ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

О ЗЛОЧИНУ ГЕНОЦИДА У ВЕЛИЦИ, ЊЕГОВОМ НЕГИРАЊУ И ОПРАВДАВАЊУ

Генерал Милош Гојковић

 

Покољ становништва који су починили њемачки фашисти прије 70 година у Велици, према мишљењу стручне и шире јавности, био је злочин геноцида.

Према члану 2. Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација 9. септембра 1948., а ратификовала Народна Скупштина ФНРЈ 21. јуна 1951. године - под геноцидом се подразумијевају дјела почињена у намјери да се потпуно или дјелимично уништи нека национална, етничка, расна или религиозна група, а та дјела су: убиство чланова групе; тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе; намјерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или дјелимичног физичког уништења; мјере усмјерене ка спречавању рађања у оквиру групе; принудно премјештање дјеце из једне групе у другу.

Обухвата ли ова дефиниција геноцида оно што су фашисти урадили у Велици и другим селима Горњег полимља 28. јула 1944. године?

Тога дана, између 10 и 13 часова, за око два сата остаци разбијених немачких јединица, попуњених балистима са Космета, Санџака, Плава и Гусиња су на свиреп начин, уживајући у убијању и мучењу слабијих, немоћних и незаштићених, усмртили 428 житеља Велике. Претходно су у свом крвавом походу према Велици, у селима Машници, Улотини и Горњој Ржаници убили најмање 170 житеља. Све жртве овог злочина су биле православне вјероисповијести и све су припадале категорији цивилног становништва. Међу убијеним у Велици око 70 одсто жртава су биле женског пола, а око 30 одсто мушкарци, углавном дјеца. Звјерски је убијено и 11 још некрштене дјеце, без имена, као и пет трудница. Дакле, жртве овог гнусног чинаца биле су жене у репродуктивним годинама и дјеца.

Изнијете чињенице довољно говоре о намјери зликоваца да бруталним методама убијања и понижавања физички униште најпродуктивнији дио становништва Велике, да спријече његово даље рађање и опстанак на овом простору. У томе се дјелимично успјело јер је Велика са близу 2000 житеља пред Други свјетски рат, због овог покоља по завршетку рата спала на само 1352 становника, односно имала је мање 35 одсто становника у односу на 1940. годину. Да се није догодио геноцид у Велици демографска слика овог и околних села била би и данас много повољнија.

Овај по суровости и размјерама риједак злочин, унапријед је био испланиран. Непосредни налогодавац је била команда 21. СС дивизије „Скендербег“, што се види из извјештаја ове дивизије од 1. августа 1944. године, који је упућен 21. армијском корпусу, „да је издато наређење да се село Велика сруши до темеља, јер је доказано да је становништво Велике одржавало везу са бандитима и у току операције „Драуфгенгер“ вршило курирску и шпијунску службу у корист непријатеља“.

Немачки војници нијесу били непосредни извршиоци овог злочина, али су, издајући наређење „да се село Велика сруши до темеља“ били саучесници у њему, јер су створили услове за извршење геноцида и пасивно посматрали и одобравали припадницима њихових јединица да чине злочин.

Они који су вршили покољ и међусобно се такмичили у суровости, нечовјештву и иживљавању над величким недужним живљем су балисти са Косова и Метохије, Санџака, Плава и Гусиња, који су били у саставу разбијених остатака 21. СС дивизије Скендербег, 7. СС добровољачке дивизије Принц Еуген и 14. СС пука. Да би што потпуније остварили своју злочиначку намјеру, претходног дана је послат гласник, да убиједи Величане да ће немачка војска само да прође кроз Велику и да неће дирати оне који остану код својих кућа, а да оне који не буду у својим кућама све ће им попалити. Величани су повјеровали овом зликовцу, а неки су се из збјегова вратили кућама, не слутећи шта им се спрема. А онда је сјутрадан, за два сата бруталног оргијања, убијања и клања читаво село увијено у тугу. На основу свједочења преживјелих очевидаца овог злочина, по бруталности су се нарочито истицали они злочинци који су се жртвама увредама и псовкама обраћали на матерњем - српском језику.

Шта су стварни разлози за овај злочин и због чега је он до скоријег времена прећуткиван?

Сигурно то нијесу били разлози које су Немци у својим извјештајима навели. Прави разлози сежу у даљу прошлост и њих треба тражити у непокорности и отпору Величана плавско-гусињским Турцима и Арнаутима да одрже своју вјеру и опстану на овом простору. Због тога што су храбро бранили своје достојанство и право на опстанак, подносили су велики жртве и страдања, а турском окупатору су узвраћали ударце и изнад својих могућности.

Отпадници и сарадници окупатора из редова муслиманског и албанског народа, искористили су прилику да се освете Величанима за њихову вишевјековну непокорност, али су то урадили на подмукао и нечастан начин 28. јула 1944. године. То њихово недјело садржи све карактеристике ратног злочина геноцида и ратног злочина против цивилног становништва, која представљају најтежа кривична дјела не само у националном, него и у међународном праву.

О злочину геноцида у Велици се послије Другог свјетског рата нерадо говорило и он је заташкаван и минимизиран. Наводно, није било добро да се о њему говори због општег друштвеног интереса и „очувања братства и јединства“. А када су од 80-тих година прошлог вијека смјелије и чешће почели да се износе конкретнији подаци о овом злочину, бошњачки историчари и политичари су углавном негирали учешће својих сународника у њему или су правдали овај злочин на водним злочинима које су починили припадници војске државе Црне Горе током балканских ратова над Бошњацима и Албанцима у Плаву и Гусињу 1912. године.

Овом приликом треба подсјетити да су Бошњаци и Албанци са сјевера Црне Горе почетком 2013. године, уз снажну подршку њихових удружења и организација из дијаспоре, званично затражили од државе Црне Горе да призна да се на подручју Плава и Гусиња догодио геноцид и покољ који је над Бошњацима и Албанцима починила војска Црне Горе. Удружење потомака Бошњака и Албанаца је крајем 2012. године и од црногорског предсједника, премијера и предсједника Скупштине ЦГ „тражило усвајање резолуције којом ће бити признати злочини почињени током Првог балканског рата, али и мијењање заставе идентичне оној под којом је војска државе Црне Горе тада ратовала’’. Они су, такође, тражили и да се дозволи изградња меморијалног центра у Плаву. Тим поводом је у Њујорку донесена декларација и „послата на многе значајне адресе широм свијета и челницима Црне Горе“.

Градоначелник Плава, који је присуствовао доношењу Њујоршке декларације, тада је поручио да ће од црногорске јавности тражити извињење, а од црногорске власти да призна геноцид на којем инсистира дијаспора.

А реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић је 5. марта 2013. клањао џеназу Бошњацима и Албанцима из Плава и Гусиња погинулим током Првог балканског рата и том приликом, између осталог, рекао да је послије одласка Османлија са ових простора и уласка црногорске војске у Плав и Гусиње „све муслиманско становништво је покрштено. Они који су одбили покрштавање стријељани су у марту 1913. Страдали су само зато што нијесу хтјели да промене вјеру“.

Бошњачки историчари и политичари тврде да је током балканских ратова 1912 - 1913. од црногорске војске у Плаву и Гусињу „страдало око 700 цивила а покрштено око 12.000 људи“.

Неспорне историјске чињенице говоре да су у Првом балканском рату јединице Горњовасојевићке бригаде, која је дејствовала у саставу Источног одреда црногорске војске, за само десет дана, од 9. до 19. октобра 1912. ослободиле плавско-гусињску област. Ова област припала је Црној Гори још на Берлинском конгресу, али је касније због опструкција Турске, отпора Албанске лиге 1879. и пораза војске Марка Миљанова на Новшићу, остала под турском влашћу све до 1912. године.

Тврдње бошњачких историчара и политичара о броју страдалих цивила и броју покрштеног становништва у Плаву и Гусињу током балканских ратова немају никаквог основа. Супротстављајући се Горњовасојевићкој бригади, која је имала око 3000 бораца, Турци су се бранили са око 6000 бораца, не рачунајући башибозук чији се број кретао до 10.000. У тим борбама гинуло се и на једној и на другој страни. Сви који су погинули у десетодневним борбама за ослобађање Плава и Гусиња имали су статус борца по међународном праву.

И тврдње да је током балканских ратова покрштено око 12.000 људи, односно како тврди реис Рифат Фејзић, да је послије одласка Османлија са ових простора и уласка црногорске војске у Плав и Гусиње „све муслиманско становништво покрштено“ неистините су и злонамјерне. Гдје нестаде то покрштено муслиманско становништво? Кад би реисове тврдње биле и дјелимично тачне, национална структура становништва у плавско-гусињској регији била би сасвим другачија од постојеће.

Злочин геноцида над недужним становништвом Велике и других села 28. јула 1944. године обавезује све који су величког рода да на овај догађај увијек подсјећају. Иако се од прошлости не живи, са њом се мора живјети. Јер, сваки пут када се историја понови, цијена се удвостручује. Морају се будуће генерације подсјећати да су се Величанима њихови непријатељи светили за стални отпор у претходним ратовима, као и да је Величанима сваки рат или битка био наметнут, а свака одбрана нужна. Прошлост не треба сакривати. Не треба да обећана будућност буде цијена нашег заборава. О трагичном величком покољу стално треба подсјећати будуће нараштаје, да се тако нешто никад не понови. Морамо се изборити да се споменици бораца погинулих у балканским ратовима и Првом свјетском рату, као и споменик жртвама величког покоља у Другом свјетском рату, рестаурирају и допуне прецизнијим подацима о свакој жртви.