БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ

 

 

ЋАФА ПРИЈЕДОЛСКА И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА ВЕЛИКУ

 

Испод Приједолске главе (2003 m нв), на надморској висини од 1792 m, налази се превој Ћафа Приједолска, топоним и превој који је одиграо значајну улогу у прошлости за становнике Велике. То је био главни пролаз за Величане према Шекулару и долини Лима и Васојевићима, јер све друге везе и путеви били су послије Првог српског устанка 1804. године опасни за пролазак Величана к Васојевићима од Турака (муслиманско-шиптарског становништва) и њихових стража и патрола.

Свако мјесто има своју прошлост, али ријетко које има тако бурну прошлост као Велика. Хроничари биљеже да је Велика била политичка оаза која је са свих страна свога атара била опкољена свирепим непријатељима и сусједима са којима је водила дугогодишњу, одважну и свирепу борбу. Чакор планина, уједно и превој (седло) висок 1849 m нв, што је 57 m више од Приједолске ћафе, преко којег од 1925. године пролази макадамски аутомобилски пут, којег је изградио и у промет пустио Његово височанство краљ СХС Александар I Карађорђевић 1925. године, октобра мјесеца. Преко Чакора се и прије пролазило и он је судбински везан заједно са Приједолском ћафом са Великом, јер се преко њега ишло у Метохију, и ако несигурно, за куповину жита и осталих потребштина, а преко Ћафе приједолске на договарање са Шекуларцима и Васојевићима око одбране и заједничке борбе против сусједних крволочних Руговаца и Турака.

 

Црква Св. Петра и Павла и гробље на Ђафи приједолској, погинулим у Балканским ратовима

 

Прелаз преко Ћафе приједолске постао је веома значајан од времена када је Велика постала Капетанија на чијем се челу налазио капетан Милета Пауновић, први капетан новоосноване величке капетаније 1854. године , по другим подацима 1857. године, а нарочито послије Берлинског конгреса1878. године, када је Велика ушла у састав Црне Горе кнежевине, међународно признате државе, а сусједна села Горња Ржаница и Новшиће остали су у састав турске империје. Тада је лична несигурност Величана била јако угрожена. Живот у Велици је био немогућ без њених планина. На м Мокрој планини, тачније на Кукаљском врху налазила се турска караула (Бајром кула и Мала кула). Величанима припадају и Бјелуха и Ваганичка и Шиповичка гора. Значајни називи су Језерски врх на Чакору, гдје се налазила на Црвеном кршу друга турска фортица. До 1875. године турске фортице су се налазиле изнад Лаза Љушовића у Горњој Ржаници коју су срушили Трифун Лабан и Лука Голубов Драговић 1875. године, фебруара мјесеца, и фортица на Иванпољу коју су срушили Лука Драговић и Раде Микић. Од тада те двије фортице Турци нијесу обнављали. На планини Сјекирици пола сата пјешице до Ћафе, Горњовасојевићка бригада лоцирала је топовску батерију са којом је тукла фортицу на Кукајском врху и положаје турске војске према Чакору и према Плаву, Гусињу и Виситору.

 

Положај величких (црногорских) и турских утврђења око Велике

по Проф. др Марку Кнежевићу

 

У Балканским ратовима Ћафа је имала огроман значај за Величане и српски дио Горње Ржанице, ради комуникације са Шекуларцима, а дијелом и Машничанима. Почетком Балканских ратова Величани су имали свој - Велички батаљон којим је командовао мајор Костадин Микић. Велички батаљон је имао три чете: прва чакорска, друга иванпољска, у којој је био један број Горњоржаничана, и трећа Приједолска односно Ваганичка. У неким записима помиње се као приједолска, док Костадин Микић у својим биљешкама пише Ваганичка (што је по нашем мишљењу тачније). Командир Чакорске чете био је Бацо Мартинов Јокић, а послије његове погибије 1. октобра 1912. године Милић Милованов Радуловић. Иванпољскм четом командовао је Радосав Вучетић , а Ваганичком Михаило Павићев Јанковић, потпоручник, до погибије 2. октобра 1912. године на Мокри. Батаљонски барјактар био је Радуле Радоњин Гојковић. Четни барјактари били су: у чети ваганичкој Милован Јевтов Микић, у чети чакорској Филип Вучков Кнежевић, а у чети иванпољској Зарија Ђуканов Радевић. У Балканским ратовима велички батаљон је био у саставу Горњовасојевићке бригаде којом је командовао бригадир, касније ђенерал Радомир Вешовић. Под командом овог прослављеног официра Горњовасојевићка бригада отпочела је напад 9. октобра 1912. године против турских снага на читавом фронту од Гребена до Мокре планине. На планини Сјекирици, пола сата пјешице од Ћафе, Горњовасојевићка бригада лоцирала је топовску батерију са којом је тукла фортицу на Кукајском врху и положаје турске војске према Чакору и према Плаву, Гусињу и Виситору. Велички батаљон је обезбјеђивао положај од ријеке Лима до Мокре планине. Турске снаге су 11. октобра 1912. године напале снаге Величког батаљона с Мокре и Чакора у рејону Приједола, али су снажним противнападом Величана приморене на повлачење. Опет су 14. октобра 1912. године Турци са јачим снагама напали Велички батаљон па су неки дјелови овог батаљона били приморани да се повуку према Сјекирици преко Штита и Приједолске главе. Велички и Требачко-шекуларски батаљон су 15. октобра уз подршку артиљерије напали Приједо и Нишавин гроб гдје су надмоћније турске снаге савладане и потиснуте према Мокри. Напад на Мокру отпочео је 16. октобра у раним јутарњим часовима. Цијелог дана вођена је оштра борба за освајање пограничних караула на Кукајском врху (1867 m), Планиници (1963 m), Ваганици (2112 m) и другим узвишењима. Око 19 часова истог дана заузета је и последња караула на планини Мокри и околним висовима. Турци су се потпуно разбијени повукли у правцу Ругове и Чакора, гоњени према Пећи. У борбама на Мокри и околним висовима, како пише Милош Гојковић, , на основу биљежака мајора Костадина Микића - команданта Величког батаљона, погинуло је 19 бораца из Величког и Краљско-требачког батаљона, међу којима и командир Ваганичке чете потпоручник Милован Гојковић.

У операцијама вођеним против турске војске учествовали су Велички батаљон са три чете, Краљско-трабачки батаљон и Вод „обухватних топова“, чији је задатак био да се са ватрених положаја на Сјекирици туку циљеви дуж ријеке Лима и карауле на Мокрој планини. Величко и Требачко-шекуларски батаљон су несебичном храброшћу 15. октобра уз подршку артиљерије са Ћафе приједолске кренули на турске снаге које су се налазиле на Приједолу, разбиле их и тјерале према Мокри и Чакору наносећи им велике губитке.

Полазећи од стратешких циљева које је у прошлости имала Ћафа приједолска, ратних операција које су вођене око Приједола и Приједолске главе, у спомен погинулих бораца Величана, Краљана и бораца из Трешњева у операцијама за сламање посада у граничним кулама на Кукајском врху, Ваганиции и другим висовима, Величани су уз помоћ вјерујућег народа и благослова преосвећеног владике и епископа будимљанско-никшићког господина Јоаникија Мићовића, код гробља погинулим у борбама око Приједола и Мокре из Величког, Шекуларско-трепачког и Краљског батаљона саградили храм посвећен светим апостолима Петру и Павлу који ће потсјећати на ове храбре борце, који су сахрањени на Ћафи Приједолској.

Стратешки важна кота, у прошлости веома значајна, Ћафа је значајан топоним који се налази у предивном пејзажу са прекрасним погледима према Чакору, Виситору и Зелетину, Плавском језеру и дивним висовима Проклетија, с једне стране, и према ломном Шекулару, гдје су девет села међу девет брда, храм ће подсјећати своје посјетиоце на све минуле догођаје из прошлости. Срећан јеонај народ који зна своју историју, а Величани су на њу поносни. Они знају своју прошлост на основу које планирају своју садашњост и погледе према будућности. Не желећи да се прошлост понови, а настојећи да се будућност планира, како би она била љепша и срећнија. Желимо да сви свијетли ликови наших предака, чији земни остаци почивају на Ћафи и другим локалитетима, чувају од заборава и буду понос садашњих и будућих генерација.

 

БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ је рођен 1948. године у Горњог Ржаници