Одломак из књиге:
ВЕЛИКА КРОЗ ИСТОРИЈУ
Друго - допуњено издање
 
 
Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ

 

 

ВЕЛИКА ПОД ЗАШТИТОМ ФРАНЦУСКЕ

 

Остало је забиљежено да је неко вријеме, у периоду између 1850 и 1860. године, Велика била под заштитом Француске и због тога уживала извјестан степен аутономије од Турске.

Бранислав Оташевић наводи да је ''од 1850. до 1857. Велика била под патронатом Француске. Крајем 1850. делегација од неколико величких првака била је код француског конзула у Скадру и жалила се на тешке зулуме које им Турци свакодневно чине зато, што између осталога, у њиховом селу није било ни једне породице која је примила ислам. Величани су замолили француског конзула да их Француска узме под своју заштиту. Француски конзул је о томе обавијестио своју владу и Француска је узела Велику под своју заштиту, проглашавајући је својом аутономном кнежевином. Француски конзул је том приликом задржао тројицу Величана као госте да сачекају коначан одговор француских и турских власти по питању заштите Велике и њених становника. Убрзо је формирана величка аутономија која је била под протекторатом Француске, односно њеног конзула у Скадру. Др Миомир Дашић има печат величке кнежевине под француским протекторатом утиснут у восак''.1

Најпрецизније податке о начину на који је Велика добила аутономију од Француске дао је хроничар Јевто М. Поповић. Он, између осталог, истиче:

''Видећи да се не могу надати брзом ослобођењу, по савјету свог првака попа Дмитра Поповића, они се ријеше да потраже помоћи на другој страни, и то од Француске, која је тада играла највиднију улогу у концерту великих сила. Поп Дмитар је још четрдесетих година више пута ишао у Скадар ради народних послова. Тамо је походио поред руског консула и француског. Руски га је консул толико заволио да му је за сваку ствар излазио у сусрет, и сав се залагао код Валије за ствари гдје је требала његова интервенција. То је чинио и његов француски колега.

На скупу Величани одаберу дванаест првака који ће радити с попом Дмитром на остварењу ове замисли. Прваци који су одабрани за овај посао били су ови: Поп Дмитар, Милета Кривановић (Пауновић), Раде Микић (и ако тада врло млад), Мартин Јокић (необично храбар човјек), Радован Радуловић (и храбар и паметан), Зарија Бошковић, Радивоје Кнежевић, Милић Радевић, Павић Јанков, Јеремија Гојков, Сава Петровић и Век Чуко (хајдучки харамбаша, управо устабаша одметника)!

Величка олигархија изашље шест првака у Скадар да с попом Дмитром покушају срећу код француског консула, не би ли он израдио протекторат Француске. Прво су походили руског консула, који им је дао одобрење да могу тражити француску заштиту. Француски консул их је радо примио и обећао им да ће се сав заложити код своје Владе да добију француску заштиту. Па тако је и поступио.

Велика је радост обузела Величане када су разабрали од својих првака да им је француски консул обећао израдити француску заштиту, те да убудуће неће агама и беговима плаћати четвртину, нити зависити од турских власти.

Протекло је прилично времена док је француска влада усвојила приједлог свога консула у Скадру. За ово вријеме више пута је поп Дмитар морао ићи у Скадар да би консул ургирао ствар код своје владе. Прошла је скоро година дана у очекивању те заштите.

Пошто је усвојени приједлог добио и санкцију Наполеона III онда је написан декрет којим је званично утврђена ''аутономија'' села Велике, тако да Величани више нијесу били дужни плаћати четвртину својим дотадашњим агама и беговима, нијесу више зависили ни од турске власти.

Нарочита депутација отишла је у Скадар да прими декрет којим је Велика стављена под француски протекторат. Када су стигли прваци са декретом у Велику, настало је право народно весеље, као год да је овим крајевима завладала Црна Гора. Народу је било стало само да му Турчин не суди! - И турске власти, и сами бесудни Арнаути збунили су се пред француским протекторатом. Аге и бегови већ су дигли руке од четвртине величке.

Када је кнез Данило сазнао за величку ''аутономију'', која је личила на неку праву ''републику'', није му било право пошто је то личило на стварање неке државице у крају који треба њему да припадне. С тога је позвао прваке величке да му дођу на Цетиње и собом понесу ''декрет''. Пошто је добио декрет, задржао га је код себе, а првацима подарио чинове: Милету Кривановића поставио за величког капетана, некоме дао чин стотинаша, некоме барјактарство, па их пустио својим кућама.

Када се сазнало за све ово, онда главари Плава и Гусиња позову величке прваке и новопостављене главаре да изиђу у поље Брезојевичко куда ће и они доћи ради преговора о даљим односима. Велички прваци су били први стигли на одређеномјесто. Када су турски прваци стигли и назвали им Бога, од Величана се нико није дигао да их срете, те су се они одмах повратили у Плав''.2

Овај последњи детаљ из сусрета величких првака и главара из Плава и Гусиња могао би бити непосредни повод за изненадни напад турске војске на Велику у септембру 1859. године, када је село спаљено и опљачкано, ''поробљено 70 чељади, посјечено 19 људских глава које су Турци понијели да њима оките бедеме градске''.3

О заштитничкој улози Француске над Великом писао је и Драгутин Микић.

По његовој причи ''крајем 1850. делегација од неколико величких првакадошли су код француског конзула у Скадру и жалили се на тешке зулуме које им Турци свакодневно чине зато што у њиховом селу није било ниједне муслиманске куће и што неће да пређу у ислам. Они су замолили француског конзула да их узму под своју заштиту. Конзул је усвојио њихов захтјев и задржао три угледна Величанина као госте да сачекају дефинитивну одлуку његове и турске владе по овом питању, односно одлуку о формирању аутономне кнежевине села Велике, која би била под заштитом француског конзула у Скадру и француске владе.. Послије 3-4 мјесеца, између турске и француске владе, постигнут је споразум и Велика је постала аутономна кнежевина под заштитом Француске.. О овоме су били обавијештени велички делегати од стране француског конзула у Скадру и добили писмену одлуку која је тада названа ''диплом'' са напоменом, да Турци неће више учинити никакве зулуме, неће више судити Величанима, узимати четвртину дохотка од земље и друго. Величани су били дужни да изаберу кнеза. Француска влада је обећала да ће им преко свог конзула у Скадру дати и материјалну помоћ за уређење њихове кнежевине, као и да ће им отворити основну школу и послати учитеља. Када су се вратили делегати из Скадра са ''дипломом'', Величани изаберу за кнеза Веља Ивезића-Шаљанина (од којег потичу данашњи Кнежевићи у Велици).

Почетком 1857. књаз Данило је поручио Величанима да дођу код њега на Цетиње и донесу ''диплом''. Величани се радо одазову позиву, те одаберу 7 првака који пођу на Цетиње и предају ''диплом'' књазу Данилу. Књаз Данило их је лијепо примио и наговарао да се присаједине Црној Гори и да буду под њеном заштитом, а не под заштитом Француске, с тим да поврате ''диплом'' француском конзулу. Величани се без резерве изјасне за предлог књаза Данила и били су радосни што ће са својом браћом Црногорцима живјети у заједничкој држави. Књаз Данило им дарова главарства, а село Велику прогласи капетанијом.

Када су плавско-гусињски Турци сазнали да Величани нијесу више под француском заштитом, већ их штити ''Зека мали'' како су звали књаза Данила, мјесеца октобра 1857. скупе војску из Гаша и Краснића и у саму зору нападну Велику са свих страна, попале све куће, опљачкају, побију мноштво народа, посијеку 25 глава и заробе 70 жена. Жене су најзад откупљене, а двије, које нападачи због љепоте, нијесу хтјели да поврате ни за паре, одвели су у Краснић, гдје су и умрле. Једна од заробљених била је рођена сестра Јеремије Вучетића, а друга тетка Арса Јокића ''Кршање'' из Велике. Заробљена одива Вучетића имала је у Краснићу два сина: Јусуф Реџу и Шпанд Реџу. Послије ослобођења ових крајева од Турака долазили су код својих ујака на виђење у вријеме када су величке чете биле у Метохији и Краснићу.''4

Све напред изложено неспорно указује да је Велика између педесетих и шесдесетих година XIX века остварила од Француске извјестан степен заштите и аутономије према Турској. То јој је помогло да неко вријеме буде ослобођена плаћања четвртине турским агама и беговима. Највјероватније, да је такав статус Велика имала од 1852. до 1858. године.

Међутим, такав заштитнички положај који је Француска декретом даровала Велици, није се допао књазу Данилу, због чега је и позвао величке прваке на Цетиње, да их наговори да се присаједине Црној Гори и да буду под његовом заштитом. Обећавао им је материјалну помоћ и подршку у борби против Турака и присаједињење Црној Гори, Велику прогласио капетанијом, а величким првацима подарио чинове и војничка постављења. Величани су све ово са одушевљењем прихватили, али је то значило и губитак дотадашњег повлашћеног статуса од Француске.

ЛИТЕРАТУРА

(1) Оташевић Бранислав: Велика и Полимље, књига прва, Београд, Андријевица, 2002, стр 65 и 66.

(2) Поповић Јевто М.: Како је село Велика у Васојевићима тражило аутономију. Слободна мисао (Никшић), 17/1938, 42 (30. октобар).

(3) Поповић Јевто М.: исто

(4) Микић Драгутин: Велика под заштитом француске од 1850-1857. Одломак из необјављених рукописа. - Слобода (Иванград), 1/1961, 2 (16. новембар).

 

Генерал МИЛОШ ГОЈКОВИЋ је рођен 1946. године у Велици