ОКРУГЛИ СТО - 27. ЈУЛ 2014. ГОДИНЕ

 

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ГЕНОЦИДНОГ ПОКОЉА СТАНОВНИКА СЕЛА ВЕЛИКЕ 28. ЈУЛА 1944. ГОДИНЕ НА ОСНОВУ ДОСТУПНЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ

Миодраг Брковић

 

 „Увек сам сматрао за своју дужност да изражавам без страха и без обзира на последице истину коју сам откривао, верујући да научник не сме да поступа друкчије. Свестан сам да је већина мојих идеја у супротности са владајућим научним мишљењима, али надам се да ће се открити да то није била моја кривица.“

(Никола Тесла у писму Д. Виверу, 2. март 1901)

Увод

Геноцидни покољ у селу Велика почињен је 28. јула 1944. године. Према свим критеријумима, 70 година довољан је период да се утврди реална, праведна и научно заснована истина о том злочину. Нажалост, то се није догодило.

О злочину се дуго година није јавно говорило. Тишина је била најбоља за све, а ћутање је било консензус. Свесни да злочин неће моћи вечито да прећуткују, о злочину су први проговорили истакнути људи тадашње власти. Настојали су да прикажу да је покољ извршила разуларена банда и као починиоци се набрајају Немци, балисти, вулентари, па, чак, и четници.

Нашим истраживањем, на основу доступне архивске грађе, дошли смо чињеница које указују на то да злочин у Велици није починила никаква разуларена банда због „нерашчишћених рачуна из прошлости“ или „остаци немачких трупа бесни због војног пораза“, већ је ово била добро организовна и до детаља испланирана војна акција одмазде над цивилним становништвом. Такође смо утврдили и да су такве казнене мере немачке трупе спроводиле широм окупиране Југославије и Европе, где год је постојао организовани оружани отпор немачкој сили.

Резултати рада и дискусија

Мало је познато да геноцидни злочин у Велици није једини овакав злочин на простору окупиране Југославије и Европе у другом светском рату. Иако постоји више злочина који су почињени на истоветни начин и са истим мотивом одмазде, као и злочин у Велици, власт се потрудила да се о овим злочинима мало зна на овим просторима. Колико су успешни били у томе најбоље сведочи и злочин у братској Пиви. Иако је и тај масакр почињен на апсолутно исти начин, и од истих јединица немачке војске као и злочин у Велици, већина Величана и Пивљана до пре десетак година није знало за трагедију која је задесила и једне и друге.

Важно је истаћи да су већ у првој акцији, ватреном крштењу дивизије „Принц Еуген“, почињени злочини одмазде. Ови злочини су почињени за време копаоничке операције, а интересантно је да је акција спроведена ради неутралисања четничких јединица мајора Кесеровића. У овој операцији Немци су имали бројчано надмоћне снаге и четничке јединице су се једва извукле из обруча.

Први батаљон 14. СС Пука, „Принц Еуген“ дивизије, у тој акцији, попалио је села Крива река, Бачевац и Мачковац. Најчувенији је злочин у Кривој реци. О овим злочинима у транскрипту суђења Шмитхуберу (August Schmidthuber), који је у то време био заповедник 14. СС пука „Принц Еуген“ дивизије, пише:

„Том приликом јединице његовог батаљона су побиле 130 особа, од којих 30 дјеце узраста од 1 до 14 година, а један дио жртава уништен је минирањем цркве у селу Крива Река у којој се налазило 46 мушкараца жене и дјеце...“

А команди југоистока је послат следећи извештај:

„Послије разарања бандитских склоништа у рејону Криве Реке треба се барем за неко вријеме надати миру“.

Интересантно је да је капетан Казерера, после ове акције, према овом транскрипту суђења унапређен. Овим податком тужилац је поткрепљивао тврдњу да је за напредовање у СС трупама била пожељнашто већа свирепост према цивилном становништву у акцијама одмазде.

О мотиву злочина у Велици, најчешће се каже „да су бесни због пораза остаци 21. СС Скендербег дивизије (21. Waffen-Gebirgs-Division der SS Skenderbeg) и делови „Принц Еуген“ дивизије починиле злочин над цивилним становништвом“. На основу овог извештаја можемо видети, да су припадници „Принц Еуген“ и у својој првој акцији починили злочин одмазде и поред тога што су бројчано надмоћни поразили четничке јединице. Дакле, злочин није почињен због беса након изгубљене битке, већ је суштина томе да се казни и застраши становништво због сарадње и помагања покрета отпора. Војници „Принц Еуген“ дивизије су само поступали у складу са упутством свог команданта Артура Флепса (Artur Gustav Martin Phleps):

„Фанатично становништво, нарочито српске националности, не подноси племенит, стрпљив третман, оно поштује само брутално насиље. Оно жели и мора у сваком тренутку да осети господара! Доброта и попустљивост одмах се оцењује као слабост и немоћ. Акције наших одељења и наступи појединаца морају да оставе такав утисак на становништво, да сама појава једног јединог војника који носи „одалсруне“ на крагни, и грб на рукаву, улије поштовање и угуши било какав непријатељски поступак“.

Овакав однос према цивилном становништву био је у складу са политиком врха нацистичке Немачке о поступањима у устаничким областима на Балкану и СССР. Наиме, како су покрети отпора током рата, нарочито у Југославији и СССР-у, представљали озбиљног и јаког противника, Хитлер је, да би ослободио своје трупе било какве одговорности пред акцијама у устаничким областима, издао крајем новембра 1942. упутства „О поступку приликом борби са бандама“, у којима је дао пуну подршку војницима да неограничено и безобзирно могу вршити злочине над цивилним становништвом устаничких области, не осврћући се на било какве међународне ратне конвенције. Цитат:

„Ова Хитлерова упутства су разрађена у Кејтеловој (Wilhelm Keitel) наредби од 16. децембра 1942. у којој се, између осталог, каже: „Ако се та борба против банди, како на Истоку тако и на Балкану, не буде водила са свим најбруталнијим средствима, то у догледном времену неће више бити довољне расположиве снаге да буду господар ситуације. Због тога је трупа овлашћена и обавезна да примени у тој борби такође против жена и деце свако средство без ограничења, ако оно води успеху. Обзири било какве врсте су злочин против немачког народа и војника на фронту ...“

На саветовању 1. децембра 1942. године, поводом ових упутстава Хитлер је, између осталог, рекао: „Носиоцу оружја треба дати апсолутну гаранцију, не ограђујући се општим фразама и заштити га од последица да не би потом, јадник, казао бићу позван на одговорност. Шта да се, на пример, уради ако се свиња забарикадира у кући а у њој су жене и деца? Може ли се запалити кућа? Ако запалиш, изгореће и невини. У таквим случајевима не треба да буде колебања, треба запалити.”

На то је Јодл (Alfred Jodl) додао: „О томе овде нема ни говора. У току борбе они могу да раде шта хоће, да вешају за врат или за ноге, могу да черече...“

Потом је Хитлер наставио: „Ипак, у принципу, треба унети тачку по којој ако човек, у складу са својим уверењима, примењује најсуровије мере ради испуњавања а своје дужности, треба да зна да је право у потпуности на његовој страни и да ће за своје акције у сваком случај у бити подржан“ (Lagebesprechun-gen im Führerhauptquartier. Stuttgart, 1962, 39-41).

Као што можемо видети из извода транскрипта са суђења Шмитхуберу, овај правилник је Шмитхубер заповедник 14. СС пука, и по многима најкрволочнији СС официр, дословно примењивао. Куда год је прошао 14. СС пук села су горела, остајали су лешеви. Извод из транскрипта суђења Шмитхуберу: „Сва ова села су била на правцу продирања 14.СС пука. Начин извршења одмазде је увек исти. Прво делује 7. СС „Принц Еуген“ дивизија, а затим у села продире 14. СС пук“.

Овај 14. СС пук је, под његовом командом, починио најтеже ратне злочине на простору Србије, Хрватске, Босне и Црне Горе. Оптужен је за злочине за време 4. и 5. офанзиве, злочин у Копаоничком селу Крива Река, затим села Блажево, Бозољин, Боранце, Радуње, Иричићи... Свуда куда је прошла „Принц Еуген“ дивизија је остављала крвави траг, редом су спаљивана села и у Босни: Врточе, Дринићи, Тичево.

Извод из транскрипта суђења: „Однос је дакле био јасан: Ако борбена гупа Шмитхубер наиђе на партизанску заседу, а наилазила је непрестано, из дана у дан од почетка офанзиве, онда Шмитхубер наређује да се стрељају старци, жене и деца из најближег збега“.

Већина оних који су писали о покољу у Велици наводе податак да је нациста Шмитхубер стрељан због злочина које су починиле јединице којима је он командовао у другом светском рату. Како се ово истиче у склопу писања о величком покољу, испада да је он одговарао и за злочин у Велици.

Међутим, то није тачно. Шмитхуберу јесте суђено и он је осуђен на смрт у великом процесу који је вођен после рата. Злочин у Велици, који је почињен док је Шмитхубер командовао 21. СС дивизијом, не спомиње се нигде у доступним транскриптима суђења Шмитхуберу, нити је тај период обухваћен оптужницом. У суђењу као сведок није учествовао нико из Велике, нити на списку сведока има некога са овог подручја. Њему се судило због злочина које је починила 7. СС дивизија „Принц Еуген“ 14. СС пука. Он је овим пуком командовао све док у фебруару 1944. није преузео место главнокомандујућег новоформиране 21. СС дивизије „Скендербег“.

Није само Шмитхубер избегао одговорност за злочин у селу Велика. За злочин у Велици није одговарао ни мајор Гросе (Stubaf. Groß) који је 14. пуком руководио у операцији Драуфгенгер (Draufgänger). Према нама доступној документацији, за овај покољ није одговарао ни један официр, подофицир и војник немачких јединица, које су учествовале у операцији Драуфгенгер и дејствовале на подручју Велике.

Свакако најпознатији немачки СС официр који је избегао одговорност, не само за покољ у Велици, је Ото Кум (Otto Kumm) командант 7. СС „Принц Еуген“ дивизије, који је команду над овом дивизијом преузео половином фебруара 1944. године и њом командовао до јануара 1945, када је постављен за команданта 1. СС „Адолф Хитлер“ дивизије и на том месту је остао све до краја рата. Овај немачки СС официр не само да није одговарао за злочине које су јединице под његовом командом починиле, већ је био угледни и признати члан немачког послератног друштва и умро је 2004. године у дубокој старост, окружен љубављу и пажњом своје породице и целог немачког друштва. Овај бивши СС официр се никада није покајао, а у међувремену је постао икона младих неонациста. Био је председник удружења СС вафен ветерана, давао је многобројне интервјуе, у којима је поносно и потанко причао о ратним данима јединица којима је командовао. Наше власти никад нису показале ни најмању вољу да макар саслушају овог немачког официра, иако је командовао јединицом која је починила масовне злочине на простору целе Југославије.

Чини се да је некако највише био поносан управо на ту, 7. СС „Принц Еуген“ дивизију којој је посветио и књигу „Напред, Принц Еуген“ (Vorwärts Prinz Eugen!). Интересантно је да Ото Кум ову књигу није писао на основу сећања, већ на основу, како је сам тврдио, веома прецизних немачких војних извештаја. У овој књизи, наравно, не описује злочине које је ова, на овим просторима по злу позната јединица починила, али описује ратни пут ове јединице од њеног формирања до краја рата и даје нам низ информација. Даје, на пример, врло корисну информацију о саставу командног кадра ове јединице половином фебруара 1944, када је и постављен за њеног команданта као и унапређењима која су томе претходила. Овај податак о командном кадру „Принц Еуген“ дивизије ће, свакако, бити користан будућим истраживачима злочина у Велици. Значајан део ове књиге посветио је и операцији Драуфгенгер за време које је и извршен злочин у Велици. Чак је и назив читаве књиге „Напред, Принц Еуген“ истоветан као и шифровани назив планиране 3. борбене фазе операције Драуфгенгер.

А на какву јединицу је Ото Кум био поносан и величао је у својим књигама можемо видети у књизи „Дивизија Принц Еуген“ Срђана Божовића. Извод из књиге:

Слично сведочење изнео је Георгије Фара из Омољице: У „Принц Еуген“ дивизију мобилисано је пуно Немаца из Омољице. Све младићи у најбољим годинама. То су углавном били мирни паори. Зато су ме речи мог комшије Јакоба Селеша када је дошао на одсуство, шокирале:

„То што раде наши у Босни ништа не ваља. Изгубили су сваку контролу. Гледао сам како баце дете у ваздух па га дочекају на бајонет. Нама комунисти то неће опростити. Ја се жив оданде нећу вратити“

Изјаву је дао и Светозар Милутинов из Мраморка: „У Мраморку је пре рата, више од половине становника било немачког порекла. Углавном су се бавили земљорадном и занаством. У 1942 години већина немачких младића из Мраморка мобилисана је у „Принц Еуген“ дивизију. Један од комшија Јохан Клајн, када је дошао на одсуство разговарао је са мојим оцем и са мном. Рекао је да њему и његовим друговима добро дође знање српског језика на ратишту. У току борбе често се дешавало да чују партизане како се дозивају и деле инструкције и наређења. На тај начин знали су тачно шта ће да ураде и могли су да их пресретну у акцији. Једном се чак десило да су заробили неколико партизана који су се пред њима почели договарати како да побегну. Нису ни сањали да немачки војници причају српски. Одмах су их стрељали.

Причао нам је како бацају децу у ваздух, па их дочекају на бајонет. Мени је то било ужасно и чути, а он као да се хвалио тиме“. Крај извода.

У овом изводу видимо и прецизно објашњење како то да су починиоци злочина у Велици говорили српски, а које је у потпуној супротности са објашњењем аутора обимне монографије „Ватре са Комова“ , који на бројна сведочења преживелих да су кољачи одлично говорили српски дају другачије објашњење. Цитат: „Више особа износи да један број кољаша, пљачкаша и паликућа говори чисто српски. То су били припадници злогласне „Скендербег“ дивизије поријеклом из Плава, Гусиња, Сјеверне Албаније, Косова и Метохије“.

Аутор, дакле, и поред обимних и дугогодишњих истраживања приликом писања књиге „Ватре са Комова“ у овом случају дивизију „Принц Еуген“ не спомиње, као и чињеницу да је једна од главних предности ове немачке јединице у борбама широм Југославије, то што је већина њених припадника одлично говорило српски, без икаквог акцента.

У књизи Срђана Божовића „Дивизија Принц Еуген“ наилазимо на још неколико примера сличних злочина које је починила ова дивизија. Ево једног примера који је због много чега интереснтан и који преносимо у целости:

„Батаљони из састава „Принц Еуген“ дивизије самостално би кретали у „слободан лов“ на непријатеља. На мети су биле партизанске јединице и цивилно становништво које их је помагало.

У једном од наређења 14. Пука „Принц Еуген“ дивизије из тог период пише: „Дана 11.марта 1944. године - све војно способне треба ухапсити. Села Туље, Мркоњићи, Дријењани, Драчево, Дубљани спалити, исто као и оне из којих је пружен отпор.“

И док је спаљивање српских села и одвођење становника у логоре, или стрељање на лицу места, пролазило без веће пажње, злочин над хрватским цивилима с обзиром да се радило о савезницима, изазвао је бурне реакције. Крајем марта припадници једног од батаљона из састава „Принц Еуген“ дивизије убили су више стотина мушкараца, жена и деце у селима око Сиња и Сплита. У селу Оток сатерали су жене и децу у куће и убијали их у групама од 5 до 15 особа. Само у једној кући, после крвопролића, нађено је 45 лешева, спаљених жена и деце. Највише жртава било је у селима Оток, Долац Доњи, и Оврље.

О злочинима „Принц Еуген“ дивизије у сињском пољу сведочи и извештај од 3. априла 1944. године Равнатељства промиџбе за Далмацију, Главном равнатељству за промиџбу у Загребу:

„Дана 28. ожујка, извеле су Њемачке оружане снаге акције чишћења једног дела Сињског поља према Камешници. У саставу Њемачких оружаних снага налазили су се и одреди СС дивизије „Принц Еуген“. Међутим намјесто потхвата чишћења (од партизанских одреда-примедба аутора) њемачке оружане снаге, односно СС одреди, извели су потхват тријебљењем најчишћег и најпоштенијег хрватског живља, а испуњен тако страховитим детаљима, да им ни они из најцрње хрватске прошлости нису равни. Клање и убијање у овим хрватским селима извршили су одреди дивизије „Принц Еуген“ која се састоји од Фолксдојчера.

Оно што је највжније, пригодом ових потхвата, то је чињеница да су њемачки војници питали пучанство да ли је католичко или православно, и на весели одговор ових сељана да су католици и да нема ни једног православца, одговорили су стројничком ватром на њих и паљењем у хрпама. Пролазећи и пљачкајући ова села, њемачки су војници питали поједине старце и жене, гдје су им синови, те их на лицу мјеста убијали. Нису само били убијени мушкарци способни за оружје, него исто тако жене, дјеца и старци. Није био заклан само поједини члан породице, него сва обитељ без разлике.То је најбјелоданији доказ, да то нису били потхвати чишћења, него потхвати тријебљења хрватског становништва. Жене су биле паране, а мушкарци разапињани на тлу, а читаве хрпе живих људи у ватру бацане. Оваквих страхота и грозота свијет не памти, а тешко ће их икад више запамтити.

Хрватска јавност била је шокирана, а за злочин су одмах сазнали и највиши немачки званичници. Пажњу није изазвао само велики број жртава већ и начин на који су страдали. Хрвати нису могли да верују да су немачки војници са таквом бруталношћу побили хрватске цивиле. Почели су чак и сумњати да међу фолксдојчерима из „Принц Еуген“ дивизије има и банатских Срба.

Убрзо је реаговао и министар спољних послова Независне Државе Хрватске, Перић. У оштрој дипломатској ноти, обратио се министру спољних послова Рајха, фон Рибентропу,са захтевом да се моментално покрене поступак против команданта и припадника немачке војске који су одговорни за овај злочин, као и да се кривци казне на лицу места где се злочин и десио. Када је добио ову ноту, како се тврди, фон Рибентроп је био изузетно бесан. Захтев хрватског министра спољних послова оценио као чисти безобразлук, а немачком посланику у Загребу, Зигфриду Кашеу, наредио је да одмах пренесе председнику владе НДХ, Мандићу, да: „Влада Рајха одбија примити било какав захтев од хрватске државе, будући да она своју егзистенцију има искључиво да захвали немачкој војсци и проливеној крви немачког народа“.

Фон Рибентроп као и други високи немачки званичници захтевали су ипак, да се за немачке потребе спроведе истрага. На то се нису одлучили због инсистирања хрватске владе, већ су желели да сазнају који је био мотив припадницима „Принц Еуген“ дивизије да побију хрватске цивиле. Убрзо је о овом злочину стигао извештај, од команданта 5. СС брдског корпуса, Артура Фелпса, који је као и у случају Кошутица, желео да заштити „Принц Еуген“ дивизију, поред осталог стајало је: „Трупе које су учествовале не сносе никакву кривицу, будући да је стрељање оправдано следећим чињеницама: откриће муниције, одбијање да се дају информације, непријатељско понашање испољено кроз одбијање смештаја.“

Међутим, мало ко је у овај извештај и у Берлину поверовао, јер су до немачког војног и политичког врха већ стигле информације из других извора. Тако се у извештају Зигфила Кашеа од 16. априла 1944. године наводи да је немачка истрага утврдила да је било 486 жртава. Одбачена је оптужба да су се у „Принц Еуген“ дивизији налазили Срби, уз констатацију да је она сачињена искључиво од Немаца“. Крај извода.

Пуно је интересантних ствари у овом изводу из књиге Дивизија „Принц Еуген“. Начин на који је злочин почињен је истоветан као и у Велици. То и не чуди јер су га починиле исте немачке јединице. Оно што изненађује је да је злочин почињен над хрватским цивилима, немачким савезницима. То је збунило и хрватски народ и владу НДХ.

Овде имамо и једну апсурдну ситуацију. Захваљујући усташама и влади НДХ ми имамо сачуван извештај о овом злочину. Влада НДХ која је била савезник Немачке и која је као што се и у извештају каже „своју егзистенцију има искључиво да захвали немачкој војсци и проливеној крви немачког народа“ ипак је оштро протествовала и стала у заштиту свог народа. Ни једног тренутка није покушала да прикрије и заташка овај случај, ризикујући да због тога озбиљно поквари односе са својим великим и моћним савезником Немачком.

У исто време у случају Велике, јединице НОВЈ којима су Величани помогли у остварењу њихових војних циљева и због тога платили високу цену, ни једном речју ни у једном извештају нису поменули овај злочин, а о некој војној заштити становника нико није ни размишљао. Операција Драуфгенгер је, практично, прва немачка офанзива на простору Југославије која је завршена потпуним немачким поразом и прва из које се партизани нису извлачили из обруча, већ је ситуација била обрнута. Овакав пораз Немци су доживели због, како и Немци и партизани у својим извештајима истичу, изванредног сналажења партизанских команданата на терену. За овакво сналажење на терену могу првенствено да захвале локалном становништву које је у духу своје слободарске традиције несебично помагало у борби против непријатеља. Само захваљујући Величанима, партизани су практично без жртава освојили Чакор. Да су тога били свесни и Немци говори и изјава команданта 21. СС Скендербег дивизије. Цитат:

„Очевидно је да је село Велика, насељено Црногорцима, на одговарајући начин непријатељу пружало помоћ. Према изјави једног заробљеника из Велике, тамо су поново боравила пропагандна одељења бандита и заврбовали су 20 младих Црногораца. Становништво није никада извештавало о доласку ових црвених пропагандних одељења. Тако исто нису обавештавали о преласку младића на страну бандита и одласку у Црну Гору. У одбрани, непријатељ се борио жилаво и огорчено и стално покушавао да изгубљено земљиште поврати противударима.“ (крај цитата)

Нису од јавности и Величана скривани само злочини које су немачке трупе на истоветан начин као и у Велици починиле широм Југославије. Власти су хтеле да сакрију чињеницу да је Велика једно у низу места у Европи у којем је почињен злочин немачке војне одмазде над цивилним становништвом.

Они који су писали о Величком покољу, често су наводили да је Велика треће село у Европи по броју цивилних жртава. И то најчешће овако:

„Послије по једног села у Чешкој и Украјини, Велика је треће сеоско насеље у Европи по броју жртава геноцида током другог свјетског рата.“

Ова уопштена формулација нам на жалост није говорила много. Истина је да су овакве акције у којима су почињени злочини биле познате под називом - „спржена земља“ и „без милости затрети“. Злочини су почињени у Француској, Италији, Русији, Грчкој, Пољској, Чехословачкој, Украјини... свуда где су постојали покрети отпора и служили су да казне и застраше цивилно становништво због помоћи и сарадње са покретима отпора. Карактеристика свих ових злочина је да је у знак одмазде за врло кратко време убијен велики број људи.

Због, до детаља велике сличности са злочином у Велици, преносимо сведочења о неколико масакара на основу којих ће читаоци и сами уверити у истоветност тих злочина са покољем који се десио у Велици.

Француска Орадур-сур-Глен

„Данас крв мора тећи, имате два сата“ реченица коју је немачки официр изговорио пред стројем војника, пре почетка одмазде у Француској у месту Орадур сур Глен.

Да ли је уопште потребно упоређивати ову реченицу, са случајем покоља у Велици када је, према сведочењима, Шмитхубер из аутомобила подигао два прста у ваздух дајући знак својим војницима да имају два сата да почине злочин.

Свакако најпознатији масакр у свету је злочин који су немачки фашисти починили у месту Орадур-сур-Глен у Француској, и он је постао симбол свих сличних масакра у свету. Дана 10. јуна, друга СС оклопна дивизија (2nd SS Panzer Division „Das Reich“) и 4. оклопни батаљон (4th SS Panzer Grenadier Regiment „Der Führer“)Под командом Адолфа Дикмана (SS-Sturmbannführer Adolf Diekmann) су блокирали место Орадур-сур-Глен, као и оближње место Орадоур-сур-Ваирес, и наредио да сви мештани - и свако ко се затекао ту или у близини - окупе на сеоском тргу, тобоже како би им прегледали личне исправе. Поред становника села, СС-трупе су такође привеле још шест особа које не живе тамо, али који су имали ту несрећу да се возе своје бицикле кроз село, када су Немци стигли.

Све жене и деца су закључана у цркву, а села су опљачкана. У међувремену, мушкарце су довели до шест амбара где су митраљези већ били припремљени за стрељање.

Према причи преживелих, војници су почели да пуцају на њих, са циљем да их погоде у ноге, да би полако умирали. Када жртве више нису биле у стању да се крећу, војници су полили њихова тела са горивом и запалили амбаре. Само шест људи је побегло, а један од њих је касније виђен на путу за гробље и тамо је и убијен. Ту у амбарима је страдало 190 људи.

Војници су отишли у цркву и поставили запаљиву направу. Након што је црква запаљена, жене и деца су покушали да побегну кроз врата и прозоре цркве, али су их тамо дочекали са ватром из митраљеза. 247 жена и 205 деце умрло у масакру. Само две жене и једно дете су преживели. Маргерит Руфанце је била рањена. Она је отпузала до жбуња иза цркве, где је остала сакривена преко ноћи и била спасена следећег јутра. Друга група од око двадесетак мештана побегла је из ОрадоурСур-Глен чим су војници појавили. Те ноћи, село је делимично срушено.

Тек неколико дана касније, преживели су могли да сахране мртве.

У овом злочину 642 становника Орадоур-сур-Глане убијено је у само неколико сати. Адолф Диекманн је тврдио да је ова епизода била само освета за активности покрета отпора у оближњем местуТуле и киднаповање Хелмута Кампфе.

Масакр Сант Ана Италија

Сант Ана ди Стазема масакр је био немачки нацистички злочин у планинском селу Сант Ана ди Стазема у Тоскани, Италија, у току операције против италијанског покрета отпора за време италијанске кампање у Другом светском рату. Дана 12. августа 1944, око 560 локалних мештана и избеглица је убијено, а њихова тела спаљена у акцији „спржене земље“ политике која је спровођена од стране немачких окупационих снага у Вафен-СС.

У зору 12. августа 1944, 2. батаљон СС-оклопног пука (2nd Battalion of SS Panzergrenadier Regiment- 35) 16. СС дивизије Раихсфирер (16th SS Panzergrenadier Division Reichsführer-SS), под командом СС Хауптстурмфирера Антона Галера (SS-Hauptsturmführer Anton Galler), ушли су у Сант Ана. Војници су привели више стотина мештана и избеглица, закључали су их у неколико амбара и штала. Затим су почели да их систематски уништавају у групама стрељајући их из митраљеза или уколико су били затворени у подрумима и другим затвореним просторима и бацањем ручних бомби. На свештеника сеоске цркве из 16. века Фиоре Менгузо (одликован медаљом за храброст цивила постхумно 1999. године) пуцали су на вратима Цркве. Војници су се користили клупама из Цркве како би направили ломачу за тела. Жртве убистава су најмање 107. деце (од којих најмлађе дете, Ана Пардини, је било само 20 дана старо), као и осам трудница (од којих је, Евелини Берети, стомак исечен бајонетом и беба извађена и убијена). Стока је такође убијана, а цело село спаљено.

Ово пустошење је трајало три сата, а затим су војници, према сведочењу, сели и ручали.

Масакр Калаврита Грчка

Масакр Калаврита (грчки: Σφαγη των Καλαβρυτων), или Холокауст Калаврита, се односи на истребљење мушког становништва и касније потпуно уништење града Калаврита, у Грчкој, од стране немачких окупационих снага током Други светски рата 13. децембра 1943. Поред депортације и убиства преко 80% јеврејског становништва у Грчкој, то је најозбиљнији случај за ратне злочине почињене током окупације Грчке од стране сила Осовине у Другом светском рату.

Почетком децембра 1943, немачка војска, Јегер 117. дивизија (117. Jäger Division Wehrmachta) почела је мисију под називом кампања Калаврита (Операција Калаврита), у намери да опколе грчке борце и сломе герилски отпор у планинском подручју око места Калаврита. Током операције, 78 немачких војника, који су били заробљени од стране герилаца у октобру, погубљени су. Командант немачке дивизије, генерал Карл фон Ле Суире реаговао са тешком одмаздом у региону. Он је лично наредио „најстроже мере“ - убијање мушке популације Калаврита - 10. децембра 1943.

Вермахт трупе су палиле села и манастире и убијале су цивиле на путу. Када су стигли до града закључали су све жене и децу у школу. Све дечаке и мушкарце старије од 12 година су одвели на брдо изнад града.

Ту су их немачки војници све поубијали из аутоматског оружја, машинки. Само тринаест мушкараца је преживело. Преко 500 људи је убијено тог дана у Калаврити. Преживели су причали како су мртва тела падала преко њих и на тај начин су остали живи, иако су Немци ишли и пуцали по маси како би убили оне који су давали знаке живота. На овај начин су малобројни срећници преживели. Жене и деца су преживели јер их је према сведочењу ослободио један немачки војник. Цео град је запаљен. Следећег дана нацистички војници спалили манастир Агиа Лавра, обележје грчког рата за независност.

Укупно, скоро 700 цивила убијено током одмазде за време операције Калаврита. Двадесет осам заједница - градови, села, манастири и насеља - су били уништени. У самом Калаврита око 1.000 кућа је опљачкано и спаљено, а више од две хиљаде комада разне стоке је опљачкано.

Данас се сваког децембра одржава помен жртвама. Ратне одштете исплаћене су у 1960. године (115 милиона марака), Грчка је прихватила плаћање и договорили су се да жртве не траже више никакву одштету.

Грчка је међутим од тада тражила још новца, тврдећи да нису добили све што су тражили. Дана 18. априла 2000, тадашњи председник Савезне Републике Немачке, Јоханес Рау, посетио је град Калаврита да изрази своја осећања стида и жаљење због трагедије, међутим, он тада није прихватио одговорност у име Немачке државе и рекао је да то његово извињење не утиче на питање репарација. Рекао је да је његов став је у великој мери церемонијалан и да он нема могућност да утиче на такве ствари. Грци су до данашњег дана наставили да траже одштету од Немачке.

Масакр Дистомо Грчка

Дана 10. јуна 1944, за два сата, Вафен-СС трупе 4. СС полицијске оклопне дивизије (4th SS Polizei Panzergrenadier Division) под командом СС Хауптстурмфирер Фрица Лаутенбаца (SS-Hauptsturmführer Fritz Lautenbach) ишли су од врата до врата и масакрирали грчке цивиле, из освете због партизанског напада и погибије три своја војника.

Укупно 218 мушкараца, жена и деце убијено је у Дистомо, малом селу у близини Делфа. Према речима преживелих, СС трупе су „боле ножевима бебе у својим кревецима, избодене су труднице, а сеоском свештенику су одсекли главу“. У немачком извештају се наводи да су  настрадали „чланови и извршиоци банди“ и да су погинули у току „мера одмазде“ против партизанског отпора. Међутим, преживели масакра су посведаочили да су убијани редом сви, мушкарци, жене и деца. Ниједан војник никад није одговарао за масакр.

Аргирис Сфоунтоурис (протагониста филма „Сонг фор Аргирис“) имао је скоро четири године у јуну 1944, а преживео је случајно. Он је изгубио родитеље и 30 чланова породице. До данас он и остали преживели рођаци нису примили ниједан цент као компензацију, иако је Ареопаг, грчки Високи суд, донео правоснажну одлуку у мају 2000. који обавезује Савезну Републику Немачку да плати суму од укупно 28 милиона евра као компензацију жртвама.

У међувремену, италијански судови су такође доделили обештећење италијанским жртвама немачке окупације. Грчке жртве и њихови наследници су биле успешне у свом захтеву за извршност својих правних односа против немачке имовине у Италији, која им је додељена од Грчких судова. Немачка се побунила рекавши да има „државни имунитет“ за ратне злочине и злочине против међународног права. И Ареопаг, као и италијански апелациони суд је одбацио тај аргумент. У децембру 2008. Немачка влада је поднела тужбу пред Међународним судом правде у Хагу, како би се избегло извршење за надокнаду. Њен циљ је да се успостави једном за свагда да ова врста тужби не спада у надлежност италијанских судова, да њихове одлуке представљају кршење међународног права и да представља кршење суверенитета немачког права.

Масакр Марзабото Италија

У одмазди за подршку коју су пружили партизанима и покрету отпора између 29. септембра и 5. октобра 1944, казнена експедиција 16. СС-оклопна Ауфкларунгсабтеилунг (SS-Panzer-Aufklärungsabteilung 16) под командом СС-Штурмбанфирера Валтер Редера (SS-Sturmbannführer Walter Reder ) доведена je да систематски убије стотине људи у Марзабото. Убили су и бројне становнике суседне Гризана Моранди и Монзуно, област у масиву Монте Соле (део који припада Апенинима у покрајини у Болоњи).

Историчари су се борили да документују број жртава: неки извори наводе и до 1.830 жртава, док други процењују да је 955 људи убијено. Данас, Фондација Монте Соле извештава о 770. жртви. Овај број је близу званичном извештају Стурмбаннфухрер Редер, који је пријавио „извршење казне над 728 бандита“. Међу жртвама, 45 је мање од две године, 110 мање од 10 година старo, 95 мање од 16 година, 142 је преко 60 година старо, 316 су биле жене, а пет су били католици свештеници.

Дон Ђовани Форнасини, парох и члан Отпора, ризиковао је свој живот да би заштитио беспомоћно становништво од стране нациста током масакра. Својим храбрим акцијама, Форнасини је спасао животе многих његових парохијана, и успео да избегне смрт. Док је сахрањивао тела убијених у масакру, што су нацисти забранили, Форнасинија је открио СС официр. Када је Форнасини признао да је помогао сељанима да избегну ликвидацију, СС официр је пуцао и убио га.

Данас је Дон Форнасинија памте као „анђела Марзаботто“. Меморијални споменик у његову част и још четири свештеника убијених од стране СС у тој области, постоји на гробљу Сан Мартино ди Цапрара.

Масакр Туле Француска

Било је то доба савезничке инвазије на Нормандију, кад су Немци чинили све што је у њиховој моћи да зауставе ослобађање Француске. Масакр је учињен као освета за деловање француског покрета отпора познатог под називом Маки (Маqуис), а који је деловао координирано са савезницима против Немаца. Реч Маки значи исто што и Макија (грмље у приморском подручју), јер су се припадници тог покрета скривали у подручјима с Макијом. Макији су извели герилску акцију у градићу Туле у којој је погинуло око 40 немачких војника.

Као одговор на то, у Туле је дошла злогласна друга СС оклопна дивизија „Дас Раих“ (2.SS-Panzer-Division Das Reich), елитна јединица у саставу јединица вафен-СС. Наиме, вафен-СС имао је 38 дивизија, од којих је прва била фамозна Леибстандарте СС Адолф Хитлер (1. SSPanzer-Division Lebstandarte SS Adolf Hitler) или Хитлерова телесна стража, а друга је била наведена оклопна дивизија “Дас Раих”. Припадници те дивизије, под заповедништвом СС-Бригадефирера Хеинза Ламердинга ухватили су у Тулеу све мушкарце у доби од 16 до 60 година, од којих је 99 најпре мучено, а затим обешено на стубове јавне расвете и балконе по граду. Остали су послати у концентрационе логоре. Укупно је убијено 213 цивила.

Масакр Маил Француска

Истог дана када је Париз се предао савезницима, око 80 вафен-СС војника 17. СС резервног батаљона, 17. СС- оклопне дивизије „Гец фон Берлицхинген“ (17th SS Replacement Battalion, 17. SS-Panzergrenadier-Division „Götz von Berlichingen“) ушли су у село од 600 становника ујутру, и убили 124 становника, од чега 46 деце млађе од 14 година и 42 жене. У многе жртве су пуцали, остале су изболи и спалили. Село је затим гранатирано док није било у срушено. Преживели су касније нашли писану поруку на неколико лешева: „Ово је казна за терористе и њихове помагаче“.

Масакр је била одмазда за напад претходног дана мање групе припадника отпора на немачке војнике северно од села у близини стратешког железничког прелаза.

- Најмлађа жртва била је стара свега три месеца, а најстарија 89 - каже Себастијан Шеверо, представник Меморијалног центра у овом селу.

Он је додао да мештани тај догађај називају „заборављени масакр“, јер се ретко помиње у историјским списима. Шеверо је рекао да се нада да ће немачки истражитељи у част жртава пронаћи информације о масакру. Регионални тужилац Филип Варин саопштио је тим поводом да је долазак немачких истражитеља у Француску како би радили на случају злочина из Другог светског рата: „Изванредан догађај“!

- Тим ће саслушати очевице и покушати да идентификује немачку јединицу која је учествовала у масакру и појединце који се суочавају са ратним злочинима - рекао је Варин.Истрага за масакр у селу Маил први пут је покренута 1988. године, након отварања неких архива УН, али случај је затворен 1990. због недостатка информација за подизање оптужнице.

Случај је поново отворен 2004. године после једне универзитетске истраге која је дала неке нове информације. Бивши поручник Вермахта Густав Шлутер осуђен је у одсуству за ратне злочине у Француској 1952. године, али је остао на слободи до своје смрти у Немачкој 1965. Немачки тужилац Улрих Мас рекао је агенцији Франс прес у Дортмунду да прва истрага није успела јер истражитељи нису успели да добију приступ архиви у Француској.

- Француски званичници дали су немачким колегама погрешно име вишег нацистичког официра који је оптужен за масакр, Шулер уместо Шлутер и ту је настао проблем - тврди Мас.

У немачким документима до данас се не наводи која јединица је починила масакр, ко је њом командовао и по чијем наређењу су стрељани житељи Маила пре 70 година.

Масакр Мицхинов Пољска

Током Другог светског рата, подручје Мицхниов било је окупирано од стране Немаца од септембра 1939. до јануара 1945. Иако под окупацијом, то је био један од центара Пољског партизанског покрета. Дана 12. и 13. јула 1943, становништво Мицхинова је масакрирано од стране немачких јединица полиције (17. и 22. полицијски пук , под командом Хауптманн Геруф Мајера) зато што су помагали партизанима. Након првог масакра 12. јула, када је 98 људи живо спаљено у шталама, партизани предвођени Јан Пивником, направили су освету нападом на ноћни воз који је саобраћао из Кракова у Варшаву. Следећег дана Немци вратили у настави масакр. Током два дана, најмање 203 становника погинуло - 103 мушкараца, 53 жене и 47 деце. Даље, 11 особа - који су једини осумњичени од стране Немаца за илегалне активности - послати су у концентрациони логор Аушвиц, где је умрло или убијено њих 6. Ово и суседна села су у потпуности спаљена.

После рата, Мицхинов је поново насељен. Село је постало један од најпознатијих симбола немачких злочина у Пољској, иако је било и неколико већих масакра. 1980. године саграђен је музеј и маузолеј који је уједно спомен на сва масакрирана села у Пољској.

Примера оваквих злочина које су нацисти учинили у знак одмазде и освете над цивилним становништвом има много, а ми смо издвојили оне најинтересантније који нам могу помоћи у откривању извршиоца и мотива злочина у Велици.

Борба жртава и њихових потомака да се сазна истина свуда је била дуга и упорна. Написане су на стотине књига, снимљени су филмови а у свим местима су изграђени меморијални комплекси као спомен на ове догађаје. Као и у Велици и у тим местима се сваке године одржавају помени у време када су извршени ови злочини. На поклоњење жртвама ових злочина долазе представници целе државе, председници држава, представници удружења холокауста, представници покрета отпора и многи други. Неколико председника Немачке су се поклонили жртвама, јавно извинили и затражили опроштај. Наравно да Немачки представници нису одмах хтели да признају злочине, а неке не признају ни данас. Ипак борба жртава злочина и њихових потомака уродила је плодом, па се и после 60-70 година покрећу истраге о овим злочинима. И ове 2014. године покренута је једна истрага у Италији.

Сви ови масакри које су починили нацисти у овим европским земљама постали симбол страдања у другом светском рату, како у земљама у којима су почињени тако и у целом свету. Ови злочини и спомен на њих су постали део колективног сећања на жртве нацизма.

Сматрамо да се злочин у Велици смишљено изоставља са мапе злочина немачких нациста у окупираној Европи, и да је циљ да се то прикаже као међуетнички и верски сукоб и решавање нерашчишћених балканских рачуна из прошлости. Овакве и сличне верзије злочина посебно су постале актуелне деведесетих година двадесетог века, када су разни аутори често минимизирали или чак у потпуности изостављали немачке трупе. Неки су у конструкцијама отишли и корак даље, па немачке војнике приказују као симпатичне плаве и пегаве момке који иду по Велици и спасавају Величане и Величанке од разуларене банде. Дакле Немци су постали посматрачи, помагачи, а не организатори злочина.

Оно што је недостајало за овакву верзију догађаја је свакако мотив да се почини овакав монструозни злочин. Творци овакве верзије догађаја су се, у потрази за мотивом, вратили у прошлост, у време балканских ратова, и непосредно после њих када су, тобоже, Величани у саставу црногорске војске починили злочине над цивилним становништвом Метохије. По њима ово је био чин освете косовских шиптара и плавско-гусињских муслимана, који су скупљени са свих страна, с коца и конопца као разуларена банда, баш тог 28. јула решили да наплате дуг Величанима.

Намеће се логично питање - коме одговара оваква верзија догађаја? Јер оваква верзија догађаја амнестира све починиоце злочина. И Немце, и плавско-гусињске вулентаре, и балисте. Разуларена банда нема ни јасан план, ни вођу, готово је немогуће утврдити састав таквих групација, и тешко је доказати командну одговорност. Оваква верзија догађаја умањује и историјску одговорност оних наших комшија који су отворено стали на страну нацистичке Немачке и били саставни део њених регуларних трупа.

Закључак

Резултати наших истраживња показали су да је злочин у Велици почињен од стране немачких трупа у знак одмазде и освете над цивилним становништвом због помоћи коју су становници Велике пружали партизанским јединицама. Овакве злочине немачке окупационе снаге спроводиле су свуда где су постојали покрети отпора у циљу застрашивања и кажњавања становништва. Учешће организованих муслиманских и шиптарских квинслишких јединица у злочину је неспорно и њихову улогу је неопходно до краја расветлити, али је чињеница да су све ове јединице биле под апсолутном немачком командом и да никако не можемо прихватити уопштену формулацију да је реч о неорганизованој и разулареној банди.

Литература:

• Noć i magla - gestapo nad Evropom, Andre Brissaud, Jean Мabire
• ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA NOR-a. TOM XII - DOKUMENTI JEDINICA I USTANOVA NEMAČKOG RAJHA
• Vješala za generale, Jovo Popović, Stvarnost Zagreb
• ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA NOR-a. tom III - dokumenti NOVJ - BORBE U CRNOJ GORI
• ZBORNIK DOKUMENATA I PODATAKA NOR-a. TOM II - DOKUMENTI VRHOVNOG ŠTABA NOV I POJ
• Lepre, George (1997). HIMMLER‘S BOSNIAN DIVISION - The Waffen-SS Handschar Division 1943-1945. Atglen, PA, USA: Schiffer Publishing.
• Otto Kumm: VORWÄRTS, PRINZ EUGEN! - Geschichte der 7. SSFreiwilligen-Division „Prinz Eugen“
• 21. SS Skenderbeg divizija, Pavle Dželetović, Beograd 2012.
• Thomas Casagrande: DIE VOLKSDEUTSCHE SS-DIVISION »PRINZ EUGEN«
• ,,Divizija Princ Eugen“ Srđan Božović, Narodni muzej Pančevo 2012
• ,,Vatre sa komova“, Grupa autora, Beograd 1978