Одомак из књиге:
ВЕЛИКА И ПОЛИМЉЕ

 
 
БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ

 

 

ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА У ПЛАВСКОМ ВИЛАЈЕТУ ОД 1455. ДО 1614. ГОДИНЕ

 

Има предпоставки да се плавско-гусињски крај једно кратко вријеме налазио и у саставу државе Балшића, будући да су они све до 1385. године држали Пећку патријаршију, Високе Дећане и Свете арханћеле код Призрена. Зна се, и то је историјским изворима потврђено, да су Високи Дечани у Плавској жупи имали једну четвртину посједа, а знатни извори прихода притицали су одавде и манастиру светог архангела Михаила. На те посједе су према томе могли изводити право и владари осамостаљене Зете. Осим тога "природно би било очекивати", пише Момир Дашић, "да су Балшићи дошли у посјед плавске области преко које је водио најкраћи пут из Подгорице према Пећи". Постоји и традиција бегова Реџепагића из Плава о сродству са Петровићима преко Црнојевића. Традиција (забиљежена почетком двадесетог вијека) биљежи да су они прешли у ислам прије 480 година, што може имати и неку историјску истину и основу. Наиме, према истраживањима Бранислава Ђурђева, крајем петнаестог вијека двојица хришћана из Црнојевића били су спахије у плавско-гусињском крају. Отуда је традиција то сродство пренијела на Петровиће, прије свега што се каже да је то било "прије 400 година". У своме дјелу "Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена", Бранислав Ђурђев наводи да ово предање не трба одбацити, јер је оно далеки одјек некадашње политичке и друштвене ситуације када је Плав са околином могао могао бити у састав државе Балшића, а затим Црнојевића. Касније је средњовјековна жупа Плав припадала област земаља Вука Бранковића, а 1396. године сва територија Горњег Полимља је постала саставни дио српске државе којом је као вазал турског султана, а касније и као вазалугарског краља владао кнез Стефан Лазаревић, од 1402. деспот. Има разлога за предпоставку да је Горње Полимље, а тиме и Плавска жупа, играло одрђену улогу у сукобима Бранковића и Лазаревића, нарочито када се деспот Стефан Лазаревић приликом повратка из Цариграда искрцао с војском у Улцињ, на територији свога зета Ђурађа Страцимировића, Балшића, одакле је требало да стигне у Крушевац.

Предио Горњег Полимља и Плавска жупа пали су под турску власт 1455. године. Турски повремени продори Горње Полимље и Плавску жупу трајали су око седамдесет година и изазвали су одређене демографске промјене и на овом подрушју, али до великих изменаетичке структуре становништва на овом простору ипак није дошло. Турци су пољуљали жупску организацију, разбили поједине феудалне установе и пореметили феудалну структуру друштва. Што се тиче становништва, оно је успјело да се одржи компактно, упркос том што је овдје било разарања. Срушен је манастир Дољи код Гусиња, вјероватно и манастир Свете тројице на ушћу ријеке Комораче у Лим, у атару села Брезојевице, који је 1557. године трудом и подвигом јеромонаха Нестора из Дечана обновљен и декорисан; срушене су тврђаве Јеринин град изнад Трепче, данас Мартиновића, Градац изнад Досуђа и Градац изнад манастира Свете Тројице и на супротној страни Челиград. Што се тиче становништва које је било српско, оно је успјело да се одржи компактно. Ако се подаци из дечанских хрисовуља сравне са подацима првог турског пописа ове области из 1485. године, лако је запазити да се српско становништво не само задржало, него и бројчано знатно порасло током тих стопедесет година. Старо земљорадничко становништво није било изложено масовном уништњу и расељавању у разним метежима током XV вијека. Уколико је бјежања пред Турцима било, оно није узимало масовне размере, а географска заклоњеност ове регије и њена њена удаљеност од главних праваца турских освајања према Босни учинили су да њено становношто буде поштеђено одвођења у турско ропство, чега је, и то масовно, било у другим крајевима.

Попис из 1485. године говори да су на простору Плавског вилајета густо насељена сва села, њих 15, српским становништвом. Он је у свом саставу имао сва села некадашње средновековне жупе Плав. Најбројније је било село Рибаре које је имало 283 куће. Оно је економски било најјаче село у Горњем Полимљу, што се види из чињенице да је санџак-бегов доходак износио 22818 акчи. Сем тога, давали си 150 товара пшенице, 150 товара ражи, 48 товара јечма, 90 товара сточне хране, 33 товара овса и 420 акчи пореза на лан, 310 акчи порез на повеће, 280 акчи на пчеле, 120 акчи на четири рајинсака млина, 180 акчи бидат на свиње (још један доказ да је ту било већинско православно српско становништво) 1420 акчи од траварине и 568 акчи од дрварине. Село Гусиње имало је 121 домаћинство, која су укупно годишње давали на име испенџе и осталих пореза на утврђене приходе 6692 акче. Док је село Трепча (данас Мартиновиће), познато из дечанских хрисовуља, плаћало укупан годишњи порез 2395 акча. Војно село (Јовојно) имало је 43 домаћинства и било задужено са 2507 акчи. Село Кирушова (Крушево) имало је 54 домаћинства која су плаћала годишње порезе 2953 акче. Село Град је имало 34 домаћинства, плаћало је годишње 2061 акчу на име пореза. Село Вражегрнци имало је 96 кућа и годишње је плаћало 4558 акчи. Под именом Вражегрнци уписно је и у Скадарском дефтеру 1582/3 године, додуше овог пута са 32 куће. Село Коморани било је густо насељено и имало је 69 домаћинстава и порез од 3984 акче. Село Новшић(е) са 1479 акчи најмање је село у Плавском вилаету. Велика, село познато из дечанских хрисовуља, имало је 81 кућу и порез од 4250 акчи. Село Ржаница, данас Горња Ржаница, спад у највећа села у Горњем Полимљу, имало је 92 куће и задужено је са 5166 акчи пореза, 30 товара пшенице, 21 утовар ражи, 20 товара јечма, три рајина млина, порезом на лан и пчеле, поврће, свиње, траварину и дрварину. Било је густо насељено српским становништвом. Село Машница је имало 45 домова и било задужено порезом од 2783 акче. Село Горња Улотина имало је 84 куће и било је задужено 4154 акче, а село Доња Улотина, посебно уписано, имало је 49 кућа и плаћало 2551 акчу, док је село Лази (данас Горње Луге) имало 40 домова и порез од 2112 акчи. У овом попису не помиње се село Грачаница, нити, пак, Зориће. Попис села нахије Плав из 1582-83 пружа занимљиву слику о ондашњем становништву и насељима. Прије свега ти подаци свједоше да у нахији Плав нема муслиманског становништва. У свим селима, као и вијек-два раније, по дечанским хрисовуљама и Скадарском дефтеру из 1485 године, види се да је у плавској нахији - вилајету живјело само српско становништво. То се види по именима пописаних домаћина и напоменама пописивача. Боличин попис из 1614 године обухватио је већину села жупе.

 

БРАНИСЛАВ ОТАШЕВИЋ је рођен 1948. године у Горњог Ржаници