28. ЈУЛ 2006. ГОДИНЕ

 

НА БРАНИКУ ВЈЕРЕ И СЛОБОДЕ - ЈУНАШТВО ЈЕ И САМ ЖИВОТ

 

Ваше високо преосвештенство, Митрополите Црногорско-приморски, господине Амфилохије,

Преосвећени Владико Будимљанско-никшићки, господине Јоаникије,

Часни оци,

Уважени велички пријатељи,

Драги моји Величани, 

  

Веома смо почаствовани што сте дошли на славу Цркве Светих мученика Кирика и Јулите и Помен жртвама покоља у Велици 28. јула 1944. године.

Указана ми је неизмјерна част да, у име братства Кнежевића - домаћина данашњег величанственог сабора, изговорим пригодно слово, но се бојим да ја - обични смртник и грешник, не умијем бесједити примјерено данашњем светом чину, па молим за разумијевање што ми ријечи не досежу осјећања о овој величкој трагедији која је по много чему равна античкој.

Сабрали смо се, драга браћо и пријатељи, пред овим храмом великомученика Кирика и Јулите да се сјетимо њихове жртве, али и свих невино покланих и у ватру својих домова бачених Величана, које фашисти и њихове балистичкo-вулентарске слуге на стравичне муке ставише само зато што су Срби, Црногорци, што су православци и што нијесу сарађивали са окупатором и његовим помагачима из ближе и даље околине. Слава жртвама које су на правди Бога страдале, а тешко оним народима који жртвују друге за себе, како то приликом освештавања камена-темељца за ову Цркву, рече преосвећени Митрополит Амфилохије.

Нико није ни слутио да ће то сунчано јутро Кирика и Јулите донијети највећу несрећу у историји не само Велике, него, према броју становништва, и Црне Горе и Југославије. Ведро небо над долином Лима помути тутњава моторизоване колоне остатака 14. пука Седме СС дивизије „Принц Еуген“ и 21. брдске „Скендербег“ дивизије, које се послужише лукавством и претходне ноћи послаше гласника, злогласног Саит Хоџу да увјери Величане како црнокошуљаши „неће дирати никог кога затекну кући и војсци изнесе храну, а коjи не буду у домовима све ће им попалити“. Величани повјероваше проповједнику Мухамедове вјере, а не знадоше да је он отпадник сваке вјере, па се нејач из збјегова врати кућама. Врати се за зло своје и вјечиту тугу цијеле Велике.

Тог 28. јула 1944. фашисти, балисти и вулентари из Плава, Гусиња, Санџака и Космета за само два сата звјерски су убили 428 величке нејачи и још три стотине немоћних житеља у Горњој Ржаници, Кривачама, Машници, Мурини, све до Андријевице. Крвожедници су урлали и такмичили се у брзини и свирепости злочина над недужном дјецом, женама и старцима. Унесрећене су све затечене породице, многе и затрте.

Злочин у Велици сматра се једним од најсвирепијих међу многобројнима који су, у Другом свјетском рату, почињени српском народу. Била је то, уствари, одмазда непријатеља због пораза од партизана на бојишту од Андријевице до Чакора, али и тврдог отпора Величана и њихове нејачи окупатору. Команда 21. СС дивизије то у једном рапорту признаје и каже: „Очевидно је да је цијела Велика… пружала помоћ партизанима... а да становништво није никада извјештавало о доласку црвено-пропагандних одјељења… нити о преласку младића на страну бандита...“ (завршен цитат).

Јасно је, међутим, и да тако велику цијену Величани нијесу платили само због отпора њемачком окупатору, него, прије свега, зато што су се тешко замјерили комшијама који су служили отоманском царству и сваком туђину. Кроз вјекове су Величани бранили ове границе Црне Горе, у чијем су саставу од доба књаза Данила, а међународно признато од Берлинског конгреса, али су, истоврмено, од матице били посве одвојени турском територијом. Вјековима са свих страна опкољеној Велици једина веза са Старом Србијом и Црном Гором био је Шекулар, до којег се ишло стазом преко Ћафе, двјеста-триста метара дугог планинског превоја. Стога је и сам живот овдје био право јунаштво. Зато су се и рађали љути ратници, браниоци нашега рода, како то рече уважени професор Слободан Томовић. Сваки Величанин био је граничар, свака жена и свако дијете били су стражари. Ту је био браник вјере православне, рода српскога и државе црногорске. Ето, у томе је била кривица Величана и због тога су балисти и вулентари намјерили сјеме да нам затру.

"Опростићемо али нећемо заборавити" поручио је једном приликом у Јадовну његова светост Патријарх Павле, па како и ми да заборавимо величко стратиште, које је јадовније и од Јадовна, јер је оно примјер не само помраченог људског ума, него и "скриване странице историје" која за толико деценија не гану ни старе, ни нове историчаре. Још нијесу тачно пописане све жртве покоља у Велици, а њихове кољаче, умјесто да пред суд изведу, без иоле покајања због злочина, „произведоше“ у градитеље социјалистичке и демократске заједнице. Жртвама нијесу ни споменик достојан подигли, а њихове потомке спријечили су, својевремено, да Хронику Велике напишу. Људски жалим због свих невиних жртава ма гдје да су пале и у најновијим ратовима, за које с највиших мјеста, свакако с разлогом, стигоше извињења и покајања, али боли и што за више од шест деценија нико не окаја овај злочин балиста и вулентара у Велици.

Вјера хришћанска, православна налаже, свакако, да злочин опростимо, али не и заборавимо. Јер, народ који заборави своје страдалнике исписује себе из историје, а ми Величани то нећемо, јер се црногорска историја, сразмјерно моћи и другим околностима, стварала и у Велици таман као и на Цетињу, на Чакору као и на Вучјем долу. У овим чакорским врлетима Црна Гора се бранила и темељила ништа мање него на Граховцу. Но, вријеме и прилике онима у средишту додјељују славу и знамења, а удаљенијима, обично, остају реслови историје.

Ми у Велици и Горњим Васојевићима навикнути смо да будемо мученици и губитници. Кроз историју су се циклично, нажалост често, смјењивале трагедије, падале недужне жртве, прогањане или саме селиле читаве породице. Одвајкада се одавде бјежало и од сиротиње и од тираније и неправде, али се, упркос свему, и остајало, а у последње пола вијека расељавање је најпогубније. У нашем селу је, да подсјетим, 1914. године живјело 1850 житеља у 314 кућа, пред Други свјетски рат било је 360 домова са близу двије хиљаде чељади, а данас је свега 400, претежно старих. Велика је, такорећи, сваки дан сиромашнија за младост и памет која одлази и друге средине изграђује, за бијела стада којих готово и нема, за њиве заливађене, ливаде некошене… У сеоском дому умјесто игранки и свадби приређују се парастоси.

Губитници смо, чини се, и због тога што смо некако далеко од владара, и локалних и оних горе, а нијесмо баш ни послушни. Можда се због те даљине и не разумијемо. А, ко није на видоку, далеко је, вели народна пословица, и од срца, што ће рећи да му је подалеко и државна каса, без чије издашности не може бити напретка ни у овом напаћеном и запостављеном крају. Поносни Величани све то опраштају, али памте и подсјећају - да се зна!

Ако смо већ опростили за сва злодјела и многа спаљивања Велике, ако праштамо заборав државе, онда нам је, драги моји Величани, најпрече да и једни другима опростимо за све заблуде ове или оне врсте, старе или нове, свеједно, те да сложно и братски наставимо нимало лаку животну борбу за опстанак у овим врлетима, које би, морамо признати, могле бити и много питомије, само кад би сваки од нас за Завичај учинио и хиљадити дио онога што доприноси средини у којој је свио породично гнијездо. Дужни смо то због свих невиних жртава којима данас помен чинимо. То је дуг према прецима и обавеза према потомцима.

У нади да ће тако бити и с молитвом за сигурну и мирну будућност Велике и Црне Горе, једнако и Србије, у којој живи више Величана него овдје, а са жељом за личну и породичну срећу свих нас и наших пријатеља, захваљујем што сте ме саслушали и позивам да се осјећате угодно, као код најближих, а ми и јесмо најближи и своји на своме.

Гојко КНЕЖЕВИЋ, новинар

ПРИЛОГ: ТВ СУПЕР - СУБОТИЦА