ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ЗЛОЧИН ЈЕ И ПРЕЋУТКИВАЊЕ, А ЈОШ ВЕЋИ - НЕГИРАЊЕ ГЕНОЦИДА У ВЕЛИЦИ

Гојко Кнежевић, новинар

 

Најстрашнији погром недужног и ненаоружаног народа у Велици 28. јула 1944. године дуго је прећуткиван, а у последње вријеме има покушаја и негирања. Тако су, осим самог геноцида, према невиним жртвама учињени злочини прећуткивања и, још горе, минимизирања и фалсификовања чињеница о његовим починиоцима.

Према доступним информацијама, Велички покољ је у некој новини, прво споменут 1. априла 1945. године у „Побједи“, једином црногорском листу, основаном пола године раније. Tада је, у склопу извјештаја Државне комисије за ратне злочине, написано само да је „28. јула 1944. у Велици убијено око 500 становника“.

Услиједило је, потом, заташкавање и, готово, тотално прећуткивање овог злочина, које је трајало током четири деценије „изградње братства и јединства“. О величком покољу су писале само неке емигрантске новине, попут Гласника у Чикагу, у којем је 1969. Новица Поповић објавио свједочење под насловом „На једној од најкрвавијих српских капија“.

У Црној Гори и Југославији је, међутим, о покољу у Велици тек 1971. године у „Побједи“ новинар Бранко М. Јокић објавио реаговање поводом замјене на Споменику жртвама на Чакору познатих стихова Јована Јовановића Змаја „Ти гробови нису раке/већ колевке нових снага“ стиховима плавског пјесника и тадашњег предсједника општине Хусеина Башића.

Поново је прошла скоро деценија и по, да би се у мјесечнику „Репортер“ број 869 из 1989. године појавила на три странице репортажа „Крвава свадба у Велици“ новинара Бранка Вуковића, са потресним свједочењима преживјелих свједока, као и пуковника у пензији Бранка П. Пауновића* и Б. Јокића. Исте године је Б. Јокић у „Побједи“ објавио запажени фељтон „Злочин у Велици“. Биле су то у црногорској јавности прве озбиљније приче о овом незапамћеном злочину.

* Бранко П. Пауновић, пуковник у пензији, први је Величанин који је темељно истраживао покољ 28. Јула 1944. Нажалост, смрт га је у томе прекинула, а огромни драгоцјени материјал и свједочења преживјелих о злочинима есесоваца нестао је „без трагова“, што се приписује тајној полицији и неодговорним појединцима.

Потом је Б. Јокић у „Вијестима“ 3. oктобра 2006. полемисао са историчарима др Шербом Растодером* и др Живком Андријашевићем, ауторима Историје Црне Горе и Историјског лексикона (у пет књига), у којима, поред осталог „опширно описују страдање Муслимана у Буковици и долини Таре, док се геноцид у Велици уопште не помиње“.

* Негирање непобитне чињенице да су у геноциду у Велици добрано учествовали и у звјерствима предњачили нацисти из Плава, Гусиња и Бихора опсесија је многих њихових сународника, а најперфиднији у томе је проф. др Шербо Растодер, који своје „прекрајање историје“, па и геноцида у Велици пласира кријући се иза звања универзитетског професора и титуле академика.Он је, и након обиљежавања 70-годишњег помена, у листу Вијести, 5. новембра 2014. у колумни Постоји ли „мој“ или „твој“ злочин? покушао да аболира нацисте Бошњаке-Муслимане, на шта су у том Листу реаговали Бранко Јокић под насловом „Није злочин већ геноцид“ и Миомир Бошковић и Маринко Пауновић у тексту „Лекција за наивне“. Вијести су, међутим, одбиле да објаве реаговање „Историчар фалсификује историјске чињенице“ овог аутора, па је то учинио у часопису Холмија (децембар 2014). Вијести, такође, нијесу објавиле ни један извјештај са традиционалног Помена жртвама геноцида у Велици, који се сваке године организује.

У последњих двадесетак година, не рачунајући „спорадичне“ извјештаје са Помена 28. јула, о највећој трагедији у историји Велике било је у „Побједи“ неколико репортажа потписника ових редова о величком погрому, међу којима се издвајају „Камом прекинули дјечју игру“ (28. јул 2002) и „Да се не заборави и не понови нигдје на земљином шару“ (27. јул 2014). Такође, новинар и пјесник Ратко Делетић је 13. јула 2001. објавио репортажу „Свјетлост и историја“ у Листу „Дан“, који је скоро редовно извјештавао са величких сабора у спомен жртвама нацистичког терора.

Према сазнањима, снимљено је и пар телевизијских емисија, али београдске и приштинске. Посебно је документована једночасовна сторија Телевизије Приштина „Велички непребол“ из 1988. године. Телевизија Црне Горе, међутим, никад није објавила ни реченицу, чак ни у календару „Догодило се на данашњи дан“, иако смо на томе више година инсистирали*.

* ТВЦГ је тек ове године (7. априла) објавила документарну емисију „Велика велики злочин“, али, изузев потресних свједочења неколико преживјелих, квалитет емисије је умањен провидним настојањем историчара др Радоја Пајовића и др Шерба Растодера да се злочин у Велици умањи и одагна одговорност од нацистичких слугу из редова комшијског муслиманског народа. Без обзира на то и прилично разочарење родбине жртава Величког покоља, цијенимо тај први покушај ТВЦГ да проговори о злочину према Величанима.

То „прећуткивање“ равно је негирању злочина, за чим посежу поједини аутори из редова муслиманског илити бошњачког народа, као што је, на примјер, у реаговању на сјећање свог колеге Гавра Оташевића „Преживио пакао“ („Дан“ 23. март 2006) плавски професор фискултуре Руждија Башић истог дана на сајту www.bosnjaci.net безочно негирао да су злочин у Велици починили припадници муслиманске милиције, вулнетари и балисти. При томе своје паушалне тврдње „поткрепљује“ испразним фразама и подвалом (опробаним рецептом из доба братства и јединства) како Оташевић за злочин у Велици оптужује све своје комшије - цио муслиманско-бошњачки народ Плава и Гусиња, што, наравно, није тачно. Ни Оташевић у поменутом тексту, нити било који Величанин и Ржаничанин никада није оптужио ни један народ, већ само појединце који су служили нацистима, учествовали у геноциду и јуначили се над величком нејачи, за шта постоје непобитни докази.

Такође, проф. др Ризах Груда у новопазарским „Санџачким новинама“ 1. октобра 2013. наглашава да „под барјаком ислама нико никада није извршио никакав геноцид, зато што је тај неко припадник друге вјере или нације“. Тешко је повјеровати да Груда није чуо за злочин вулнетара и балиста у Велици.

Управо због таквих и сличних фалсификата, желим да прокоментаришем и то што је у јавности злочин који су 28. јула 1944. у Велици починили нацисти СС дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“, претежно вулнетари и балисти, познат (само) као Велички покољ. Довољно језив назив за свиреп злочин, али је права одредница - геноцид. Имајући у виду историјски контекст и незапамћену свирепост злочинаца према нејачи, Велички покољ на микро плану има све елементе геноцида. Зар није била геноцидна намјера есесоваца, вулнетара и балиста према Величанима када су дјечацима живим лице драли, ноге до кољена кидали и о шљиве вјешали, када су и новорођенчад у колијевци масакрирали, а нерођену дјецу из утроба мајки камом вадили и на бодеж дочекивали...

Сасвим је мали број дјеце, жена и ненаоружаних стараца страдао само од метка. Претежно су уморени на најстравичније начине - с једином намјером балиста и вулнетара под окупаторском заставом да Величане истријебе и сјеме нам затру.

На крају, не умањујући ничије жртве, цијенећи да злочине чине појединци или групе а не народи и осуђујући свачији злочин, па и ако су моји сународници починили, желим да укажем на само једну „малу“ разлику између овог Округлог стола у Велици и лањског назови научног скупа у Плаву, са којег је, под утицајем неких острашћених политичара и историчара, добро знаних фалсификатора, захтијевано извињење Црне Горе због, како су казали „злочина црногорске војске према Плављанима и Гусињанима“.

Није, наравно, спорно да се сви историјски догађаји расвијетле и сви злочини осуде. На томе управо и ми Величани и говорници данашњег округлог стола инсистирамо. Али, зајапурени учесници поменутог плавског скупа превиђају једну „ситницу“, а то је да је у Балканском рату, који је предмет њиховог превредновања, био сукоб војске двије државе - Црне Горе и Турске, када су Плав и Гусиње припојени Црној Гори након 31 године од Берлинског конгреса, по којем су јој ове области припале. Дакле, тада су, претежно, гинули наоружани људи. Вулнетари и балисти су, међутим, геноцид у Велици на дан Светих Кирика и Јулите 1944. године починили након више од три деценије суживота у једној држави и истом срезу!

Објективни истраживачи историје морали би то имати у виду, баш као што сви знамо непобитну чињеницу да злочине не чине народи, него појединци или групе шовинизмом затроване. Сви се, такође, морамо сложити и око тога да је прећуткивање злочина равно почињеном злочину, а још је већи гријех негирати злочин, па и геноцид 28. јула 1944. у Велици и учешће вулнетарско-балистичких нациста у њему.

Вријеме је да то сви на овим просторима схватимо и окренемо се суживоту, који нам је рођењем предодређен и обавезује на међусобно разумијевање и поштовање различитости.