Одломак из књиге: МЕМОАРИ       НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

 

 

СПОР ОКО ГУСИЊА

Када се европска међународна комисија разишла због неријешенога питања о Гусињу, било је очевидно, да она ни на прољеће неће моћи насатвити свој  рад, ако затече Гусиње у турским рукама. А књазу Николи било је сада највише до тога, да се границе утврде, јер му је то сметало и заустављало радове на унутрашњем преображају и уређењу своје раширене државице које је одмах по закључењу мира предузео. Зато је, тек је увидио да ће радња европске комисије остати безуспјешна, послао 10. јула своје пуномоћнике у Цариград, да код Порте, сходнијем преговорима, ускоре предају Гусиња. Порта, знајући да је нато обавезна берлинским уговором, а и од великијех сила била је опомињана на извршење те обавезе, изјави најпослије да ће употребити најенергичније мјере, да Црна Гора на миру заузме Гусиње и Плав. Она је одредила у то име газију Муктар пашу, да пође с војском и Гусиње преда.

Црна Гора добро је познавала Портину неискреност, и да није предходио ђаковачки случај са Мехмед Али пашом. Ни сама личност Муктарова није подесна за овај посао, јер се могло лако предпоставити, да ће он за свој велики пораз на Вучијем долу радити, да се каквом непријатношћу освети Црној Гори. Црној Гори није то могло улијевати вјеру у искреност Портину, што је она са Муктар пашом спремала и велику војску, хотећи с тијем дати доказа, да је она на велику муку од Арбаније због предавања Гусиња, а међутим књаз Никола имао је доста доказа и увјерења, да је сва противност Арбанје марифет Портин, да Гусиње за себе задржи. Арбанија, која никакве свијести о својој народности нема, не би се ни чула, да је Порта озбиљно кренула да преда Гусиње.

У таквоме подозријевању књаз Никола наредио је све потребно, да не буде изненађен новом преваром турском. На граници према Гусињу и Плаву стајал есу постојано све од рата страже црногорске. Но сад пошање књаз са војводом Марком Миљановим још неколико батаљона црногорских, да се нађу у близини страже за сваки случај. Нападну ли Турци страже, да напад сузбије, предаднули Гусиње да је наруци војска, која ће одмах посјести Гусиње и Плав. Књаз је у исто вријеме строго наредио, да се ова војска не да нипошто изазивати на нападај, јер је знао с коликом би радошћу Порта то дочекала и употребила за свој разлог, да се разријеши од дужности предје ових градова.

Муктар паша је утолико стигао у Призрен, али је своме раду био врло спор. Порта на протесте књаза Николе одговарала је с предвањем Муктар паше, да је његов задатак врло мучан, који захтијева највишу обазривост, без које би иузложио пропасти и себе и своју војску па би и саму предају могао сасвијем и за вазда осујетити. У ствари је било друго, Муктар паша је организовао арбанашки отпор. Он је сва племена арбанашка наоружао и посоколио против Црне Горе. Шта више, неколико батаљона низама, преобучених у арбанашке хаљине, послао је у Гусиње. Овај долазак раструбљен је одмах по свијету као придолазак Арнаута и околнијех племена и оглашена је могућност, да ће доћи до крвавог сукоба, јер да се војска црногорска прикупља граници и да пријети нападајем.

 И доиста 22. новембра дошло је не до сукоба, него до крвавог боја код села Велике, али не поводом црногорскијем, него ђестоким нападајем Арнаута. Турци зором ударе на стражу величку. Два батаљона васојевићка похитају, да заштите стражу и у то заузму положае врхом једне косе. Војвода Марко, према заповиједи књажевој да избјегне сукоб, из два пута је наређивао са Андријевице, да се измакну оба батаљона и сама стража. Но кад је добио од командира извјешај, да је то немогућно, што се неће уступањм изложити великој погибији, похита са два батаљона кучка у помоћ и кад се увјери, да су васојевићки батаљони, - који су утолико, бранећи стражу, уљегли у бој - у опасности, нападне силу арбанашку и након жестоког боја сломи непријатеље. Кучи су ћерали Арнауте цијела два сахата. Да их није јуначки мах тако далеко грабећи главе, купећи оружје и хварајући добре коње арбанашке по бојишту, овај би се бој завршио са великом погибијом арнаутском, а сасвијем малом штетом црногорском. Но у овом загону ударе им с плећи друга војска арнаутска, - она која је заметнула бој с Васојевићима. Као и у једном боју з авријеме пошљедњега ратовања, овдје су се Кучи одликовали. Са ножевима у руципродирали су кроз силу арнаутску, која их је опколила била. У томе стигне морачки батаљон и удару на задње Турке, а Љеворечани с друге стране Лима, те војска арнаутска опет уступи. Од Турака је остала лазина. Погинуло их је више од хиљаде, а највише Плављана, Руговаца и Пећана. Црногорци су имали 200 момака мртвих, број невелики према жестини, с којом се с обје стране бој био. Колико је низама погинуло није се могло знати, пошто су били у арнаутској ношњи. С једног Арната узео је један Куч, кад га је посјекао, војничку торбу, што је показало да је био низам, а за вријеме боја чуле су се многе трубе. Црногорци су узели много скупоцјеног оружја и преко стотину коња под седлом. Само Кучи и Братоножићи посјекли су на Новшиће 400 глава. Иза дудог рата и толикијех бојева побили су се Црногорци овдје са једнаким прегнућем, као да им је ово почетак био. Велику радост изазвала је ова побједа у цијелој Црној Гори. И књаза Николу морала је испунити задовољствомова немалаксалост јунаштва црногорског, али му је ова побједа и предочавала сву озбиљност с којом се наново гусињско питање појављује. Јер да је Турска одлучно прегла да изиграевропски закључак о уступању Гусиња Црној Гори - постало је јасно после овог боја, кога је приредио Муктар паша. У томе смислу обратио се књаз Никола представком и великијем силама и Порти, не остављајући их у неизвјесности, да ће Црна Гора с војском заузети Гусиње, ако јој Порта без даљег одлагања не преда она мјеста на миран начин.

Стога је Порта похитала да неистинитим представљањем ствари оправда себе, а сву кривицу овога боја на Новшиће баци на Црну Гору. Она је одмах разаслала ову ноту петроградској влади и осталим силама:

"По извјештајима главних гувернера од Монастира и Косова, дошло је између Арбанас и Црногораца до сукоба, који су Црногорци изазвали. Како је царска влада сву војску из Гусиња повукла, то она не може потврдити, да ли су ови извјештаји тачни. У сваком случају овај сукоб има оноликог значења, колико му се у први мах приписивало. Ми смо захвални царско-руској влади, што је она препознала искреност намјера високе Порте односно питања о Гусињу. Заиста, царска влада показала се дошљедна и чврста. Пошто је она на мјесто Гусиња узалуд нудила Црној Гори, да уступи важнију и богатију једну покраину, то је без оклијевања настала да тади енергично и дјелотворно. Муктар паша добио је заповијед, да са 15 батаљона крене да би, том силомпотпомигнут, могао лакше наговорити Арбанасе, да се смире и да избјегну сваки сукоб с Црногорцима, дакле и свако крвопролиће.

Кад је Муктар пашаo стига у Калдаиделн издао је прокламацију, у којој становништво призренско позваше на покорност. Муктар је у исто доба издао проглас на становнике Плава и Гусиња, као и на Пећане. У тој прокламацији каже се, да је тврда воља царске владе, да се строго придржава берлинског уговора. Ту се још опомињу становници на послушност безусловну и пријети им се, да ће у противном случају искусити немиле пошљедице. Мушир је у исто вријеме своју војску тако поставио, да може предуприједити сваку помоћ, која би са стране Гусињанима долазила. Да би потпунио своје војничке мјере наредио је да му из Митровице дођу још седам батаљона, од којих је четири против Пећи управио. Тијен начином повучена је јака ограда између становника  гусињских и призренских. Да би се, пак, још јасније предочила воља царска, издао је Муктар паша налог кајмакаму и кадији - јединим властима турским, које су још преостале у Гусињу - да оставе ова мјеста. То су мјере, које је гази Муктар паша у споразумљењу са главним гувернером и војничким комадантом косовским при састанку у Призрену, закључио да преузме. А те мјере не свједоче ни о спорости, ни о слабости. "При свем том црногорски је посланик нама доставио саопштење, у којем се изјављује, да његова влада не може дуже чекати и да ће војска кљажева силом уљећи у Гусиње и становнике највећој строгости подвргнути. Кад је царска влада издала налог свијема својим властима да се натраг повуку, она је радила сасвијем правилно. Што она сад чини и што буде унапредак чињела, да да би отклонила пролијевање крви, то се мора сматрати као доказ  њених лојалних смјерова и добре воље. Више од ње захтијевати значило би силити је, да преузме неупутне мјере, којима би се сасвим природно положај још више заплео. Висока Порта чини све могуће и напрегнуће све силе своје само да ново крвопролиће предуприједи. Ако би се, пак, хтјело изазвати нов сукоб, онда би то Порта не само дубоко сажаљевала, него би имали чисту савјест, да је све и све употријебила да га отклони."

Порта се није уставила на овом покушају, да с овом нотом обмане велике силе. Она је сад и даље пошла. На изјаву владе црногорске, да ће војска црногорска на силу заузети Гусиње, ако га Порта неће на лијепо предати, Порта је похитала и дала најсвечаније увјерење влади црногорској, како је Муктар паша добио налог, да неодложно приступи к предаји Плава и Гусиња и да се с војком уљеже у та мјета. Но, да би се сваки могући повод сукобу избјегао, Порта је у исто доба доставила влади цсрногорској, како би добро било да она не прикупља много војске на границе Плава и Гусиња, него да држи војску подаље, а већ турска војска, која с Муктар пашом уђе у Гусиње, биће довољна да се тамо одржи мир и поредак приликом извршења предаје.

Црногорска је влада с неповјерењем примила овај предлог Портин, увиђајући у њему нову замку, али није хтјела то показати, не толико да тијем не увриједи Порту, но више да одузме некијем велесилама могућност приговора, да доиста Црна Гора отежава извршења предаје. И она, доиста, нареди већем дијелу војске да се повуче, и то један дио у Брскут, а други у Подгорицу.

Међутијем, Муктар паша је све више и више војске шиљао у Гусиње и Призрен, тобож да буду при предаји тијех мјеста, но он сам није ни макнуо из Призрена. Кад је довољно војске придошлоса стране, кад су се арнаутски Турци довољно осјетили јаки, а дознали да се већи дио војске црногорске повукао у унутрашњост, тада су извршили, што је сама Порта наредила, а Муктар паша припремио.

Други дан Божића, рано у зору, крену они на Црногорце. Кад су црногорске предсраже у Велици, Ржаници и Пепићима опазиле, да велика војска турск акреће на њих, јаве одмах главноме заповједнику војводи Божу Петровићу, којега је књаз послао да прими Гусиње, према предходном споразуму са Портом. Војвода Божа нареди одмах стражама да напуште своја мјеста и повуку се к средишту војске, која се налазила на планини Сјекирици. Војска турска уљеже у напуштена мјеста и зажди Велику, Тжаницу и Пепиће. Црногорци су у толико заузели све положаје: средиште на грлу Полимља  између Машнице и Мурина, гдје је чекало турску војску; једно одјељење на Цецуне, да препријечи могуће обилажење турске војске преко Липовице; друга над Великом, према Ругови. Турци су започели бој трећи дан Божића на 9 сати ујутро, и то најприје на лијевој страни Лима код Мурине, гдје је стајао само један батаљон васојевићки с командиром Тодором Миљановим, а имао је један морачки батаљон у резерви. Иза двије уре најжешћега бија Црногорци потисну Турке до иза Пепића, но ту их дочека турска резерва и Цногорци се опет повуку до Пепића и ту се наново одупру Турцима. Војвода Марко Миљанов пошље батаљон Трифунов у помоћ, а у исто вријеме Ђоко Мијушковић, командир пјешивачки, пријеђе Лим, те сви сложно ударе на турску војску, сломе је и проћерају до Брезојевице. Овдје уљење у бој сва војска Турска и она од Велике и Ржанице и оприје се добро Црногорцима, али сад удари озго војвода Марко Миљанов са Кучима и Братоножићима и сломе сасвијем турску војску, која у бјежању обрне к Новшићима. Бој се прекинуо прије мрака, што обично у црногорским бојевима не бива. И то је био доказ савршеног пораза турског. Војске је турске било 14.000, а црногорске само 4.000, од којих једна хиљада није учествовала у боју. Црногораца је пало мртвих и рањених око 150. Губитак турски био је већи но у првом боју.

Турци су се били уредили као права редовна војска. Кретање њихово извршавано је на знак труба, којијех се много у војсци чуло, иако Арнаути не разумију трубу. То је све доказ, да је већи дио оне војске била редовна турска војска, коју је Муктар паша послао у Гусиње. Низама је највише погинуло у овоме боју, јер од арнаутских племена нико није гинуо без Гусињана, а они су јако изгинули. Руговци, Пећани и др. изгибоше у оном првом боју, па у ови божићни нијесу хтјели ни доћи, те је Муктар паша због тога морао више придати низама.

Послије ове друге сјајне побједе над Арнаутима, који су - изгинувши - изгубили вољу на бој с Црногорцима, Црна Гора могла је заузети Гусиње и Плав. Што се књаз Никола није на то одлучио, морало га је руководити  размишљање о пошљедицама, које, извјесно, не би заостале. Обадва боја довољно су показала, да је ово под именом Арнаута прави рат нови с Турском. Црна Гора не би се устручавала отворенога рата с Турском, као и до сада, али пред оваквим кријучким ратовањем Пртиним с њом, она је имала много разлога да стане. Заузевши један пут Гусиње, Потра би је могла једнако узнемиравати у њезимом законитом посједу, она би пуштила своје батаљоне, а све под именом околнијех арнаутскијех племена - да је нападају у Гусињу, а Црна Гора, стојећи с Турском јавно у миру, не би се могла накнадити за своје жртве.

То је књаза Николу довело на другу одлуку, наиме, да с Портом прекине за даље преговоре о предаји Гусиња, да задржи себи одријешене руке унапријед у овом питању, а утолико да га упути још једанпут силама, које су га и створиле; најпослије, да тражи од Порте накнаду за трошкове и штете, проузроковане Портиним поступцима на име предаје Гусиња, осигуравајући се имањем исељенијех Турака из Црне Горе.

Ову одлуку своју - уз опширно образложење - црногорска је влада поднијела свијем силама у овом меморандуму од 28. децембра исте године.

Упркос настојавању црногорске владе, зађевица, која је настала међу Књажевином и Високом Портом због предаје округа гусиљског, не само да је далеко од тога да би била поравњана, већ је, шта више, ступила у фазу, која би могла довести до озбињних замршаја. Биће скоро двије године, што је мир склопљен и берлински уговор потписан. Књажевина имала би данас заиста право, да може мирно и сасвим сигурно посветити се унутрашњем свом развитку, и у развирку својих помоћних извора. Жалибоже, ми смо принуђени - као у потпуном ратном стању - да се, држећи наше чете на оружје приправно, упропашћујемо, то стога што Висока Порта не изводи берлински уговор.

Ми смо присиљени обратити се на сигнатуре власти берлинског уговора, да пресуде ово стање ствари, очекујући да ће наћи средства да прибаве поштовања уговору, који су потписале, који, изведе тачно, може једино осигурати мир исигурност наше егзистенције.

Ми смо слободни да овдје, с неколико ријечи, опишемо повјест размирице, која хоће да се провргне у оружани сукоб, ако властИ не буду посредовале свом снагом, која је потребна да се кобне пошљедице отклоне.

По предаји Подгорице, која је извршена само на пријетњу Русије, чија је војска столовала у Једрене, зна се да је Порта нама, на наш позив да нам преда и гусињски округ, одговорила да ми можемо у тај округ ући, да њој не припада предавање округа, које су њене чете већ сасвијем напуштиле, а отоманска управа оставила. Но, будући да је једнако скадарски губернатор Хусејин паша све могуће чинио, да становништво горње Арбаније против нашег уласка у Гусиње побуни, будући да им је дијелио оружје и муницију, те те их позвао да дођу у овај округ, да се нашим четама с оружјем у руци опру - ми смо, да се неби крв залуд пролијевала, држали упутним не посјести одмах земљиште, које нам је уговором досуђено.

Ми смо се увијек надали, да је Порта надахнута једнаком жељом као и ми, да се ствар на миру поравна и да је приправна стати на пут роварству својих агената у горњој Арбанији, пак да ће Хусејин пашу уклонити, те искрено и лојално понијети се према уговору.

Међутијем наша стрпљивост и наше повјерење према добрим диспозицијама Порте и према одлучности сигнаторних власти уговора доведоше до резултата,  који је нашем очекивању сасвијем противан.

Арбанаси, који су наше понашање сматрали слабошћу, а непосредовање сила тумачили као тихо одобравање, охрабрени осим тога мјесним властима и двоумним држањем владе у Цариграду - продужише међутијем своје приправе за отпор.

Те сплетке и то роварство добише особито маха, кад је Порта покушала да Црну Гору принуди, да се уз неку одштету одрече гусињског округа.

Под утиском таквог стања ствари, почело је међународно повјеренство за уређење граница према горњој Арбанији, свој посао. Већ на првом његовом састанку морало се његово пословање, ушљед неумјесних захтјева отоманских повјереника, прекинути. Они, унапријед већ, нијесу никако хтјели признати на карти аустријског генералног штаба, која је уговору додана, означену црту границе; послије предложише основу наше границе према Арбанији, коју су сами израдили, основу, која је и слову и духу уговора била сасвијем противна. Сви су европски повјереници били сложни у томе, да се захтијеви турских другова морају сматрати као неумјесни. Али, мјесто да пођу даље, мјесто да одбију Портине основе, које су смерале само на то, да питање замрсе тако, да се немогне ријешити - присташе силе на компромис, узевши, да делимитација међу морем и округом гусињским буде привремена.

Тако је Турска ухватила времена. Арбанасе и то охрабри. Али што је најважније, Порта, надајући се да ће се о њеној основи границе повести расправа, мислила је, да ће у овом земљишту, које је због разлике међу објема основама делимитације остало спорно, моћи наћи предмет, који би евентуално послужио за компезацију за округ гусињски. Порта очито рачунала на то., да ће моћи тај округ задржати, те нам понуди у земљиште које нам је припадало по уговору, које је она, пак, ослањајући се на неке криве називе мјеста на карти аустроугарског главног штаба -држала за спорне. Те намјере биле су још очевидније, кад аје међународно повјеренство добило молбеницу, да се Црној Гори одузме Гусиње, молбеницу коју су потписали не само мухамедански становници Гусиња, него и  некоји отменији људи горње Арбаније. Како су европски повјереници ту молбеницу примили - мјесто, да су је одбили - мишљаху Турци да је предаја Гусиња, премда уговором закључена, још у питању и да би могла бит предметом расправа пред европским ареопагом.

То је био нов разлог, да се становници горње Арбаније охрабре у својој безобразности, коју су већ мјесне области и Порта својим држањем биле подупрле. Стога, дакле, нијесмо се ми могли упуштати у преговоре о компезацији, понајприје, јер смо у тим понудама наилазили само излику да се питање замрси, да се чл. 28 уговора узме крјепост међународнога закона, а друго, још нам Порта није могла дати одштету. Уговор, као међународни акт, имао је одговарати не само турским и црногорским интересима, већ и интересима читаве Европе. С друге стране постаде несносним наш положај међу миром и ратом послије нечувенијех жртава, које је земља задње четири године без престанка морала подностти. Неизвјесност, која је пошљедња наша средства исцрпљивала, морало је бити краја.

Закључисмо тада употријебити своје право и посјетити гисињски округ, не дајући се смести чувством човјечности, које је тако мало уважено и које је само учињело, да је роварство охрабрено. Ми смо врло лако могли у Гусиње уљећи, кад Арбанаси не бјеху још довољно наоружани, када их редовна војска још није помагала и када се нијесу могли озбиљно црногорским четама одупријети. Имали смо, поврх тога, да тако узрадимо, потпуно право по уговору и својој савјести. Па Порта је сама, по предаји Подгорице, била позвала нас, да сами без њенога посредовања посједнемо округ гусињски, изјавивши нам да она нема ништа ту да преда.

Нашем заступнику у Цриграду бијаше наређено, да пошљедњи пут покуша, не би ли се размирица могла добријем ријешити и да изјави, да ћемо ми, ако то не пође за руком, употријебити силу. Тада истом промијени Порта своју тактику, увидјев да нас не може од наших основа одвргнути, пошто бијаше изнова покушала да обнови договоре о компезацији, за које се ипак чувала, то тачно каже, какве би и колике оне биле. Порта нам одрече право, да на своју руку уљежемо у Гусиње, те нам изјави, да се тај округ мора редовним начином предати.

Ми смо у  један мах могли вјеровати у искренист Порте и у њезину одлуку, да ће берлински уговор извести. Но, то није било више тако, кад смо видјели да је буна у Арбанији сваки дан расла, те, охрабрена и потстицана сваки дан мјесним властима, узела опасан мах; кад смо, напослије - видјели, да се Портина обећања никако не слажу с дјелима.

На то смо ми прикупили на граници сав за поход нужни материјал и један дио војске, чије потпуно и непрестано уздржавање није стајало у никаквој сразмјери с финансијалним средствима Књажевине. Ми смо затијем тражили, да се гусињски округ што прије преда, тијем више што је сваки дан затезања умножавао тешкоће и давао озбиљна разлога, да се ваља бојати сукоба. У августу били бисмо ми без једног метка, па и без помоћи владе цариградске, могли уљећи у Гусиње. Почетком октобра било је већ озбиљних тешкоћа, ипак нијесу биле оне такве, да се не би могле савладати, нити су за нас биле опасне. Међутијем, нађе Порта нова средства, да рјешење питања затегне; да би отклонила пролијевање крви, рече, позвала је силе да посредују, да наш поход зауставе. Пна увјераваше силе, да је искрено и коначно одлучила: покорити се слову берлинскога уговора; изјави да је предузела све мјере, да Црној Гори преда гусињси округ, па ма се она морала и бити са својим поданицима, само да ми не улазимо прије.

Ми се не могасмо отети жељи европских сила, коју су њихови заступници на Цетињу службено изјавили и која је морала бити јамством за то, да се с нама не збија шала. Ми смо наш покушај уставили на граници, докле приспије Муктар паша, али ми нијесмо заступницима сила - којима речена мисија бјеше повјерена - затаили како сумњамо о успјешности Портиних обећања, као што ми нијесмо затајили ни наше мисли, да ћемо до скора наићи на несношљиве тешкоће, ако се Портина обећања не испуне у најкраће вријеме.

Будући да роварство није мировало и будући да су се против нас шиљани Арнаути све више умножавали, бијаше нам се бојати да ћемо доспјети дотле, да се у Арбајији устроји формални рат против Црне Горе. Како смо заступницима сила разложили, ми смо, уза све право које смо стеклу уговором, присиљени на велике издатке као усред рата, а сваки дан повећавају се наше жртве, које разумним начином не могу, најзад, пасти на Црну Гору, већ на Високу Порту, која је за то одговорна.

Најпослије, доби Муктар паша коначну заповијед, да се упути на границу, пак и онда - послије неких изговора, који су вазда потијецали од страха, да га не снађе удес Мехмед Али паше - крену Муктар паша од Монастира у Призрен. Изјави на 24. новембра, да ће за 14 дана 15 батаљона редовне војске битина граници, код Гусиња, тако да су ту остала само четири батаљона, да наше позиције чувају. Упркос дугу искуству, по коме смо требали мањ вјеровати, ослонили смо се на ту изричну изјавуотоманске владе. Али докле је прикупљање наше војске било заустављено и докле је Муктар паша код Призрена опрезно застао, арбанашке чете, којих се у Гусињу бјеше скупило преко 15.000 момака, охрабрене нашом стрпљивошћу и не видјећи пред собом никога до неколико мале страже, ударише на један наш батаљон, који је стајао у селу Велики. Пошљедица бијаше крвав сукоб. Наши крајишници скупише се с муком и на брзу руку побише и распршише нападаче, којих бијаше више од 3.000, али од наших постаде 250 људи за борбу неспособно и то послије мира, у вријеме, у којем смо имали потпуно право мислити, да смо под заштитом европске сигурности. Па ни то још не бјеше доста. Пошто бјесмо наложили нашем посланику у Цариградау, да протестира, па да од Порте тражи разјашњење о понуди и намјерама Муктар паше, одговори овоме министар спољних послова, да Муктар паша са својим четама неће оставоти Призрен, јер је увидио, да би му се одметнуле, кад би добио заповијед да ударе на вјерне поданике Њ(еговог) В(еличанства) Султана, да Њ(егово) В(еличанство) Султан тако исто мисли, те да је, ушљед тога, издана заповијед, да се сила нипошто не употребљава.

Тијем се одустало испунити нама и Европи свечано задано обећање, које нас је више мјесеци имало уздржавати да то питање својим силама пресијечемо, у вријеме када је то било још пуно лакше.

То је значило просто изјавити нам, да ћемо ми, ако бисмо ударили на арбанашке чете пред Гусињем, уљећи у опасност, да нађемо пред собом редовну војску Њ(еговог) В(еличанства) Султана, као дезертере.

Нећемо да у томе видимо навјештај рата, или још и прости пријелом, те предлажемо ствари на праведно уважење сила, да неће трпјети да установе мира, које су оне потписале, остану мртва слова ушљед понашања Високе Порте, којем смо, ево означили најважније везе. На све представке које су учињене због округа гусињскога, на све протесте против оружавања и прикупљања Арбанаса у том округу одговара Порта, да она за то стање ствари није одговорна и да је то ствар Арбанаса, а не владе у Цариграду.

Ми се надамо, да Европа неће примити те изјаве и таква извињења и да ђе она за то, у име начела међународног права, Порту учињети одговорном и не гледајући на пхрабривање и јавно подржавање арбанашког устанка од стране мјесних власти, што се тој влади мора сасвијем уписати у кривицу. Ако Порта неће да буде одговорна за оно што се збива у Арбанији против сусједне земље и противно духу уговора мира, онда нека се у тој земљи одрече свога суверенскога права, нека макне своју војску и чиновнике, и онда ћемо ни положај разумјети па ћемо знати према томе владати се. До сада имамо ми посла с Високом Портом, те је морамо учињети одговорном за њезине поданике, који у вријеме мира прелазе границу, да се с нама бију.

Ми је морамо тијем више сматрати одговорном, што онијех поданика има у Гусињу 15.000 момака, и што су се они на земљишту царевине устројили као редовна војска. Висока Порта одговорна је и за пошљедицу тога стања ствари, када изјављује да не може више својим четама заповиједати.

Она је или одговорна, или јој ваља абдицирати. Једно или друго.

Што се нас тиче, Мислими, да смијемо изјавити -  премда ствар дајемо Европи на расуђивање и премда се надамо да ће силе потписнице  берлинскога уговора и са своје стране потражити сходна средства, да препоне уклоне и да Порту својим наредбама, које им се свиде нужне и успјешне, принуде на поштовање властита потписа - да црногорска влада придржава од сада сву слободу радње, па да ће поступити само по својим властитим интересима.

Велике силе наћи ће да је праведно, да им тражимо средства, да се накнадимо за губитак и трошкове, које ми - хвала понашању владе отоманске - морадосмо непредвидно претрпјети. У ту цијељ тражићемо ми од Високе Порте накнаду за трошкове, проузроковане догађајима у Арбанији, који до данас изнашају два милиона франака. Очекујући да ће се уговор држати и оштете Црној Гори платити, присиљена је влада књажевска предузети мјере за одбрану, да има каво год јемство за будућност. Ми  изјављујемо за то Високој Порти, да ће влада црногорска - док се мир не утврди и док се не исплате трошкови, ма како малена била ова одштета - заплијенити сва добра муслиманска у земљиштима која по берлинском уговору припадају Црној Гори.

 Ми се надамо да велике силе неће ове мјере, на које смо ми против своје воље присиљени, сматрати неправедне и својевољне. У приватне интересене би се код политичких расправа имало дирати, но високе силе потписнице берлинског уговора увидјеће, да су ови интереси силом догађаја промијешани са овијем расправама. С једне стране дозвољава Порта фанатизираним муслиманима у Арбанији, да раде противу нас у име ислама, те вели о њима, да су приватни људи; с друге стране има опет људи у Црној Гори, који имају такође свијих интереса, а који ушљед таквог стања ствари пропадају. Осим тога, стекли су Црногорци одиста право на мир послије побједоносног рата, послије мира, о ком су мислили да су га добили из руку Европе.

С друге стране, ако се ова мјера сматра као повреда берлинског мира, може се она сматрати као пошљедица само друге повреде уговора, о којој ми захтијевамо да, да је Порта поправи. Она нема ништа друго да чини, него да уговор испуни и да нам плати тошкове, којих ћемо попис ми љој предати, те ће се црногорска влада пожурити да исељењем муслимана опет поврати њихова земљишта. Дотлен нека Порта ове муслимане одштети и храни, који се међутијем, сви у Арбанији налазе, те мање или више судјелују у подузећу ове провинције против Црне Горе.

Потра је 7. јануара сљедеће године 1880. одговорила на црногорски меморандум окружницом, коју је послала својим заступницима код великијех европских дворова. Она пориче, да је подстицала на отпор Арбанасе, који су се само с тога узрујали и шљегли у великом броју у Гусиње, што су Црногорци изненада нагрнули и заузели пријетећи положај. Порта сасвијем одлучно за себе задржава право на округ "Кучка крајина", који су Црногорцу противно берлинском уговору посјели, а који она њима нуди у замјену за округ гусињски. Порта сматра да је посве незаконити секвестар добра муслиманских, преосталих у Црној Гори, у име јемства за накнаду због одоцњења предаје округа гусињског, и вели, да народ сматра тај секвестар као непријатељски чин према муслиманима. Порта, напошљетку, у поменутој окружници изражава наду, да ће великим силама поћи за руком, да обрну држање Црне Горе, а нарочито што се секвестра тиче.

Окружница турска није могла дејствовати ни на коју страну, јер су догађаји и сувише гласно зборили против ње. Истинито је било у њој само оно помињање Портино, да је нудила Црној Гори, да јој за Плав и Гусиње уступи Кучку крајину. Та је понуда, међу толикијем доскочицама Портиним у питању гусињскоме, најзанимљивија. Кучку крајину не само што држи Црна Гора, но и европска међународна комисија тумачи односни чланак берлинског уговора тако, да Кучка крајина остаје Црној Гори, пошто уговор наређује да се граница између српског и арбанашког елемента, а Кучи у Крајини једно су исто српско племе са Кучима црногорским. И ту Кучку крајину, веђ црногорску, даје Порта Црног Гори за Плав и Гусиње, које, такође, има припасти Црној Гори.

Одлучност књаза Николе, изражена у меморандуму црногорском, имала много јаче дејство. Европске силе, истина, не могаху се одлучити, да се довољном пресијом присили Порта на предају Гусиња, али али су се нашле принуђене, да издејствују, ма у другом правцу, што скорији споразум међу Турском и Црном Гором, бојећи се отвореног сукоба њихова.

Силе су успјеле, да склоне књаза Николу на нове преговоре с Портом, и то о промјени Гусиша за који други округ. Ови су преговори - посредовање италијанског посланика, грофа Корти - вођени међу владом црногорском и Портом и најпослије 6. априла 1880. год. потписана је погодба, коју су и силе драговољно потврдиле и примиле, као додатак берлинском уговору.

По тој погодби имала је Црна Гора добити већу сјеверно - западну половину округа плавско - гусињког. Линија која развађа те половине полази од Мокре планине па на Сјекирицу, Велику и Брезојевицу. Од Виситора полази линија мимо Гусиња преко Зелетина и Липовице до долине Врмоше, иде том долином до Цијевне, па ријеком до села Срчи. Одатле пролази к горњем врхуХумског блата, обухват ацио Хум, иде Кастратским и Хотским блатом да Скадарског језера, прелази ово језеро право на Топал Горицу која остаје Црној Гори, одатле правцем, који се имао доцније опредијелити преко Можуре на Кључ - на море.

С погодом овом закључено је у исто вријеме, да се предаја овијех мјеста има извршити у року од десет дана, од дана потписа уговора.

Грна Гора  била је задовољна овом промјеном, била је с њом у добит. Али она ни сада још није вјеровала Порти, да ће ову предају поштено извршити.

Није ово првина, да је турскс влада показала своју вољу и шињела све могуће концесије, за које се послије свијем могућим начинома трудила да их изигра. Турска влад аје исто тако добре воље давала Црној Гори Плав и Гусиње, што више шиљала је газију Муктар пашу, да помогне Црнорорцима при окупацији тијех мјеста. И тако Турска пред Европом изгледала као држава пуна пожртвовања и преданости својој судбини, а влада њена пуна добре воље и лојалности. А у исто вријеме она је крила под том образином свој прави образ, варала Европу и радила испод руке свим силама, да осујети не само њено обећање, него и саму њену обавезу пред цијелом Европом.

И с обзиром на то књаз Никола је одлучио, да се ниједна пушка црногорска не изметне ради ове окупације. Такву је наредбу добио војвода Петар Вуковић, који је заповиједао батаљонима што су имали заузети ново земљиште. Не преда ли га Турска мирно и уредно погодба се уништава, а одношаји Црне Горе с Турском остаје исти, представљен у меморандуму црногорском.

Сумња није била неоснована. Још погодба није била ни потписана, а на Цетиње стизали су извјештаји из Скадра да гувернер скадарки ради, да побуни Хоте и Груде против Црне Горе. Осман паша, заповједник гарнизона на Шипчанику - онај исти, који је европску комисију вратио са Шипчаника - забранио је Хотима и Грудима додир и пријатељевање са властима и народом црногорскијем, а да се пред свијетом то изнесе као буна њихова против наредбе да потпадну Црној Гори.

Сумња ова испунила се на одређени дан предаје, 10. априла, потпуно. Ујутру тог дана дође у Подгорицу један официр турски из Шипчаника са налогом да саопшти заповједнику црногорске војске, да гувернер скадарски даје само седам сати времена за предају и примање новог земљишта. У цариградској погодби одређено је за то 24 сата. Војвода Петар Вукотић, видјећи на што очито Турци иду, пристане и на то, да Турци не добију само изговор, да војска црногорска није на вријеме стигла. И одмах крене са војском преко Ћемовског тако, да је у три уре прије времена стигао и уставио се према Шипчанику. Из Шипчаника нико не изиде, да се стави у споразум са заповједништвом црногорским о уласку у утврђење. Онај официр, који је дао ријеч да ће с војском црногорском ићи, ишчезао је. За ово вријеме видјело се на шанчевима шипчаничким велико комешање.

Низам, који се јасно видио и разликовао по својој тамној униформи и марширању у густим редовима - силазио је из шанчева у поље, а на шанчевима појаве се бијеле гомиле Малисора. Послије мало и опет се опазише низами међу Малисорима на Шипчанику. Јасни је било, да је Осман паша пуштио Малисоре у Шипчаник, а повратак низама имао је значити, да му је војска одрекла послушност - "фратернизирала" с Малисорима и прегла, да с њима заједнички брани Шипчаник.

Видећи све ово, војвода Петар Вукотић ипак нареди, да војска крене напријед к Шипчанику. Но у тај исти мах оспу низами и Малисори плотун са шанчева.

Војска црногорска врати се у Подгорицу. По примљеном извјештају одогађају, влада црногорска исти дан јави великим силама о овом новом вјероломству турском. 14. априла скупише се у енглеском посланству сви посланици великих сила на договор. Они учинише заједничку представку Потри због неуредности предаје Хота и Груда и захтијеваху, да Порта нареди, да њена војска наново заузме напуштена мјеста и уредно преда Црној Гори.

Порта није одговорила овом позиву, изговарајући се да она не може употријебити оружану сили против својих поданика. А Црна Гора, кад је посредовањем великих сила задржана била, да силом не заузме Гусиње - није сада хтјела ни на Хоте и Груде војску дизати. Она је ријешење тог питања препуштила савијем великим силама, које су га и створиле својим закључком на конгресу и подржавале својом неодлучношћу према Порти.

1. маја окупише се у Дубровнику чланови европске међународне комисије ради продужења свога рада на новим границама црногорским.

Дошли су и црногорски комесари, али се одмах и повратили, пошто су комисији изјавили, да они не могу учествовати у радњи комисије цве дотле, докклегод Црна Гора не дође у фактичан посјед заемаља, досуђених јој берлинским уговором.

Комисија се на истом мјесту разишла.

Питање гусињско, или сада хотско - грудско, дошло је искључиво у руке великијех сила.

НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

 

| инфо - страна | клуб | спц | 28. јул | библиотека | кооператива |