28. ЈУЛ 2011. ГОДИНЕ

 

ВАШЕ ВИСИКО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО, ЧАСНИ ОЦИ,

ДРАГИ МОЈИ ВЕЛИЧАНИ И БРАТСТЕВНИЦИ,

УВАЖЕНЕ СУПРУГЕ И МАЈКЕ НАШЕ ДЈЕЦЕ,

ПОШТОВАНЕ ОДИВЕ И ПРИЈАТЕЉИ,

ДРАГИ ГОСТИ,

  

Велика ми је част да у име братства Гојковића и осталих драгих Величана станем пред вас, пред нашом школом и црквом, пред ове двије значајне институције, које заједно са нашим вјеровањем у Христа Бога, чине окосницу нашег опстанка на овим просторима, а јoш већа ми је обавеза што то чиним на данашњи дан када је овдје у Велици и околним селима сјеверне Црне Горе извршен стравичан покољ, када су нама познати и на далеко чувени зликовци исписали најкрвавију страницу величке историје.

 Кажем да ми је част да станем пред нашом скоро двовековном школом, гдје смо се сви ми васпитавали, школовали и за живот припремали, где су се наши претци окупљали и договарали како да се бране и одбране од бројних насртаја наших сусједа, а да истовремено у тим сложени околностима васпитавају своју дјецу, своје наследнике на живим примерима чојства и јунаштва. Овде, пред нашом школом наши преци су се састајали када су се додељивала признања истакнутим првацима и дијелила одличја познатим јунацима који су својом мудрошћу и ратном вештином дали немјерљив допринос за наш опстанак на нашем вишевјековном огњишту. И заиста, то наше заједништво, и међусобно уважавање, та наша приврженост православљу били су пресудни да опстанемо ту гдје јесмо, да одбранимо име наше и крст часни, славу нашу и свету слободу.

Посебно узбуђен и са сетом стојим овдје, на овом светом и мученичком мјесту, код наше цркве, цркве Кирика и Јулијете, мајке и сина који страдаше од непријатеља Христове вере и то на исти дан на који су много касније страдале величке мајке, синови и кћерке, те да стрдалницима запалимо свијеће и на њихове гробове положимо цвијеће. Ово тим прије, поштовани учесници овог скупа, што се данас навршава 67 година од незапамћено суровог злочина који се 28. јула 1944. године догодио у Велици и околним селима, када је за нешто више од два сата на најсвирепији начин, мученичком смрћу страдало око 600 особа - жена, рођене и нерођене дјеце и стараца. Зато ми данас, ко зна по који пут скрушено стојимо овде пред њиховим сјенима, нијеми због ужаса који се догодио, прожети осјећањем бола и туге за прерано изгубљеним мајкама, несрећим сестрицама и храбрим дечацима.

Видјевши наоружане, избезумљене и мржњом задојене особе, наше мајке и баке, узнемирене и уплашене да се зло не догоди, понудиле су хљеб и со, а кад су видјеле да то не помаже, понудиле су свој живот само дјецу да не дирају. Али на нашу несрећу, крвави пир није се могао зауставити. Све је стављено под нож или је у ватру сажежено и на други начин сатрвено. Тога кобног дана зајечала је Велика јеком мученика, загосподарило је безнађе и немоћ обесправљених. По испољеној мржњи, по окрутности и начину како је извршен, овај злочин представља једно од најтрагичнијих губилишта у другом светском рату.

Остали смо без наших најрођенијих у тренутку када се ближио крај немачке окупације, када су родитељи припремали своју дјецу за даље школовање, за рад и живот у слободи, за женидбу и удају, за радост и срећу породице.

Али на нашу жалост, у томе нас је спријечила злочиначка рука и безумље есесоваца, балиста са Косова и Метохије и вулнетара из Плава и Гусиња, припадника злогласне "Принц Еуген" и "Скендберг" дивизије који починише стравичан злочин, јединствен по исказаној мржњи и суровости. И заиста тог кобног дана извршен је незапамћен злочин, а ја то доживљавам као геноцид на цивилним становништвом Велика и Горње Ржанице, Машнице и Грачанице, Брезојевица и Ђуричке ријеке.

Народ овог краја ни данас не може да схвати бесмислену суровост зликоваца, тих избезумљебих нељудских бића у СС униформама, у црним кошуљама и бијелим капама,њихову необуздану мжњу и прејако изражену жељу да за увијек униште овај храбри и напаћени народ који се стотинама година борио и изборио за вјечни опстанак на својој посној и часној земљи.

Припремајући се за овај дан више пута сам прелиставао списак страдалих и утврдио да је преко 60% погинулих млађе од 20 година са којима су се злочинци, задојени исконском мржњом, обрачунавали на најсвирепији начин.

У овом злочиначком, добро организованом и смишљеном подухвату највише су страдали Вучетићи - 41 особа, Живаљевићи - 39 особа, Гојковићи - 35 особа, Јокићи - 33 особе, а и остала братства имала су велике и ненадокнадиве губитке.

Пред кућом мојих родитеља на посебно свиреп начин погубљено је 15 дјеце, двије дјевојке, пет жена и један старац.Тога несрећног данан остао сам без мајке Долке рођене Кнежевић, без два брата Гаврила и Рајка, без двије сестре Драгиње и Крстиње, а тако је било и у другим породицама. Моја сестра Милева, удата Тмушић, била је са четири године на стрелишту, срећом остала је неповријеђена, мајка ју је заштитила својим тијелом, свјесно или случајно, пала је прко свог најмлађег дјетета, а ја знам: то је моја мајка, мајка десеторо дјеце, свјесно учинила. Хвала мајко, хвала свим нашим мајкама које су тога крвавог дана заједно са својом дјецом мучене и премучене и на свиреп начин покошене.

Сви знамо да је овај злочин, злочин у Велици у послијератним годинама потискиван у други план, заправо смишљено прећуткиван. То су чинили поборници тзв. братства и јединства, а тако се понашала и ондашња власт. О тој трагедији се није говорило на званичним местима, па се самим тим није могла ни обиљежавати, као да се заборавило да је прикривање злочина издаја оних који су мучени и прмучени и на свиреп начин убијани, живи у ватру спаљивани.

Лично знам да је један ученик петог разреда беранске гимназије, родом из Велике, још давне 1945. године написао чланак о величкој трагедији за школске зидне новине. Напис су прихватили и дали му истакнуто мјесто, али за кратко вријеме. Чланак су послије непуна 2 дана скинули са табле без било каквог објашњења. Но, није се дуго чекало, уследили су бројни и непријатни разговори и ко зна шта би се даље догађало, да тог ученика није из људских побуда, уважајући истину, бранио и одбранио један млад човјек, високи партијски функционер срескомг комитета КПЈ.

Тек послије 40 и више година невине жртве стравичног злочина и невиђеног масакра, који се догодио у Велици и околним селима, добиле су свог аутентичног тумача у књижевнику Вељку Мијовићу који је у свом роману "Црни вјетар" истинито и документовано приказао ријешеност есесоваца балиста и вулнетара да униште живот на овој историјјски значајној територији, уз јако испољену исконску мржњу, безумље, садизам и друге нељудске побуде.

Са овим романом пробијене су све дотадашње баријере заташкавања и минимизирања крваве драме мученика испод Чакора. И заиста ријеч је о роману страве и ужаса у којем се јечи и лелече за гркљанима пресеченим, за рукама одсјеченим, за очима повађеним, за породицама сатрвеним. Вељко Мијовић је свој роман „посветио свима онима који не доспијеше да нит живота свог продуже, већ бише мржњом покошени у једном времену смушености и таме, а живима оставише да их у сновима и сјећању задржимо“.

Обележавање злочина је наша морална обавеза према невино страдалим жртвама, али је истовремено и опомена да нико и никада, ни против кога, тако нешто не понови. Ово тим прије што су се у последња два три вијека велички, полимски и други ломови и масовни погроми више пута понављали. Обавеза је свих нас и наших потомака да се величка трагедија никада не заборави, али не због тога да би се зло враћало злом, већ да се зло никада и нигдје не понови. Али се исто тако са правом поставља питање: гдје су народи коме су припадали злочинци, јесу ли се јавили, да ли су осудили злочин, да ли су затражили опроштај. То је њихова људска и морална обавеза.То је предуслов за трајни мир, за бољи живот свих нас, без обзира на вјерску и националну припадност.

И ето, драги и поштовани учесници овог скупа, данас нас је, на овом светом и мученичком мјесту, окупила тешка и болна успомена на страдања нама драгих и незаборављених који страдаше само због тога што су припадноцо Српске православне цркве, вишевјековни браниоци српског рода кој је господ Бог, као невине страдалнике, уврстио међу анђеле, међу све своје свете мученике.

Достојанствени у болу, поносни у сазнању да смо ту, у нашој Велици, на својој часној земљи, опорављени од ратних разарања, срећни што наша Велика живи и траје, а има нас и широм Црне Горе и Србије. Вјерујем да можемо и више, уз заједништво и слогу свих нас, уз појачану активност Мјесне заједнице, уз знатно већу подршку општине и Републике. Велика на то има право, Велика је то и заслужила.

НЕКА ЈЕ ВJЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА НЕВИНО СТРАДАЛИМ ЖРТВАМА ВЕЛИЧКЕ ТАГЕДИЈЕ!

НЕКА БОГ ДА ЗДРАВЉЕ, СРЕЋУ И НАПРЕДАК СВИМА ВАМА И ВАШИМ ПОРОДИЦАМА!

Ж И В Ј Е Л И!

Проф. др Гојко ГОЈКОВИЋ