди и око 15.000 оваца. У ропство је одведено 30 најљепших жена и дјевојака, однијете су главе посјечених, набијене на коље и тако дуго стајале на гусињској главици. Турци из Плава, Гусиња, Пећи и Ђаковице су без икаквог разлога дивљачки напали Велику 27. августа (8.септембра) 1859. године и том приликом попалили село, убили 20 стараца и дјеце, а 50 жена и дјеце одвели у ропство, опљачкали 5.000 оваца и 1000 грла крупне стоке и заплијенили много других добара. Петнајест дана касније жене и дјевојке које су биле одведене у ропство јавно су биле изложене на продаји на пазарима у Гусињу и Плаву. Убијање, спаљивање села и пљачка стоке имали су за циљ да страда и онај дио становништва који је измакао испред ножа, пушке и ватре непријатеља. Ако се овоме додају даља вјековна страдања и пустошења Велике, намеће се питање: Зар то нијесу размјере геноцида?.

Андрија Јовићевић пише да су за вријеме Турака ови крајеви били позорница гоњења, отимања, убијања и свакојаког насиља. Жртве су били углавном нејаки, немоћни, чипчије, раја, понајвише Срби. Они нису били сигурни ни животом, ни чашћу. ни образом... Власт и суд су били у рукама јачега.

“Чакорски“ из Велике, у Цетињском Вјеснику, од 17. новембра 1910.године, под насловом „Тешки дани Срба у Турској - терор и притисак је све јачи“. пише: „Од када су турска самовоља и терор бијеснили, у Плавско-гусињском округу, нијесу се чинила над српским народом безочнија звјерства, која се сад чине од ове азијске силе која је разјапила своје чељусти да српски елеменат прогута, угуши и збрише са свог рођеног огњишта. Турци не бирају средства и бездушно насрћу на голоруку рају која нема никакве и ничије заштите, а која се вишим властима не смије ни пожалити”.

Ристо Драгићевић, позивајући се на овјерене податке племенског капетана В. Ж, Драговића, дао је спискове са именима и презименима од 53 погинула и 46 рањених лица из Величке капетаније и то само у периоду од 1. априла до 14. новембра 1911. године. Погинули и рањени већином су чували стоку на својим ливадама и пашњацима. В. Драговић каже: „Може се дјелимично правдати убијање оних који су ишли у освету, или случајно прешли границу, али не може бити никаквог оправдања када турски поданици и турски војници пуцају на црногорске сељаке који обрађују своју земљу““. Пуцали су и на дјецу и на Величане који присуствују сахранама или који се налезе испред куће и у кући.

Величани су страдали зато што нијесу хтјели да приме ислам, што су повремено одбијали да плаћају харач и што су тежили прикључењу матичној држави Црној Гори. Плавско-гусињске аге и бегови, под воћством Али-бега, касније Али-паше Гусињског, водили су ратове против Црне Горе. Одбацили су одлуку Берлинског конгреса 1878. године, којом су Плав и Гисиње додијељени Црној Гори. Пошто дипломатија није успјела да ријеши то питање, дошло је до Новшићког боја 1879. године. Али-бег као побједник у боју проглашен је од стране султана Хамида другог за пашу.

Не могу се негирати стријељања Муслимана на Рацини у Плаву и на Превији 1912. И 1913. године, али нијесу тачни подаци који су наведени на недавном скупу Муслимана у Плаву. Не постоје докази да је толико убијено и покрштено. Х. Шаркиновић у својој књизи Бошњаци од начертанија до меморандума, наводи као претпоставку, без релевантних доказа, да је до маја 1913. године стријаљано 550-800 Плављана и Гусињана. У књизи је приложен само један списак од 25 стријељаних Гусињана и један извјештај о 26 стријељаних Муслимана на Превији. Било је покрштавања Муслимана од стране Авра Цемовића, али су се убрзо, кад је краљ Никола прокламовао слободу вјероисповијести, сви вратили у исту вјеру, изузев малог броја породица. Неупоредиво масовније размјере имала је исламизација у 17 вијеку и страдања Величана и Васојевића oд Турака у 19. вијеку и почетком 20. вијека, па то нико не помиње као геноцид, нити тражи нечије извињење.

Кад је ријеч о страдањима Величана у Другом свјетском рату, поред покоља 1944. године, треба поменути и балистички логор у Плаву, чији је преживјели логораш писац ових редова, коме су у логору умрли од глади малољетни брат Мирослав и сестра Коса.

Угушивањем устанка 17. јула 1941. године на данашњем подручју плавске општине, нападом албанко-вулентарских снага из Плава и Гусиња настала је бјежанија православног живља у правцу Полимља, а један број породица склонио се у шумским збјеговима. Затечени житељи села убијани су или одвођени у новоосновани балистички логор у Плаву. Слуге окупатора, балисти и вулентари, на подмукао начин су похватали у Плаву и приградским селима и свирепо стријељали на плавском православном гробљу, 17. и 18. јула, 35 родољуба православаца, чија је једина кривица била што су Срби.

Логор или Плавски затвор како су га звали логораши (чији је преживјели логораш писац ових редова, коме су у логору умрли од глади малољетни брат Мирослав и сестра Коса) био је у кући Вукоте Џудовића у центру Плав, а почео је са мучењима логораша 17. јула 1941. године Кућа је била на три спрата, испуњена православним женама, дјевојкама и дјецом из Војног Села, Метеха, Новшића, Г. Ржанице, Велике, Ђуричке Ријеке и Брезојевица. Број затвореника кретао се према изјавама логораша од 140 до 700 . Милка Кнежевић из Новшића још за живота је дала изјаву о логору. Издвојили смо само један инсерт њеног свједочења. „За првих 7 дана затвор су стражали „вулентари“ и за то вријеме нијесмо добијали храну. Док је била „турска“ стража изводили су дјевојке и жене да силују. Неке жене су на сав глас позивале у помоћ са прозора зграде, али помоћи није било ниоткуда. У таквој ситуацији женама није ништа друго преостало него да пођу у талијанску команду и затраже замјену стражара италијанским војницима. Као доказ повеле смо једну силовану ђевојку на преглед код талијанских љекара и када су се они увјерили у истинитост наших оптужби, након 7 дана замјена је извршена. Од тада су логорашке биле поштеђене плавских силоватеља. Од хране прво су почели да дају неко покварено млијеко од биволица из конзерви, што је изазвало болест, најчешће пролив код дјеце и одраслих. Због глади, прљавштине у затвору и болести почело је умирање дјеце. У току трајања затвора од 17. јула до 2. децембра 1941. године, колико се сјећам, умрло је око 15 - ро дјеце, седморо дјеце из Горње Ржанице, четворо из Велике и моје двоје дјеце из Новшића. Умирала су дјеца и из Војног Села и Ђуричке ријеке, али не знам број“.

Монструозни покољ становништва Велике 28. Јула 1944. године извршили су из поменутих дивизија балисти из Бујановца, Медвеђе, Урошевца, Гњилана и Качаника, међу којима је било балиста и вулентара из Плава, Гусиња и околине.

Да би покољ био што масовнији, непријатељ се послужио преваром. Претходно је послао у мисију кроз Велику свог војника, плаћеничког зликовца Саит-хоџу (Шахмановића) из Плава са дружином да обавјијести мјештане да ће кроз Велику мирно проћи војска и да нема опaсаности за породице које нађу у својим кућама, али кога не нађу у кући кућу ће му запалити, а кога нађу у шуми биће убијен..Како је војска гладна, потребно је само послужити храну. Међутим, ко је год повјеровао Саит-хоџи и дочекао са храном крвнике код куће, а њих је била апсолутна већина, био је брутално ликвидиран. Врло мали број се спасио бјекством у шуму и у кукурузе.

Укупан број жртава величког покоља никада се неће утврдити. Списак од 428 жртава, свирепо убијених за свега два сата покоља, није коначан, И данас се проналазе имена жртава које нису на том списку. По њему, само у Велици, не рачунајући околна села, уморено је једанаесторо још некрштене и нерођене дјеце без имена и пет трудница. За навијек нестале су читаве породице.

На Папратишту, код школе подигнут је 28. јула 1984. године мрамор жртвама овог злочина на коме стоји натпис књижевника Михаила Лалића, који гласи:

„Нека се зна како зликовци из хитлеровских дивизија Скендербег и Принц Еуген 28. јула 1944. године свирепом злобом усмртише 428 жена, дјеце и старица Велике и околине. Нека овај мрамор стоји жртвама на часни спомен, а убицама на срамоту“.

О свирепости злочина довољно говоре два случаја драња дјеце, Томислава Вучетића и Мата Симоновића. Записано је свједочење сестра Томиславова Душанке, која је преживјела покољ. "Видјела сам кад су пали мртви моја мајка и брат Власто. Старијег брата Тома ухватили су, оборили и почели да живог деру. Ја сам тај тренутак искористила, побјегла у кукуруз и сакрила се. Из кукуруза сам чула Томов јаук и молбу: "Убијте ме како се људи убијају, а немојте ме драти као јарца". Зликовци су били неумољиви. Тому су одрали кожу с лица, а десну руку му сломили на три мјеста, те је тако умро у најтежим мукама". Мученичку смрт Мата Симоновића и осталих чланова породице отргао је од заборава отац Душан Симоновић записом у књизи Ватре са Комова. „Наишла су три војника преко њиве. Из куће је изашла моја жена Милица. Почеле су да је ударају пушкама. Један од њих ју је распорио бајонетом и дијете је испало из њене утробе, а друго дијете двогодишњег сина Милорада она је држала у наручју. Милица је пала... Ту су ми погинуле кћерке Зорка од 14 година, Крстиња од 8 . Потом су се повратили и убили Мата објешеног о стаблу шљиве“.

ЛИТЕРАТУРА

Дашић М.(1986), Васојевићи од помена до 1860. године, „Народна књига“, Београд.

Дашић М. (1992), Васојевићи у устанцима 1860-1878. године, НИП „Побједа“, Подгорица.

Дашић М. (2011), Турски напад на Велику Интернет-сајт www.velika.me

Лекић Р. Андријевички срез 1941-1945 (Прилог историји НОБ-е Црне Горе), Обод, Цетиње, 1961

Јовићевић А. (1921)Плавско-гусињска област, Етнографски зборник, Насеља српских земаља , књ. 10, Београд.

Зборник Ватре са Комова, (197). Народ андријевичког среза у НОР 1941-1945, Мјесни одбор СУБНОР-а, Андријевица.

Драгићевић Ристо, (1961), Тежак живот црногорских крајишника, Гласник Етнографског музеја на Цетињу, I књига - I том, Цетиње

Шаркиновић Х. (2012), Бошњаџи од начертанија до меморандума, Матица Бошњака Црне Горе, Подгорица.